Darko sa prijateljima u svom selu Foto: Privatna arhivaZa Užičanina Darka Jovanetića, filologa, koji je na magistarskim studijama iz lingvistike boravio u Pragu, gde je radio i kao turistički vodič, Češka je druga domovina.
U nju nije otišao „trbuhom za kruhom“, već iz ljubavi, koja je nastavila da raste. Govori češki, engleski, bugarski, a služi se ruskim i nemačkim, a najradije razgovara sa susedima u selu, ali i prijateljima iz inostranstva, koji ga često posećuju.
Po povratku u Srbiju, poslovni put ga je odveo u Beograd, kada je zaključio da ne želi da čeka penziju da bi živeo na čistom vazduhu.
Takve misli vratile su Darka u njegovo selo, Drežnik, 13 kilometara od centra Užica, zdravoj hrani, vodi i prirodi. Priznaje, ta odluka je lakša kada selo nudi ono što Drežnik ima.
– Imamo asfaltni put, internet, televizijske kanale, školski i gradski autobus, idealnu nadmorsku visinu od oko 750 metara, kvalitetnu izvorsku vodu, pristup zdravoj hrani i mogućnost da je sami proizvodimo. Provodio sam detinjstvo ovde sa roditeljima, učio da sakupljam gljive, šumske plodove, lekovito bilje, vozio biciklu, kupao se na Rzavu i čekao da mi to postane stil života – priča Darko i dodaje da njegovo imanje nije veliko, ali da posla uvek ima.
Ističe da najteži period pandemije u seoskim uslovima nije bio tako traumatičan kao u gradu, a doneo mu je i iskustvo u proizvodnji hrane za sopstvene potrebe, koje je za njega jedno od najvrednijih u životu.
-Svako jutro sam, uz šolju kafe, odlazio u obližnju šumu i skupljao pečurke, a nakon toga u vrt, gde sam sadio sve što mi je potrebno. Nabavio sam koke i ćurke. Malo stado koza još mi je neostvarena ambicija, ali one traže stalnu brigu, a ja i dalje radim kao vodič, a ture ponekad traju i po sedam dana – objašnjava Darko koji za sebe u šali kaže da je „light“ seljak.
Pomažući komšijama u seoskim poslovima, zauzvrat je dobijao mleko, naučio da pravi kajmak i sir, kačkavalj, kefir, maslac, domaće testenine.
Sa tim predznanjem, rado dočekuje prijatelje iz Češke, Austrije, Holandije, Bugarske, Nemačke, Norveške. Cele zime oni su tu, uživaju na snegu, spremaju hranu, planinare.
Kaže, kao zapete puške čekaju da se upute ka ovim geografskim širinama.
Ovaj filolog i turistički vodič, radi u praksi ono o čemu se često samo govori: oživljava seoski turizam i u svet šalje najlepšu sliku o srpskim domaćinima.
Divi se vrednim ljudima, a naročito ženama koje podignute glave nose teret života na selu. Kaže da nastoji da ih uputi u način rada u seoskom turizmu i odgovorno tvrdi da gostoprimljivijih ljudi nema.
Samo prošle godine, zahvaljujući Darku, užički kraj ugostio je Arape, Indijce, Ruse, Britance, Amerikance, Maltežane, Austrijance.
-Zimus smo jednog Norvežanina jedva izvukli iz sušare za meso, toliko je bio opčinjen. Strani gosti su zadivljeni kad saznaju da njihovi domaćini sami proizvode sve što je izneto na sto – ponosan je na svoj kraj ovaj Užičanin, koji kao veliku šansu za opstanak tradicionalne poljoprivrede i stočarstva vidi u turizmu.
Dok u očima posetilaca prepoznaje oduševljenje, istovremeno ga užasava smeće u šumama i pored puta, ali napominje da komunalne službe prema selu nemaju odgovoran odnos, pa da ljudi često nemaju drugog izbora.
– Jednom sam video mladog komšiju iz sela koji je bacio flašu na put. Upitao sam ga ima li njivu pored puta i da li bi mogao da je ore ako je puna smeća. Oborio je pogled i priznao da nije razmišljao na taj način. Neko sistemski treba da probudi ekološku svest u našim glavama i sistematski da je razvija. Divim se ljudima koji ustaju protiv nekontrolisane eksploatacije prirodnih resursa. Nismo velika zemlja, ako i ovo malo prirodnog bogatstva pretrpamo rudnicima, podignemo fabrike-zagađivače sa jeftinom radnom snagom, čime ćemo zadržati buduće generacije – pita ovaj ljubitelj prirode i lepih manira, koji je, kaže, godinama živeo na relaciji Češka – Srbija – sve ostale zemlje.
-Čovek lako počne da veruje da je normalno da pije čistu vodu, diše čist vazduh, da nema smeća. Česi nikada nešto neće reći bez „molim“, odnosno „prosim“, nema imperativa. Kada ovde kažem: „Dobar dan, molim Vas…“, odgovore mi „nemoj više da me moliš“. Tamo nema komšijskih odnosa kao kod nas „kuc-kuc“, pa uđeš i pre nego što komšija otvori. Nedostajala mi je takva prisnost, ali mi je prijalo što nema zadiranja u tuđe živote – objašnjava Darko razlike u mentalitetu i naglašava da je život u Pragu organizovan i nema prepreka na koje smo u Srbiji navikli.
Iako je Češka jedna od bogatijih zemalja u Evropskoj uniji, a nezaposlenost u Pragu „u minusu“, nikada nije mogao bez Balkana. I obrnuto, kada je ovde, srce ga vuče u Češku.
-Oni su slovenski narod, ali razlika je jasna kada shvatite da su njima 300 godina upravljali Habzburzi, a nama Turci. Za razliku od nas, Česi su narod koji voli pravila, jako ih poštuje i ne može da živi bez njih. Oni kažu „bolji je bilo kakav zakon, nego nikakav“ – objašnjava Darko, priča turistički vodič koji je turiste da bi upoznali Češku, uvek vodio van Praga.
– Treba videti gradove kao što je Kutna Hora ili Češki Krumlov, možda i najlepši grad na zemaljskoj kugli, zatim Brno, jezera na jugu Češke, planine. Da bi se Prag upoznao, potrebno je bar mesec dana. Tamo je sve više ljudi iz naših krajeva. Prva generacija imigranata, devedesetih godina je došla zbog ratova. Češka ima problem sa nedostatkom radnika, pa nije teško naći dobar posao – ističe i dodaje da u Pragu Srba ima na raznim pozicijama, od prodavaca do lekara.
U glavnom gradu Češke, postoji i nekoliko srpskih udruženja, a mladi Česi sve više dolaze u Srbiju, destinaciju koja nije komercijalizovana kao neke druge.
Veliko je i interesovanje za učenje srpskog jezika, pa je naš sagovornik u privatnoj školi imao desetak polaznika, dok se srpski uči i na fakultetu u posebnoj grupi.
Ipak, kada dolazi u Užice sa Zlatibora, ono mu izgleda kao mali Njujork.
-Mnogi prijatelji iz Češke dolaze kod mene u Drežnik. Vodim ih do Zaovina, Uvca, Ribnice, na Drinu, Rzav, uživaju u prirodi. Ovde njihova slovenska duša shvati da neki opasači mogu i da popuste. Obožavaju selo i male razgovore sa našim ljudima. U Drežniku često pitaju kada će doći Česi, a oni kada stignu, odmah pitaju: „Ima li kajmaka?“ Jedu ga kašikom, kao sladoled. Kada je pre par godina, dugarica na svoju proslavu pozvala i prijatelje iz Češke, nekoliko Čehinja je specijalno za to veselje naučilo „užičanku“. Volim te sudare kultura, u različitosti je bogatstvo – navodi naš sagovornik.
Užički „Sivonja“ i socijalizam u farmerkama
Turistima je posebno zanimljiva užička stara arhitektura, a najveću pažnju privlači hotel „Zlatibor“, takozvani „Sivonja“ u samom centru.
-Česi i Poljaci su prošli težak period u komunizmu, sistem je bio rigidan, grub, krvoločan. Retko ćete naići na nekoga ko govori o lepim uspomenama iz tog perioda. Govorili su da mi živimo u „socijalizmu u farmerkama“. Ipak, u Čehoslovačkoj nisu rušili spomenike, pa na njihovo mesto stavljali nove. Smatraju da je to deo istorije koju ne možemo menjati. Čak je i u Njujorku, u muzeju MoMA, postavljena izložba o arhitektonskom nasleđu Jugoslavije. Sa jednog od panoa se smeši slika užičkog hotela, koji je je impozantna građevina, bez obzira na to šta mi sada mislimo o tome. Zbog modernističke arhitekture, čija je vrednost potvrđena i mnogim međunarodnim priznanjima, iz Užica treba da potekne inicijativa da dobije mesto na UNESKO-voj listi svetske baštine. Izložba u Njujorku je pokazatelj da te vrednosti prevazilaze lokalno, da su univerzalne – poručuje Darko.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
