Foto: Tamara MisirlićMislim da su ljudi zaboravili na prave vrednosti, sve je poremećeno, zaboravili su da se zanimaju za drugo ljudsko biće, zavladalo je potpuno odsustvo empatije. Svi gledaju interes i jure nešto materijalno – navodi za Danas Tamara Misirlić (19), Vranjanka koja dve godine aktivno pomaže ljudima, a od pre mesec i po dana osnovala je svoju humanitarnu organizaciju.
Ona misli da su ljudi zaboravili na prave vrednosti, sve je poremećeno, zaboravili su da se zanimaju za drugo ljudsko biće, zavladalo je potpuno odsustvo empatije.
– Svi gledaju interes i jure nešto materijalno. A ovi ljudi kojima pomažem su drugačiji – oni cene prave vrednosti i zahvalni su i za ono malo što dobiju od vas. Najveća je tuga to što su nam deca postala uobražena, svađaju se sa roditeljima zašto nemaju najskuplje patike i telefon, a, takođe, imamo i decu koja nemaju redovne obroke, nemaju roditelje, nemaju najosnovnije uslove za život. Najbitnije je da roditelji utiču na svoju decu i vaspitavaju ih na vreme, jer ako se tu napravi propust, kasnije se javljaju problemi – objašnjava Tamara.
Na početku delovanja koje ima za cilj pomoć drugima, pre nego što je osnovala Humanitarnu fondaciju „Tamara Misirlić“, kako je objasnila, doživela je najdirljiviju scenu kada je uspela da pomogne majci i sinu koji su živeli na planini, odsečeni od drugih ljudi i od civilizacije.
– Mislim da je bila četvrta ili peta porodica po redu kojoj sam pomogla. Objekat u kojem su živeli ne može da se nazove kućom, strašni su to uslovi. Živeli su pod istim krovom sa kozama: u jednoj sobi koze, u drugoj oni. Bez struje i vode, spavali su na daskama. Imali su samo jedan šporet koji su im doneli lovci i to je bilo sve – rekla je Misirlić.
Dva meseca ih je tražila, da bi joj, naposletku, pomogla žena koja ju je odvela do unesrećene porodice.
– To je bilo toliko strašno i potresno za mene. Naročito u početku, jer sam bila dosta emotivna, kasnije sam shvatila da će to biti moja svakodnevica i da prosto moram da naučim da emocije ostavim po strani. Ojačala sam. Hoću samo da pomognem tim ljudima. Priča ove porodice me je baš povredila i ja sam im obećala da će dobiti novi dom. Skupljali smo novac dva meseca i uspeli smo na kraju. Sada im je dobro i imaju pristojne uslove za život – objasnila je naša sagovornica.
Fondaciju je osnovala kako bi se „sve podiglo na viši nivo i kako bi uspela da pomogne što više porodica“.
-Glavni cilj mi je da pomažem ljudima širom Srbije. Bila sam zadovoljna i pre osnivanja fondacije, jer smo dotad uspeli da renoviramo 11 kuća, a jednu smo kuću i izgradili, i pomogli više od 50 porodica. Motiv da nastavim da se bavim humanitarnim radom su mi svi ljudi koji su gladni, sva deca koja nemaju krov nad glavom, koja nemaju roditelje, odeću, krevete, struju, vodu, one najosnovnije stvari u životne uslove. Svi bolesni i ljudi sa psihičkim problemima, kojima treba bilo kakva podrška, materijalna ili neka topla reč. Motiv su mi svi oni koji me čekaju i koji veruju da ću uraditi nešto za njih. Ostale humanitarne organizacije su više okrenute deci, dok ja pomažem i starijima i bolesnima, svakom ko teško živi može da dobije pomoć naše fondacije – dodala je ova humanitarka.
Svako ko želi, ima volje, motiva, altruizma u sebi, kao i finansijskih mogućnosti, prema rečima sagovornice Danasa, može da pomogne.
– Od osnivanja fondacije više se ljudi javlja, uspeli smo da devojčici Jani iz sela Toplac kod Vranja renoviramo kuću, do kraja nedelje bi trebalo da sve bude gotovo, da sagradimo i kupatilo premda ga pre toga nisu imali, već samo poljski toalet u dvorištu. Ranije smo jednu kuću gradili pet ili šest meseci, renovirali smo duže, bio je problem i oko prikupljanja sredstava. Sad je mnogo lakše. Pre se moj rad više zasnivao na poverenju drugih ljudi. Oni su me znali jer se dugo bavim karateom, državna sam reprezentativka a odskora i sudim mečeve. Imala sam već medijsku pažnju, polako je još tad sve ovo krenulo, a sada je mnogo drugačije, razvija se situacija nabolje. Hoću svima da pomognem – istakla je ona.
Broj volontera u njeno fondaciji – a i pre osnivanja – varira, menja se, jer mladi ljudi „ne žele da troše svoje vreme a da zauzvrat ne dobiju ništa. Svi se oni vode time da neće da gube vreme i idu po planinama, da pešače i smrzavaju se“. Zajedno sa Tamarom pomognu u nekoliko akcija, a „posle ih nema“.
Kako ona kaže, trenutno, smisao njenom životu daju svi ljudi kojima je pomogla, kojima je pružila podršku, reči utehe ili renovirala kuću, i da je to održava da nastavi da traje u svom humanitarnom radu.
– To su ljudi koji žive odsečeni od svega, od sveta, u zabačenim selima. Prelazila sam kilometre i kilometre da bih stigla do nekih ljudi, toliko je bilo nepristupačnih terena da u nekim situacijama ni terensko vozilo nije moglo da priđe nekoj kući. Njima znači svaki vid pažnje i podrške, topla reč, osmeh, nije samo pomoći materijalno. Javljali su mi se ljudi i nakon što im pomognemo. I mnogo mi je drago zbog toga, tada znam da je pomoć otišla u prave ruke. Naročito kad me zovu deca, sva ona imaju moj broj i slobodu da me pozovu kad god žele ili im nešto treba – rekla je Misirlić.
Dobitnica je srebrne plakete Večernjih novosti za najplemenitiji podvig godine, a nagradi su doprineli svi projekti koji su iza nje, sve porodice, posebno iz Pčinjskog okruga, kojima je nesebično pomogla. Ipak, humanost nije jedina stvar u njenom životu, ona niže uspehe i u sportu kojim se bavi.
Državna reprezentativka u karateu, više od 300 medalja
„Roditelji su me na karate upisali sa 3,5 godine. Ja se tog početka uopšte ne sećam. Moj tata je radio u žandarmeriji i uvek je imao sklonost ka borilačkim sportovima, pa je možda i genetika imala uticaja da počnem da se bavim karateom. Kasnije sam redovno učestvovala na takmičenjima, skoro svakog vikenda, počela sam da osvajam medalje. Ta odličja i putovanja sa klubom za mene nisu imala cenu, to je nešto mnogo vredno. Član sam reprezentacije od 2016. i Svetskog prvenstva u Egeru, u Mađarskoj. Tada sam bila peta, a učestvovala sam i 2017. na Evropskom prvenstvu u Subotici i osvojila zlatnu medalju. Mnogo odličja sam osvojila, preko 300. Postala sam i sudija za karate. Sada se istovremeno i takmičim i sudim“, rekla je za Danas Tamara Misirlić, humanitarka iz Vranja.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
