Foto: Danas/A. L.Kao dođoš već imam mogućnost da nažalost setno preko usana prevalim: „Nije to onaj Novi Sad koji pamtim iz brucoške 2004. godine“.
I zaista u ovih jadnih tek prvih dvadeset godina novosadskog staža, svašta se u ovom gradu sagradilo (a graditi se mora), ali još bitnije i porušilo.
Kako je onima koji Novi Sad pamte iz devedesetih, osamdesetih, sedamdesetih i da ne idemo dalje? Sećaju li se Grbavice, Podbare, Salajke ili centra grada ako ih nisu sačuvali u porodičnim albumima?
Arhitekta Frank Gehry kaže da „arhitektura treba opisivati vreme i mesto, ali da treži ka neprolaznosti“. Novi Sad je nakon raspada Jugoslavije, kako je to napisao pokojni profesor i sociolog grada Ljubinko Pušić, postao „jedini grad koji se ruši građenjem“.
Nije da se i ranije nekada nije sravnilo ono što se ne treba. I danas ćete sresti Novosađanke i Novosađane koji žale za Malom Jevrejskom ulicom ili Jermenskom crkvom koja ide na dušu komunistima, ali se pre svega gradilo planski i sistemski (na hrvatskom zvuči još ozbiljnije – sustavno).
Dovoljno je na Google mapi pogledati kako izgledaju Novo naselje ili delovi Limana koje još nije nagrizla novogradnja i ostatak Novog Sada.
Ipak, nakon samoupravnog socijalizma i dolaska navodnog kapitalizma, sistemski je zavladala korupcija i pranje novca. Političari koji upravljaju ili su upravljali osiromašenim gradom i stanovništvom, kao jedini izvor svog prihoda imaju famozno GGP – gradsko građevinsko zemljište. Porodičnu srebrninu koju uspešno razgrabljuju već tridesetak godina.
Kada se tu nadoda i jadno tržište novca u kojem jedino može da se uloži u nekretnine (mada uvek ima nepopravljivih entuzijasta koji veruju u piramidalno bogaćenje) i prljavi novac koje se ovde nikada nije prestao glancati, dolazimo do urnebesnih statističkih podataka.
U gradu gde većina radno sposobnih ljudi dirindži za platu do 500 evra, oronuli stari stanovi (konzerve za življenje) koštaju od 100.000 do 200.000 evra. I to nije ono najsmešnije. Više od 80 odsto proda se za keš!
Tako je svaki centimetar teritorije ovog grada bitan, a svaka zgrada ili da ne čuje maler, zaštićeno kulturno dobro, nebitna smetnja.
U samo ovih poslednjih nekoliko dana u Novom Sadu je srušena zgrada Crkvene opštine, zgrada nekadašnjeg Elektroporcelana i jedna predratna vila. Sve u centru ili krugu oko njega.
Crkvena opština je kaže veštak morala biti porušena (u redu, sačuvan je deo prednje fasade) jer je vlasnik bio nemaran. Mogu me ubediti da SPC u sadejstvu sa državnim budžetom možda nema para da obnovi sve svoje nekretnine i bogomolje po dubokim provincijama, ali da fali novca da čuvanje istorijskog zdanja pored Saborne crkve u centru Novog Sada, neće biti. To je neka druga računica koja se meri po kvadratu.
Novi Sad je i eksplodirao i implodirao u isto vreme. Ranije vlasti su ostavljale barem prednje zgrade, do ulice, pa kad se uđe u novosadske haustore po centru, odjednom ispred nosa iskoče nadoštiklane već pomalo izbledele novogradnje kojima tu nije mesto. Naprednjaci su otišli korak dalje (oni uvek odu korak dalje), pa ostavljaju samo prednji zid, fasadu, iza koje svetle soliteri od čelika i stakla.
Ovaj grad i njegovo zaštićeno gradsko jezgro uskoro će postati mesto šarenih fasada iza kojih nema nikakve vrednosti koju treba sačuvati. Biće tu nešto biznisa „stan na dan“, kladionice i pokoja apoteka. Poslednja rečenica neka bude Šekspirova istina: “Šta je grad, do ljudi”.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
