Kako je plavi dres – pocrveneo

Faktografske greške, međutim, obeležile su „Montevideo“, koje, kako ocenjuju mnogi poznavaoci jugoslovenskog fudbala, mogu dati sasvim drugu sliku tog perioda sportske istorije. Mada je film oduševio i publiku i kritiku, i zaista zaslužuje sve pohvale, pojedini „istorijski detalji“ tumačeni su „preslobodno“.

– Film je glumački i režiserski lepo napravljen, dat je jedan dašak romantičarskog Beograda onog vremena, ali ima nekih stvari koje naprosto ne odgovaraju činjenicama – kaže za Danas Pero Zlatar, doajen jugoslovenskog novinarstva. „Ajde, ne smeta mi što su ljudi poput Moše Marjanovića i Aleksandra Tirnanića, koje sam lično poznavao predstavljeni kao zavodnici, a bili su obiteljski ljudi. To je dobro na kraju krajeva, kao manir iz američkih vesterna u kojima su čisti i uredni glumci, poput Džon Vejna, predstavljeni kao glavni zavodnici. Mogu i da ne zamerim što je Mihajlo Andrejević, jedan fini gospodin, sa kojima sam davno pravio intervju, prikazan kao neko ko je nameštao prostitutke predsedniku Hrvatskog nogometnog saveza. Ali mi smetaju faktografski podaci. Recimo Tirnanić preti da će preći u Ujpešt Dožu, a to je kao da u ono vreme pretiš da ćeš preći u Crvenu zvezdu ili Partizan. Prije rata se taj klub zvao samo Ujpešt, posle su mu komunističke vlasti dodale ono Doža. To je kao što je jedan naš veliki sportski novinar svojevremeno napisao da je otac braće Ćebinac jednom dao ime Zvezdan zato što je bio vatreni zvezdaš, a on rođen pre rata, kad Zvezda nije ni postojala. Zatim, Beograd je imao razvijen nogomet u to vreme, a prikazano je kao da igraju na nekom poljančetu, kao da su u pitanju seoski timovi. Najviše mi smeta što se prikazuje da su reprezentativci skupljali novac za odlazak u Urugvaj preko čistača cipela. Izbegavaju povijesnu istinu da je kralj Aleksandar ipak dao novac, jer je Ministarstvo prosvete finansiralo reprezentaciju a to nije moglo bez znanja kralja“ – kaže Zlatar.

Hroničar zemunskog i beogradskog života Branko Najhold takođe objašnjava za Danas da u filmu postoji gomila netačnih stvari.

– Reditelj Dragan Bjelogrlić u nedavnom intervjuu kaže da se filmu i seriji prišlo studiozno, da su detalji proveravani, da se pazilo na verodostojnost. A u stvari nije baš tako. Najpre, Aleksandra Tirnanića na početku šalju u SK Jugoslavija, a on neće da ide tamo, hoće u BSK. Fakat je, naime, da je Tirnanić počeo da igra fudbal u SK Jugoslaviji 1924. godine. Počeo je u njihovom podmlatku. Zatim, Tirnanić nije igrao prvu utakmicu za reprezentaciju protiv Bugarske, kako je prikazano u filmu, već je debitovao 6.10.1929. protiv Rumunije. U Bukureštu su naši izgubili sa 2:1. Utakmica protiv Bugarske koja je prikazana u filmu završena je rezultatom 6:1 za nas. Igrana je 30. aprila 1930. I njoj je prisustvovalo 8.000 gledalaca. Znači, nije tačno, kao u filmu, da su svi na poluvremenu pohrlili na stadion. Osam hiljada gledalaca bio je uobičajen broj gledalaca u to vreme. Otprilike sve reprezentativne utakmice igrane su pred 8.000 navijača. Čišćenje cipela posle utakmice neću ni da komentarišem, jer je to već nešto potpuno izmišljeno. I ono da golman Jakšić trči sa svog gola i postiže pogodak, nema veze sa istinom – priča Najhold.

On kaže i da je Milutin Ivković – čuveni Milutinac, jako loše predstavljen u celoj priči.

– On je bio jedan od retkih intelektualaca među fudbalerima tog doba, završio je medicinu, bio je lekar, meni se čini da je to zato što je on bio komunista, pa je sad bilo – ajde malo i da komuniste napljujemo. Ljudi koji su ga gledali kažu da je bio džentlmen fudbaler, koji nije pravio namerne faulove. Ne znam zašto je taj čovek toliko negativno prikazan – objašnjava Najhold.

Krucijalna greška, prema njegovim rečima, jeste u – boji dresova reprezentacije.

– Meni nije jasno zašto je prikazano da je reprezentacija Jugoslavije igrala u crvenim dresovima. Jugoslavija je od prve utakmice 1920. pa sve do državne zajednice Srbije i Crne Gore pre nekoliko godina – igrala uvek u plavim dresovima. Plava je bila oficijelna boja. Nikada crveni dresovi nisu bili u opciji. Ja sad vidim da prodaju i replike dresova sa širokim kragnama u crvenoj boji. Tu je morala da se poštuje verodostojnost. Jer, to što sada Srbija igra u crvenim dresovima ne mora da znači da su igrali i tad. Lako je praviti film o tridesetim godinama kada uglavnom nema više živih svedoka – kaže Najhold.

Urednik sajta www.mojacrvenazvezda.net Vladimir V., osvrnuo se nedavno na svom blogu, takođe, na neke nedoslednosti ove storije, ne sporeći da je u pitanju fantastičan film.

– Sam režiser Dragan Bjelogrlić je u više navrata isticao da je pokušao da u potpunosti dočara fudbalski život Beograda i Srbije tog doba. Mora se priznati da je u svemu tome bio više nego uspešan, ali je napravio i niz nedopustivih grešaka. Kao prvo, najveći deo filma sniman je na igralištu FK Dorćol, podno Nebojšine kule na donjem Kalemegdanu, a fudbalski komentatori (Slobodan Ninković i Srđan Todorović) ističu upravo igralište podno Nebojšine kule kao mesto odigravanja velikog broja mečeva večitih rivala BSK-a i SK Jugoslavije. Istorijska je činjenica da dva beogradska kluba svoje mečeve nisu igrala na navedenoj lokaciji. Do polovine 20-ih godina XX veka dve ekipe su susrete odigravale na tzv. „Trkalištu“. Bio je to stadion koji se nalazio na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Ruzveltove ulice, na mestu na kome se danas nalazi kompleks tehničkih fakulteta. Upravo zbog izgradnje navedenih fakulteta, igralište je bilo srušeno, a klubovi su preseljeni na Topčidersko brdo. BSK je izgradio, za to vreme, velelepni stadion na današnjoj adresi Humska 1, dok je stadion SK Jugoslavije izgrađen na lokaciji današnjeg stadiona FK Crvena zvezda. Treba istaći da je stadion BSK-a koji je u to vreme primao oko 30.000 gledalaca smatran najvećim i najmodernijim stadionom na Balkanu tog doba – ističe on.

Druga „neoprostiva greška“ učinjena je, kako navodi, u ekranizaciji jednog od susreta večitih rivala.

– Naime, fudbaleri BSK-a su na teren izašli u svojim, tadašnjim dresovima, plavo-belim sa tamnim šorcevima, dok se fudbaleri SK Jugoslavije pojavljuju u nekim bezličnim tamnoplavim, teget dresovima. Dobro je poznata činjenica da je SK Jugoslavija od kraja Prvog svetskog rata nastupala u crveno-beloj opremi (crveni dresovi i beli šorcevi). Iako nisam pobornik raznoraznih zavera, postavlja se pitanje da li je neko želeo time da prikrije vezu tadašnjeg kluba SK Jugoslavije sa današnjim klubom FK Crvena zvezda. Kao veliki zagovornik ideje da su SK Velika Srbija, SK Jugoslavija, SK 1913 i FK Crvena zvezda suštinski jedan klub, nameće se pitanje, da li je (ne)namerna greška učinjena zbog prikrivanja istorije jednog drugog današnjeg kluba. Da li se time želi prikriti istorija o veštačkoj tvorevini zvanoj večiti derbi između Partizana i Crvene zvezde, s obzirom da je izvorni beogradski i srpski večiti derbi duel BSK-a i SK Jugoslavije (OFK Beograda i Crvene zvezde, prim. aut.)? Zašto prekrajati istoriju i danas kada je prošlo 30 godina od Tita i 10 od Miloševića – navodi urednik Zvezdinog sajta.

Pisac romana „Montevideo, bog te video“ Vladimir Stanković, doajen sportskog novinarstva, kaže da je već čuo slične zamerke.

– Ko je čitao knjigu lako će uočiti sve faktografske razlike u odnosu na film. Sve što je menjano objašnjeno je „dramaturškim potrebama“ i „zakonima filma“. Ja sam najviše insistirao da se zadrži osnovna pozitivna priča i u tome se, uglavnom, uspelo… Na kraju krajeva, nije toliko bitno da li su dresovi, bili crveni ili plavi, sada ionako nema svrhe otvarati polemiku oko toga – kaže Vlada Stanković.

Branko Najhold, međutim, objašnjava da ne može da bude umetničke slobode za konkretne događaje i konkretne ljude.

– Minimum istorijskog okvira mora da se zadrži. Ljubavne afere Moše i Tirketa su, takođe, dodatak celoj toj priči, pogotovo tuča sa sinom Nikole Pašića. Mislim da je ceo film napravljen tako da bi se dodvorilo pojedinim kategorijama gledalaca. To je po meni jedino objašnjenje. Moša i Tirke su dva velika imena našeg fudbala, pa i Milutin Ivković. To su bile legende pre rata. Ne možeš ti sad od legendi praviti šta ti hoćeš i iskrivljivati njihovu biografiju. I ne možeš današnjim klincima usađivati uverenje da je reprezentacija oduvek igrala u crvenim dresovima – objašnjava Branko Najhold.

Fali jedan gol

– Ne i najmanje bitna greška učinjena je kod rezultata ekranizovanog derbija BSK – Jugoslavija. Naime, u filmu je prikazan jedan od derbija te 1930. godine i završen je rezultatom 2:0 u korist BSK-a. Ukoliko baratamo istorijskim činjenicama, dolazimo do podatka da su te 1930. godine BSK i SK Jugoslavija odigrali ukupno pet večitih derbija, i nijedan nije završen pomenutim rezultatom. Od pet susreta BSK je slavio u dva i to rezultatima 4:0 i 2:1, dok je ostalih tri SK Jugoslavija rešila u svoju korist rezultatima 4:0, 2:1 i 4:1. Da li je bilo teško doći do navedenih podataka i iskoristiti još par sekundi filma za jedan pogodak fudbalera „crvenih“ kako bi se prikazala barem prava istorijska činjenica? – pitaju se na sajtu Moja Crvena zvezda.

„Tri metera somota“

Branko Najhold kaže da mu je čudna scena gde se pojavljuje pesma „Tri metera somota“.

– Ta pesma u to vreme nije postojala. Ona je tek pre tridesetak godina počela da se peva. To je opet, izgleda, učinjeno da bi se dodvorilo nekima, jer danas ima onih koji čim uđu u kafanu naručuju „Tri metera somota“ – kaže Najhold.

Bogati i siromašni

Slavnom golmanu Partizana Milutinu Šoškiću Šoletu, koji je poznavao neke aktere filma, ne sviđaju se scene gde se oni prikazuju kao raskalašni momci.

– Oni su bili gospoda, to je bilo vreme moralnosti. Nekada su siromašni igrali fudbal na terenu, a bogati su ih gledali sa tribina, dok je sada sasvim druga situacija – bogati igraju fudbal na terenu, a siromašni ih gledaju sa tribina – kaže Šoškić.