Na Begeju ćuprija, malena ko kutija, tera lola haj četir riđe, ne može da priđe, šalaj.
Bečkerečka ćuprija ostala je znamen ovog grada, a sa njom ne samo pesma u duhu pomirljivog sveta koji ovde živi, već na samom kraju priče o ćupriji našla se istoričarka umetnosti Vukica Popović (1919-1998).
Kako to u životu često biva, uprkos istorijskim previranjima i metežu, struka ipak mora da da završnu reč svemu. Tako je bilo i u slučaju posleratnog Zrenjanina, gde je narastajući grad tražio nova rešenja za novo doba. Prelepi stari most, sa kitnjastim secesionističkim obeležjima, zamenjen je drugim mostom.
-To je specifičan period, šezdesete su godine, nije još uvek uspostavljen generalni urbanistički plan, objekti nisu popisani, procenjeni i stavljeni pod zaštitu a jedna istoričarka umetnosti smogla je snage da se suprostavi tadašnjem gradonačelniku – započinje priču kustos zrenjaninskoj muzeja Dejan Vorgić, koji je istraživao rad Vukice Popović na zaštiti ovdašnjih kulturnih dobara.
Jelisavetin most
Prema svim dosputnim podacima i dokumentima, koje su prikupili istoričari Dejan Vorgić i Filip Krčmar, Veliki most ( Bega-Brucken, Erzsebet-hid, Jelisavetin most) na Begeju, koji je povezivao Žitni trg i Trg republike, podignut je 1904. godine. Nije, kako se i danas pogrešno interpretira, izrađen niti ima veze sa francuskim inženjerom Gistavom Ajfelom. Naprotiv, izrađen je u čeličani u rumunskim Rešicama, prema nacrtima budimpeštanskih preduzimača Henrika Feketa i Arpada Trauša. Poneo je ime po supruzi cara Franje Josifa. Nakon prvog i drugog svetskog rata nosio je ime Dositeja Obradovića. Po svojim konstruktivnim i dekorativnim osobinama, ovaj most predstavljao je jedinstveni primerak istoricizma, sa elementima secesije u mostogradnji na području Vojvodine. I u likovnom smislu bio je najreprezentativniji. Sem toga, mogao se podizati zbog prolaska brodova.
Početkom šezdesetih godina 20. veka sazreva svest o zapuštenosti Velikog mosta, preko koga se odvija saobraćaj. Sprovedeno je njegovo ispitivanje, a preporučene mere za sanaciju nisu spovedene. Uporedo sa tim Zrenjanin dobija nove mostove na Begeju – 1962. godine dobija pešački most u naselju Mala Amerika, zatim 1963. godine lučni most u ulici Narodne omladine, a 1965. godine dobija most kod SUP-a u ulici Karla Marksa, danas dr Zorana Kemenkovića. Most u Zmaj Jovinoj podignut je 1969. godine, a 1970. godine most između ulica Toše Jovanovića i naselja Berbersko.
Leto 1968. godine
Kako navode zrenjaninski istraživači, Vorgić i Krčmar, Vukičina posvećenost zaštiti spomenika kulture najviše je došla do izražaja 1968. godine kada je u Zrenjaninu bilo aktuelno pitanje izrade novog urbanističkog plana. U tom vreme rušenje zgrade Nerodnog muzeja, u neposrednoj blizini mosta, bilo je već dovoljno upozorenje. To leto 1968. godine u Zrenjaninu, beleži štampa, proteklo je u znaku javne debate oko novog urbanističog programa, sukobljavaju se mišljena urbanista i arhitekata koji tvrde da je most kič i muzejskih radnika koji traže zaštitu istorijskih građevina.
-U borbi za očuvanje spomenika kulture, Vukica Popović je pokrenula izradu elaborata o valorizaciji starog jezgra Zrenjanina, koji je trebao da posluži za Novi generalni urbanistički plan.Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture iz Novog Sada je 15. oktobra 1968. godine doneo rešenje kojim je 58 objekata u užem jezgru Zrenjanina stavljeno pod zaštitu. Na spisku je bio i most. Činilo se, gradski simbol biće spasen – priča Dejan Vorgić.
Odbornici glasali
Usledio je neočekivani rasplet, na sednici Skupštine opštine Zrenjanina 6. novembra 1968. godine gradski odbornici doneli su odluku da se most ukloni a na njegovom mestu podigne pešačko dvomostovlje, po predlogu Zavoda za urbanizam. Odluku o rušenju dodatno je podržao predsednik SO Zrenjanin LJubomir Pajić. Ubrzo je na narednoj sednici razmatrano kako da se most ukloni pa je izglasano “spasonosno rešenje” – da se iseče i proda u staro gvožđe ! Rekacija stručne, laičke i šire javnosti bile su burne. Čulo se u to vreme da je “lakše bilo sačuvati most od Nemaca, nego od urbanista i odbornika”. Na inicijativu Vukice Popivić, Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture podneo je kriviču porijavu protiv predsednika SO Zrenjanin LJubomira Pajića, koju je pravobranilaštvo odbacilo. Do aprila 1969. godine most je uklonjen, konstrukcija preneta u brodogradilište, a do danas su očuvane samo dva zašiljena ukrasa. U međuvremenu projekat betonskog dvomostovlja je propao, nikada nije ni realizovan, sem što je poslužio kao izgovor za rušenje starog mosta. Novi tipski most, od prenapregnutog betona, podignut je 1971. godine po projektu Branka Stojadinovića iz Beograda.
Odbrana i Vukini dani
Čitav opus Vukice Popović mogao da se sažme u sintagmu “borba za graditeljsku baštinu”. Pored nesumnjivo neiscrpne stručne biografije, sa preko stotinu izložbi, stručnih radova i javnih publikacija, ostala je upamćena ponajviše kao beskompromisni borac za očuvanje starih građevina.
-NJena viteška borba za stari most, ali i ostale stare objekte u užem jezrgu grada, jedan je od retkih glasova razuma u vreme rušlačkog naleta koji je zahvatio ondašnji Zrenjanin. Ispravnost njenih stručnih i ljudskih stavova vreme je brzo potvrdilo – priča kustos zrenajninskog muzeja Dejan Vorgić.
I njegov kolega, istoričar Filip Krčmar, saradnik na istraživanju životopisa Vukice Popović i autor izložbe “Naša Vukica”, kaže da je ova dama postala deo nasleđa Zrenjanina.
-Doživela je da bude nezaobilazni deo gradskog nasleđa, za koje se sama dosledno i herojski borila. Kao takva, ona pripada svim generacijama, prošlim, sadašnjim i budućim – smatra Filip Krčmar.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
