Kako je policija spasila Gazelu žrtvujući Kneza Miloša

Nezadovoljan odzivom, Ćuta je pomerio početak marša za pola sata. Za ono šta je planirao, tridesetak ljudi nije dovoljno. Ni približno. Njegov instinkt se ubrzo pokazao kao ispravnim, pošto su se ljudi u talasima slivali ispred Palate pravde.

Tridesetak ljudi je postalo sto, sto je postalo nekoliko stotina. Bila je to eklektična, demografski neuhvatljiva grupa. Bilo je tu hipika u svojim sedamdesetim, ali i parova sa malom decom. Bila je tu Aida Ćorović, ali i ljudi koji su ekipi N1 dobacivali da su ustaše. Jedni su priželjkivali sukob sa policijom, drugi su unapred spuštali loptu.

Tako šarena grupa koja je nabubrila do možda i hiljadu ljudi oko pola dva krenula je Savskom ulicom u pravcu Mostarske petlje.

„Ljudi, sačekaće nas kordon policije. Moj stav je da niko nema pravo da nam zabrani da šetamo našim gradom. Ako nas zaustave, probaćemo da probijemo kordon na silu. Ako nam ne uspe, treba da se raspemo i probamo da ga prođemo u malim grupama“, kazao je Ćuta.

Njegova kolona bila je jedna od desetine koja je istovremeno trebalo da blokira glavne saobraćajnice u Beogradu i Srbiji i pošalje jasnu poruku vlasti – povucite zakone o eksproprijaciji i referendumu. Ćutina kolona je trebalo da se na mostu Gazela nađe sa grupom koju predvodi Savo Manojlović iz pokreta Kreni-promeni i na sat vremena blokira auto-put Beograd – Niš.

Oni na čelu kolone prvi su ugledali kordon. U dva sloja, policajci u običnoj uniformi u prvom redu, a iza njih policajci u oklopu. Stajali su na pedesetak metara od mesta gde se Savska ulica krivi ka Gazeli. Razvučeni od zida do zida, nije ih se moglo zaobiđi.

„Izvadite mobilne“, komandovao je Ćuta. Kolona se zaustavila kada je njeno čelo došlo do kordona. Ćuta i nekoliko ljudi oko njega zamolilo je policajce da ih propuste. Nije uspelo. Potom je ista grupa pokušala da se progura kroz kordon. Nije uspelo. Svi oni koji su desetak minuta ranije ispred Palate pravde neobavezno ćaskali njišući se uz Artan Lili i Bela ćao, sada su se preobrazili u gnevnu masu. Zasuli su policajce uvredama, govorili im da su prodane duše, „savetovali“ im da spuste štitove, pretili i grdili. Na svakih nekoliko minuta neko je pokušavao na silu da probije kordon.

Jedino što bi uspeo to je da ulubi kordon za pola metra, da bi se on naglo ispravljao. Važno je istaći, nijedna kamenica nije poletela ka kordonu i nijednom palicom nije zamahnuto sa druge strane. Dok je trajalo guranje, jedan policajac je tiho smirivao mlađeg kolegu: „Samo polako, samo polako.“ Starija gospođa pokušavala je da se dogovori sa policajcima.

„Zašto vi nas ne biste pustili? Pa to je samo na sat vremena. Uostalom, pa i vi imate decu, vi treba da idete sa nama“, bili su gospođini argumenti. Policajac kojem se obraćala bezizražajno ju je gledao.

„Ma šta im pričaš. To nisu ljudi, to su roboti“, dobacivala je jedna žena. Treća žena je rezignirano uzviknula: „Nama ne trebaju nevladine organizacije, nama trebaju patriote.“

Pošto je postalo jasno da je kordon u Savskoj neprobojan, Ćuta i ekipa su se okrenuli nazad. Masa ih je pratila kad su skrenuli u Višegradsku ulicu, a zatim i u Kneza Miloša. Saobraćajna policija je išla ispred mase zatvarajući saobraćaj u svim bočnim ulicama. Pogled ka Gazeli iz ovog pravca blokirao je – kordon. Ovoga puta nije bilo policajaca u uniformi. Svi su bili u punoj opremi, a neki od njih su nosili duge cevi. Kod ovog kordona nije bilo pokušaja da se probije na silu. Nije bilo ni pregovora bilo koje vrste. Bilo je jasno svima da je to najbliže što će prići Gazeli.

„Ljudi, hajde svi da sednemo“, predložio je Ćuta. „Ma gde da sedim. Dosta je bre više sedenja. Šta je sledeće? Hoću morati i masku da stavim?“, rezignirana je bila jedna devojka. Seli su samo organizatori, njih troje, četvoro i ubrzo su ustali. Ljudima nije preostalo ništa drugo do da se nadaju da je neka druga grupa uspela u onome u čemu oni nisu – da zatvori Gazelu. To i da se zabavljaju aplaudirajući policijskom helikopteru svaki put kad nadleti. I naravno, da slušaju muziku sa zvučnika.

I onda je neko dobio vest. Grupa kod Sava centra je uspela da blokira auto-put. Poput požara vest se širila masom, da bi eruptirala aplauzom i skandiranjem „Ne damo Srbiju“. Protest je bio uspešan.

Stajanje ispred kordona trajalo je taman onoliko koliko i baterija u zvučniku sa kog je puštana muzika. Improvizujući, Ćuta je okrenuo masu i uputio se ka Vladi Srbije. Koračajući Ulicom kneza Miloša masa je ostavljala za sobom i sav entuzijazam za dalje proteste. Kada je stigla do Vlade, bilo je jasno da je šetnja gotova i pre nego što je Guta, ovoga puta bez mikrofona, to konstatovao. Neprimetno, kako su se okupili kod Palate pravde nekoliko sati ranije, ljudi su se rasipali niz Nemanjinu i uz Kneza Miloša. Niko od njih nije delovao razočarano.