Foto: J. Patarčić/Danas“To je što je ‘Sever’ opstao svih ovih godina, u svim istorijskim nevoljama, zasluga je zaposlenih u ‘Severu’, jer smo imali dovoljno znanja, mudrosti i sposobnosti da ga održimo”, kaže inženjer elektrotehnike Vanja Dragojlović, bivši radnik subotičke fabrike elektromotora i generatora.
Iako postoji nekoliko datuma koji se u istoriji “Severa” uzimaju kao osnivački, zaposleni ovog nekadašnjeg subotičkog giganta u kojem je svojevremeno radilo čak 6.200 ljudi, dok danas ima 350 stalno zaposlenih radnika, drže se jednog – 3. marta 1923. godine.
“Sačuvan je spisak 45 osnivača koji su uplatom od 150 dinara po deonici, obezbedili osnivački kapital od 1,150 miliona dinara novoosnovanom preduzeću ‘Sever’, tvornica električnih strojeva deoničarsko društvo”, započinje priču Mikloš Olajoš Nađ, predsednik Udruženja građana Subotice “Solidarnost”, koje je nastalo iz beskompromisne borbe radnika “Severa” da se fabrika očuva.
Na samom početku osnovna delatnost fabrike bila je remontovanje ili servisiranje eletromotora, a tokom svoje duge i bogate istorije, ne samo da ju je proširivala na druge programe, već je “Sever” nekada prodavao svoje proizvode na svim kontinentima i u 50 zemalja sveta.
“’Sever’ je bio svetski gigant, sinonim za kvalitet. Svi se sećamo i znamo kada smo nešto nabavljali za domaćinstvo, da smo se rukovodili da na tablici određenog proizvoda ili na elektromotoru bude tablica ‘Severa’. Ta firma je gradila Jugoslaviju i ljude”, ističe Olajoš Nađ.
Tako je “Sever” s ponosom pronosio ime Subotice širom sveta, a prisećajući se “zlatnog” perioda fabrike, magistar elektrotehnike Jovan Radaković koji je proveo dve decenije u “Severu”, kaže da su to bile 70-te i 80-te godine prošlog veka.
“Period 70-tih i 80-tih godina beleži jaku fazu razvoja u širenju programa, od programa remontovanja s kojim se počelo, do formiranja građevinskih objekata u kojima je bila smeštena, kako smo u ‘Severu’ znali da kažemo, fabrika trojka ili fabrika velikih električnih mašina. Zatim fabrika dvojka, gde je proizvodnja motora snage do 7,5 kilovata bila, a brzo se krenulo na formiranje i gradnju građevinskog objekta u kome je bila smeštena delatnost zvana metalija”, predočava Radaković.
Prema njegovim rečima, do 90-tih godina “Sever” nije imao gotovo nikakvo učešće kod velikih termo i hidroelektrana, ali je za samo dve-tri godine svojim kadrovima i tehnologijama ova fabrika “osvojila” tržište remontovanja turbo i hidrogeneratora.
“’Sever’ je u međunarodnom tenderskom postupku dobio ugovor vrednosti oko 8,5 miliona evra, koji je uspešno realizovao, a da do tog posla nikad nijedan takav generator nije napravio”, podseća Radaković na snagu ove fabrike.
Međutim, vrlo brzo su došle godine “embarga”, u kojima je za fabriku bilo ključno da sačuva postojeću strukturu zapolesnih.
U otežanim uslovima rada, “Sever” je pokušao da pronađe neke nove programe delatnosti, ali se sve to, kako kaže Radaković, svodilo na pristizanje privatizacije, kada je novi vlasnik odlučio da “sve odstrani, zadržavši samo jedan program”.
“Zadržavanje programa rotacionih električnih mašina, a zadržao je u tom programu samo ono što je pripadalo proizvodnji rotacionih električnih mašina, motora i generatora većih snaga”, kaže Radaković.
Perioda privatizacije dobro se seća inženjer elektrotehnike Vanja Dragojlović, koji kaže da su zaposleni u “Severu” imali dovoljno snage da se odupru svim nedaćama koje su sa njom došle.
“Ja sam svedok istorije ‘Severa’ u zadnjih 30 godina, gde smo imali raspad zemlje, ratove, sankcije, sve moguće i nemoguće društvene nevolje. ‘Sever’ je opstao zahvaljujući zaposlenima i tome što je puno ulagao u sopstveni razvoj i nije toliko zavisio od drugih, osim po pitanju nabavke repromaterijala”, smatra Dragojlović.
On kaže da je privatizaciji prethodio niz postupaka, među kojima je bivši direktor agencije za privatizaciju našao, da su oni koji su procenjivali vrednost “Severa”, tvrdeći da je fabrika dva miliona evra u minusu, zapravo 12 miliona evra u plusu.
“I šta se dešava? Bio je tri meseca direktor i smenjen je zato što je poništio tender jer je na tom tenderu ATB ponudio 315.000 evra za ‘Sever’, što je smešna cifra. Toliko košta ograda oko ‘Severa’, naglavaša Dragojlović.
Zbog toga su radnici fabrike odlučili da se izbore da u toj privatizaciji “Sever” ne prođe još gore.
“Bili su na stadionu protesti radnika svojevremeno, pa smo mi iz Sindikata ‘Sever nezavisnost’ preuzeli na sebe odgovornost da to usmerimo u nekom pravcu koji će biti pozitivan. Dogovorili smo se sa ljudima na prvom skupu da radnici koji su radili u ‘Severu’ neće da ga razbijaju, da ne treba da rade ništa što ide na štetu ‘Severa’, niti da maltertiraju rukovodioce, jer direktor je bio izbačen, tadašnji predsednik Sindikata izbačen i dogovorili smo se za štrajk”, kaže Dragojlović.
Međutim, nakon konsultacije sa pravnicima, doneta je odluka da se na novom skupu pojavi što veći broj radnika, ali ne da bi stupili u štrajk, već da bi organizovali skup akcionara koji, kako pojašnjava Dragojlović, ima pravo da razreši organe upravljanja.
“Razrešili smo postojeću Skupštinu i izabrali nove ljude u privremenu Skupštinu. Privremena Skupština je izabrala privremeni Upravni odbor i razrešila stari Upravni odbor, a privremeni Upravni odbor je izabrao privremenog direktora. Sprečili smo anarhiju u ‘Severu’ i zaposleni su učinili sve da ‘Sever’ ostane i opstane”, ističe on.
Dodaje i da su radnici takođe sprečili pokušaj stečaja, tražeći od predsednika Skupštine akcionara da sazove sednicu na kojoj bi se raspravljalo o tome “ko hoće i želi da gurne ‘Sever’ u stečaj”.
Nakon 10 godina, koliko je “Sever” bio pod austrijskim sistemom “ATB” po ugovoru o privatizaciji, pojavila se kineska grupacija “Wolong” koja je danas većinski vlasnik firme, a zahvaljujući čijoj poslovnoj politici počinje oživljavanje i boljitak “Severa”, kažu bivši radnici ove fabrike.
“Zadovoljan sam što su Kinezi kupili ‘Sever’, zato što oni sve što rade, rade studiozno, nisu šarlatani i verujem da će ‘Sever’ još dugo opstati”, poručuje Dragojlović.
“’Sever’ je nastao iz remontne radionice, a ti majstori kad su popravljali motore, oni su želeli da to bude kvalitetno popravljeno i da dugo traje. To razmišljanje su prenosili na inženjere i ljude koji su dolazili, tako da je ‘Severu’ to bilo prvo, da bude kvalitetno i da traje”, dodaje.
Povodom velikog jubileja fabrike, Udruženje građana Subotice “Solidarnost” će tokom godine imati niz aktivnosti koje će podsećati na nosioce aktivnosti nekadašnjeg privrednog razvoja u Subotici, u čemu je “Sever” imao značajnu ulogu.
“Na prvom mestu bio je stalno otvoren poziv za zapošljavanje stručnih ljudi, bilo mašinske, elektro i drugih struka. Vodilo se računa o stalnoj edukaciji radnika, delilo se ljudima godišnje 50 do 100 stanova, vodilo se računa da zaštita na radu bude na visokom nivou, o letovanju i zimovanju, o ogrevu i svim drugim potrebštinama u domaćinstvu. Tako da, u ukupnom standardu i ličnom standardu zaposlenih, a i kad se radi o izgradnji mnogih objekata u Subotici i širom Jugoslavije, ‘Sever’ je učestvovao u mnogim objektima ili je svojim prozvodima doprineo poboljašnju i boljem kvalitetu života”, zaključuje Mikloš Olajoš Nađ.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
