Kako je Lukašenko učio od Miloševića

Po obrazovanju ekonomista i istoričar, prvi put je na čelo eks sovjetske republike došao 1994. godine, a sedam leta posle učinilo se da je njegovoj vladavini blizu kraj.

„Lukašenko je suočen sa novim optužbama o delovanju odreda smrti, koje organizuje država, prkosnim pokretom omladinskog protesta i neobično jedinstvenom opozicijom, što sve čini najveći opasnost po njegovu vladavinu…“.

Za odnos političkih snaga u ovoj zemlji, posle 9. septembra, zainteresovane su bile i najveće svetske sile SAD i Rusija.

„Važington želi da vidi Lukašenka izbačenog iz sedla, ali nije uložio napore i sredstva kojima je pomogao Miloševićevim rivalima prošle godine. Moskva može da utiče na izbore, jer kontroliše televizijske signale ka Belorusiji, ali se drži podalje i od Lukašenka i od njegovih protivnika“, analizirao je tada Vašington post, a preneo naš list.

Američki dnevnik imao je izveštača sa lica mesta, a ovaj je preneo svedočanstva življa (ne)zadovoljnog životom u Lukašenkovom režimu.

„Ovde se vodi rat, niko nije bezbedan, kaže Svetlana Zavadskaja čiji je muž nedavno nestao… „Ceo život bila sam uplašena od komunista, od rata, od tlačenja. Sada ne želim da se bojim, muka mi je od Lukašenka, kaže bibliotekarka Marija Apaka (86)… „On je pošten. On ne prodaje Belorusiju… Škole i učenje su besplatni. Struja je jeftina. Možete da osetite da se on brine“, kaže penzionerka Valentina Fjodorova (70)“.

Isti tekst sadrži i podsećanje „bivši direktor kolhoza pobedio je na predsedničkim izborima koje je Zapad ocenio kao poštene“, kao i opis Lukašenkovog uspona.

„Odmah je krenuo da nacionalizuje ključne sektore privrede, da gradi autoritarnu državu, a pokušao je sve što može da iz zemlje istisne zapadne ambasadore i nevladine organizacije. Organizovao je 1996. godine referendum koji mu je dozvolio da raspusti parlament i svoj mandat produži za dve godine…“

Vašington post preneo je i navode opozicije da je predsednik „ponovo izgradio represivni policijski aparat… opozicione vođe su hapšene, prebijane i ubijane“. Kao i njena velika očekivanja od novog otvaranja birališta te jeseni.

„Opozicione vođe, koji primer crpe iz učinka svojih srpskih kolega, su ohrabreni rezultatima ispitivanja javnog mnjenja, koji navode da čak i državni zvaničnici žele da vide leđa Lukašenku. Opozicija pretpostavlkja da će rezultati biti iskrivljeni, ali kao u Jugoslaviji, oni se nadaju da će dobiti dovoljno veliku izbornu prednost da bi porazili falsifikat“.

Mađutim, ni te ni potonje računice nisu bile tačne, pa Lukašenko i danas drži u šaci Belorusiju. Šta više, podrška vladavini bivšeg komuniste (prema zvaničnim podacima) rasla je sa svakim sledećim izborima i na referendumima organizovanim u svrhu njegovog održanja na čelu zemlje. Uprkos unutrašnjem buntu, pritiscima Zapada i povremeno zategnutim odnosima sa Rusijom, Lukašenko je slavio i na prošlogodišnjim izborima. A, posle ugušio ulične proteste.

„Mnogi opozicioni političari i aktivisti su uhapšeni pred izbore, između ostalog i moj suprug. Uhapšeno je na hiljade muškaraca, tako da su se na prvoj liniji protesta našle žene… Ovo je revolucija kontrasta. Lepota žena protiv totalitarizma režima, cveće protiv oružja…. „, reči su Svetlane Tihanovske, opozicione liderke i Lukašenkove oponentkinje u poslednjoj predsedničkoj trci.

Posle neuspelog svrgavanja „večitog“ predsednika, ona se sklonila sa decom u Litvaniju, odakle apeluje na Evropsku uniju i SAD da se aktivnije uključe u ovu borbu, traži od NVO sektora finansijsku i logističku podršku i najavljuje bliske ali transparentnije odnose sa Rusijom, jednog dana.

„Policija je uspela da suzbije masovne proteste. Međutim, narod nije izgubio volju da izađe na ulice. Nijedna represija ne može da potisne želju za promenama. Postoje alternativni načini za protestvovanjem, a sada su okupljanja tiša i osmišljenija, jer ne želimo nove žrtve, nova hapšenja. Nadam se da će se u budućnosti održati fer i demokratski izbori, i da će na vlasti u mojoj zemlji, možda biti i žena“, smatra Tihanovska.