Kako je Mirko Kovač pre 20 godina govorio o politici, Beogradu i Lordanu Zafranoviću

Mirko Kovač bio je crnogorski, srpski i hrvatski književnik, autor više romana, zbirki pripovedaka, eseja, TV drama i filmskih scenarija.

Kovač se našao na udaru Miloševićevog režima krajem osamdesetih godina, te je emigrirao u Hrvatsku.

Napisao je scenarije za filmove: Mali vojnici, Lisice, Okupacija u 26 slika, Pad Italije, Tetoviranje i druge.

Knjige su mu prevođene na nemački, francuski, italijanski, engleski, švedski, holandski, poljski, mađarski i mnoge druge jezike.

Dobio je internacionalnu nagradu Tuholski (Tucholsky Prize) švedskog PEN centra za 1993, te 1995. godinu Herderovu nagradu za književnost.

Od 1991. godine živeo je u Rovinju, gde je i umro 2013. godine.

U eksluzivnom intervjuu za dnevni list Danas, Kovač je pre dvadeset godina govorio o brojnim temama, a deo intervjua prenosimo u nastavku.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

Pošto je domaće izdanje „priče o Beogradu šezdesetih godina, koja sadrži sve osobine dobre proze na kakvu smo od Kovača navikli“ (Filip David) najavljivano tri godine, konačno se u beogradskim knjižarama našao roman „Kristalne rešetke“, prvi put objavljen u Sarajevu sredinom devedesetih i prevođen na više svetskih jezika.

Naš sagovornik Mirko Kovač, autor ovog romana kao i brojnih dela koja će – upikos njegovom egzilu u hrvatsku sredinu i književnost posle razočaranja zbivanjima i nacionaleuforijom početkom devedesetih – ostati bitan deo srpske književnosti prošlog veka, kako to s pravom ističe Božo Koprivica, u intervjuu za Danas analizira, sa sebi svojstvenom ironijom nove momente ex-Yu drame i farse.

Beograđani rado čitaju o svom gradu. I sami ste nekada bili Beograđanin, jeste Ii rado pisali o njemu? Kako su nastale „Kristalne rešetke“?

– Pre bih rekao da sam o Beogradu pisao s oprezom, jer sam nekako više posvećivao pažnju tzv. zavičajnim temama. Beograd sam postupno uvodio u svoje proze, da bih se tek u romanu „Kristalne rešetke“ odvažio da ga postavim u centar zbivanja. Zazirao sam pomalo od Beograda kao mesta radnje romana, jer mi se činilo da taj grad, u literarnom smislu, nema svoje toponime, ako tako smem reći. 0 tome sam svojevremeno mnogo razgovarao s prijateljima; Pekić je znao reći da je Beograd vraški težak za pisca, a Kiš je imao otpor da ga spomene u svojim prozama možda ga nikad i nije spomenuo, ali iz čisto književnih razloga.

Nakon „Kristalnih rešetki“ već je lakše, nekije prostor osvojen, čak sam u nekim pasusima namemo „gazio“, recimo, na opis Kalemegdana. Ali kad smo već kod ovih tema, mislim da su „dođoši“ napisali najbolje stranice o Beogradu, jer su pronalazili neke nepoznate ili nevidljive strane toga grada. Za mene su dve knjige fascinantne s tog stajališta, to su Matavuljeve „Beogradske priče“ i Bulatovićevi „Đavoli dolaze“. Istina, sjajno su pisali o Beogradu Dragoslav Mihajlović i Vidosav Stevanović. I Andriću je pošlo za rukom da napiše nekoliko lepih priča u kojima je Beograd mesto radnje. Pa i roman „Gospođica“ u tom smislu je uspeo.

Mislim daje moja strana Beograda pomalo tamna, ali ima i poetskih, lirskih pasaža. Lično volim onaj deo romana u kojemu junak traga za izgubljenom crkvom. Ili scenu s pelivanima ispod Kalemegdana. Prema novom računanju lokalnog vremena, od 5. oktobra prošle godine „sve je drugačije“.

Jesu li se promenila i Vaša uverenja da se promene ovde neće dogoditi dok ne dođe do potpunog kraha, ili je tog kraha bilo, a Srbija ga previdela?

– Za mene je, moram iskreno reći, pravo čudo kako se 5. oktobar uopšte dogodio, jer su svi ulagali u Miloševićevo ludilo. On nije bio diktator koji je s nekom huntom došao na vlast, nego je bio obožavan i voljen. Kako je ta ljubav pukla, za mene je to zagonetno. Siguran sam da nije naraslo snažno demokratsko mnjenje koje je zbrisalo to političko ludilo u kome je većina uživala. Isto tako, nije posve tačno da su ga skinuli nacionalisti, jer nije ispunio njihov program. To je samo delimično tačno, možda sa stajališta Crkve.

Jer Milošević je zapravo ispunio bitnu stavku nacionalista: doživeo je čitav niz poraza, žrtve je uključio u svoju politiku, a to je podsticajna energija nacionalizma. Iz toga narastaju priče. Sve mi je bliže ono što govori njegova žena, premda mi je ta osoba oduvek bila odurna, ali ona ističe da su vožda izdali. I doista, njega je izdala SANU, njega su izdali književnici, njega su izdali oni koji su ga stvorili. Zato i ne mogu odgovoriti na vaše pitanje je li tu bilo kraha, jer je zapravo sve počelo krahom. Krah je bio na početku i u tome je nesreća.

Bilo je pametnog sveta koji je već tada upozoravao da je istorija krenula naopako, ali većina je bila zaIjubljena u nesreću. Sada više nije imalo šta da krahira. Krahirao je jedan čovek i možda njegova porodica. A to nije dovoljno da dođe do promene.

Pošto se, kako je jedan Vaš kolega ocenio, 5.oktobra ipak nije sve promenilo preko noći, pa ni IQ pojedinaca, očekivanje da je došao kraj nacionalnim liderskim strankama sve češće zamenjuju potvrde da je istinska „emancipacija od nacionalizma u Srbiji“ izostala. Kako Vi, u skladu sa informacijama koje do Vas stižu, ocenjujete „postoktobarske“ dane u Srbiji?

– Mislim da je još sve prilično konfuzno, premda se ipak mnogo toga dogodilo, ali pitanje je kako će funkcionisati nacionalizam u novim uslovima. Čini mi se, ako s ove distance dobro razumem stvari, da se jedan vulgarni,
banalni nacionalizam tipa Draškovića ili Šešelja, nastoji zameniti nekim uljudnim, pobožnim srpstvom. Vladike
postaju neki novi autoriteti, a tolika količina svetosavlja ili pravoslavlja, kako se to već zove, načiniće novu ideološku državu. Crkva se mora maknuti iz politike, religija je sloboda pojedinca da razmišlja o Bogu, a ne neka pripadnost naciji. Lično mislim da Crkva sprečava svaku emancipaciju od nacionalizma, kao god što su komunisti sprečavali svaki prodor demokratije. Meni se čini da srpsko društvo nema volje da postane modreno.

Povremena istupanja nezavisnih intelektualaca u Srbiji, pored kritičkog odnosa prema protekloj deceniji, ukazuju i na pokušaj obnavljanja veza sa tradicijom Moderne. Da li takvih pokušaja ima i u Hrvatskoj, i da li su uopšte mogući, budući da je taj period i u Zagrebu i u Beogradu obeležen međusobnim sukobima liberala i radikala, projugoslovenskih levo orjentisanih intelektualaca i političara nacionalističkih težnji?

– Mislim da je ovde vrlo teško da male grupe slobodnjaka nešto učine, osim da kritikuju i izlažu se nevoljama.
Sada će nezavisni intelektualci, koji pravom ukazuju na loše stanje u društvu, ponovo biti krivi za ovaj ili onaj neuspeh, a protiv njih će biti oni čija je savest upitna. Ljudima nije lako da priznaju svoje zablude. Sada će biti posipanja pepelom: eto, mi smo krivo ulagali, ali sad smo na pravoj strani, a njihova je prava strana Koštunica ili Amfilohije, svejedno. Ta sorta ljudi loše stoji sa „emocionalnom inteligencijom“, ta će sorta ponovo ući u iste greške. Nismo za Miloševića, a Karadžić nam je neki heroj, Mladić je naš general, itd.

Kako ocenjujete kritičke stavove u Hrvatskoj u odnosu na „Domovinski rat“ (nasuprot protestima „Svi smo mi Mirko Norac“) i aktuelnu kulturnu klimu u Zagrebu?

– U Hrvatskoj se priča o nekakvom dignitetu Domovinskog rata, ali na loš i prizeman način. I ne verujem da tu postoje, kako rekoste, kritički stavovi u odnosu na taj rat, jer se sada i vladajuća koalicija utrkuje u odbrani toga digniteta, pa se tako vode prazne brbljarije na temu ko je veći domoljub. Male su razlike između hrvatske tzv. desnice i tzv. levice, jer su obe struje podjednako utonule u beznačajnost i trućaju o istim stvarima i na isti način.

Moglo bi se reći da u Hrvatskoj postoje dva tipa nacionalizma: primitivni i malograđanski. Oni su isti, ali srećom u sukobu. Hrvatska politika je beznačajna, ali je jedino uspešna u raslojavanju društva. Možda je bolje reći da hrvatska politika i ne postoji, postoje samo beznačajni političari koji se tuku oko toga da jedni ostanu na vlasti ili da drugi dođu na vlast.

Od Mirka Norca, vajnog generala, samo se pokušava napraviti mit koji hrani nekakve stožere za zaštitu digniteta Domovinskog rata. Ti stožeri ne veruju da je on heroj, sutra bi ga izručili Hagu, kao što su to već i činili, ali on je neka mogućnost da se obori vlada i dođe na vlast, pa je zato važno u njega ugraditi ta zvučna nacionalna svojstva, em je vojvoda, em pravi Hrvat, em general itd. Jer da je njima stalo do neke istine, protestovali bi i zbog hrvatskog generala Ademija koji je otišao u Hag.

Ne možemo da odolimo da Vas, za kraj, ne pitamo o Vidosavu Stevanoviću, čija su dela, kao i Vaša, odmah po njegovom odlasku protezana sa scene; čiju knjigu „Ostrvo Balkan“ (objavljenu 1993. u autorovom izdanju) već godinama nastoji da ekranizuje Lordan Zafranović, reditelj „Okupacije u 26 slika“ za koji ste pisali scenario. Je li to samo slučajnost, i ima li ih još?

– Nije problem u tome što je Vidosav Stevanović proteran iz srpske književnosti, onda kad se sukobio sa banalnim nacionalizmom koji je Srbiju i odveo tamo gde je odveo, nego je problem što se ta praksa nastavlja, a to ponajbolje govori daje banalnost još na delu. Ako je neko nacionalni pisac, onda je to Vidosav Stevanović. Ali on je pisac koji može da se obruši na ono što ne valja u njegovoj naciji. On je nešto poput Ronalda Tomasa koji je pravi velški nacionalista, ali je u svojim snažnim religioznim i drugim pesmama umeo da dobro potkači svoje sunarodnike.

Što se tiče ekranizacije njegova romana „Ostrvo Balkan“ možda je bolje da ne dođe u ruke Lordana Zafranovića koji već dvadesetak godina nije napravio ništa. Ako je taj reditelj nešto valjao, onda je valjao zahvaljući meni.