Kako je Karadžić postao „arhitekta“ genocida i rata u Bosni

„Knjiga ga osvetljava ga kao ključnu ličnost rata i zato to nije samo biografija Radovana Karadžića, kao prirodni ishod autorovih istraživanja, već i decidan opis događaja i uzroka koji su doveli do rata“ zaključila je Sonja Biserko na večerašnjoj promociji ove knjige u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD).

O knjizi „Radovan Karadžić – Uzroci, postanak i uspon genocida u Bosni i Hercegovini“, a čiji je naziv u originalu na engleskom jeziku, kako je istakla Biserko – „Arhitekta bosanskog genocida“, govorili su još i istoričarka Latinka Perović i Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo, dok je moderator bio Sinan Alić iz fondacije „Istina, pravda, pomirenje“ iz Tuzle.
Biserko je istakla i da su napisane brojne knjige o ratu u Bosni, ali da je knjiga Roberta Donije jedinstvena po tome što veoma pažljivo prikazuje transformaciju Karadžićeve ličnosti i njegovu radikalizaciju koja je je sazrela uoči rata.

– Već u jesen 1991. godine Karadžić je delovao manje kao fanatik a više kao siledžija. Autor nam pokazuje njegovu tranziciju od potpunog odsustva nacionanog osećaja do žestokog zagovornika stvaranja etnički čiste Srbije, ukazala je predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava.
I Latinka Perović istakla je da je profesor Donia opisao Karadžića kao ličnost sklonu promenama, ističući da ova knjiga neće oduševiti ni obožavaoce ni pritivnike Karadžića, jer autor ne pokušava da ga osudi već da ga razume i utvrdi da li je Karadžić oblikovao okolnosti ili su one uticale na njega.

– Donia prati Karadžićev život i nastoji da otkrije ono mesto koje je bilo prekretnica u njegovom razmišljanju i mi vidimo da je Karadžicev život prizma kroz koju se prelama ratna drama u Bosni. Opisujući okolnosti koje su izvele Karadžića na površinu političke scene, knjiga nas upozorava da je „Karadžić“ moguć svuda, ukazuje Perović. Ipak, za srpsko društvo u današnjem trenutku, po njenom mišljenju, posebno je važan aspekt knjige koji opisuje Karadžićevo skrivanje u Srbiji, nakon što je Haški tribunal raspisao poternicu za njim.

– Radovan Karadžić se skrivao u Srbiji 10 godina, i o tome ima mnogo novih podataka u u ovoj knjizi, a za naše društvo je taj period važan. To je ratni begunac optužen za najteža dela a on živi veoma udobno i sigurno. Sastaje se sa članovima svoje porodice, piše pesme, čita romane, ima na raspolaganju svakavu komunikaciju. On u pismima svojoj ženi, koja su citirana u knjizi, planira da sa politike pređe na biznis, da osnuje neku firmu, počne ekonomski da razvija Srbiju, koju je ratom uspeo da uništi, ukazuje Perović.

Nemanja Stjepanović ističe da je dokumentacija za ovu knjigu prikupljena zahvaljujući radu Haškog tribunala, te da je to značajan doprinos kako za autentičnosti istorije, tako i za budućnost međunarnodnog prava.

– Iz ove knjige i sudske dokumentacije jasno se vidi da je rat planiran, vođen i da u njemu ništa nije slučajno. Vidi se ko je i zašto bio za Jugoslaviju i kako je to postalo, od mesta za sve Jugoslovene, eufemizam za veliku Srbiju, zaključuje Stjepanović.

Tokom razgovora sa autorom knjige, među brojnim pitanjima publike, moderator je ukazao i na pitanja iz Donijinog intervjua za Danas, što je otvorilo novu polemiku – da li je Haški tribunal ispunio svoju funkciju, i koja je ocena njegovog rada?

Zoran Perković, otpravnik poslova ambasade BIH u Beogradu, pitao je Doniju kako će istorija oceniti rad Haškog tribunala na kraju njegovog mandata, dok jedni misle da Haški tribunal nije bio dovoljno odlučan i radikalan a drugi tvrde da je ispunio svoju svrhu?

– Ja takođe nisam zadovoljan i ja vidim rad tribunala u preko 25 godina kao neki plemenit eksperiment. Bio je uspešan u smislu doprinosa međunarodnom pravu ali na kraju vidimo da nije imao veliki uticaj da promeni društvo na prostoru bivše Jugoslovije, procesi su trajali dugo, ništa nije učinio da primoviše pomirenje, zaključuje Donia.

Ipak Latinka Perović daje nešto drugačije viđenje, govoreći da mi sami kao društvo treba da promovišemo pomirenje, dok je uloga tribunala bila da prikupi dokaze i osvetla činjenice koje će nam pomoći u tome.

– Za istoriju sud je uradio mnogo skupljajući dokumentaciju, iz koje je jasno da je rat dugo pripreman, nije došao nenadano, imao je određeni cilj, a kako se mi kao društvo odnosimo prema onome što je spoznato? Znate šta, ne može Haški sud da nas regeneriše kao društvo, on može da nam ponudi istinu i bez njega mi je ne bismo znali. Mi sada znamo istinu, pitanje je šta ćemo sa njom da uradimo? – istakla je Perović.