Kako je Tito pravio atomsku bombu

Ipak, do realizacije tog plana nikad nije došlo. Istoričar Dragomir Bondžić, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju, istraživao je nuklearnu politiku SFRJ i sve to smestio u knjigu „Između ambicija i iluzija. Nuklearna politika Jugoslavije 1945-1990“.

Na pitanje Danasa zašto nikad nije došlo do realizacije izrade atomske bombe tokom svih tih godina, odgovara da je u svakom od tih pomenutih perioda bilo više razloga za to.

– Za prvi period – 1948. plašili su se Staljinove agresije na Jugoslaviju, jer je došlo do sukoba sa njim, pa je partijsko i državno rukovodstvo na bilo koji način želelo da opstane. Znamo šta su sve radili i koji su bili načini obračuna sa protivnicima. Njihovo je bilo da ostanu na vlasti i očuvaju državu koju su stvorili. U jednom momentu je postojala opasnost od vojne intervencije, tako da je ta bomba u njihovim očima bila nešto što je moglo da pomogne u odbrani nezavisnosti. U tom momentu oni o tome ništa nisu znali. Tada A-bombu ima samo Amerika, Rusi je proizvode 1949. godine. Kadrovski i materijalni potencijali u Jugoslaviji su nikakvi i oni koji su izgrađivali mirnodopski program nuklearne energije i stvarali institute u Vinči, Zagrebu i Ljubljani, Pavle Savić, Ivan Supek i drugi naučnici, o samoj tehnologiji izrade bombe ništa nisu znali. Davali su naznake da se protive tome, ali nisu smeli rukovodstvu to da kažu otvoreno. Tada se i za manje neposlušnosti gubila glava, navodi Bondžić.

On ističe da u izvorima nema konkretnih podataka o tome odakle je potekla ideja za pravljenje bombe, ali da se čini da je to bila ideja tadašnjeg državnog vrha – Tita, Rankovića, Kardelja i Đilasa.

– U sporednim izvorima vidi se da su svi bili upoznati s tim i da su svi na određeni način davali signale naučnicima, pre svega Pavlu Saviću, da bi trebalo preći na vojno korišćenje nuklearne energije – objašnjava Bondžić i dodaje da je istoričar Stevan Dedijer, prema tvrdnji Edvarda Kardelja, bio poslat u Vinču da špijunira akademika Pavla Savića i njegov rad.

– Dedijer je sekundarni izvor i može mu se verovati, ali i ne mora. On ne daje potpuno pogrešnu informaciju, jer Kardelj je sigurno bio upućen u to. U arhivskoj građi ima podataka da je Dedijer bio upućen u Vinču da prati Pavla Savića i da kao siguran partijski kadar pogura državnu politiku prelaska na vojnu primenu nuklearne energije – kaže Bondžić. On ukazuje da je Pavle Savić pre rata u Parizu bio asistent nobelovki Ireni Kiri i da je učestvovao u svim eksperimentima koji su doveli do njenih otkrića.

– Međutim, prekid je nastupio tokom Drugog svetskog rata kada nije radio, a nauka je napredovala, posebno projekat Menhetn, sa kojim Savić nije bio upoznat. Savić 1948, 1949, 1950. nije mogao mnogo da zna o samoj proizvodnji atomske bombe. Sa druge strane, teorijsko znanje iz fizičke hemije mu se ne može osporiti. Osnovno pitanje je šta je Savić želeo – kako je mirio ono što partija i država hoće i šta on hoće. Da li je želeo bombu? Po meni, nije. On je izlazio u susret partijskim željama da bi taj elan iskoristio za izgradnju kadrova, a to se i desilo osnivanjem instituta Vinča i stvaranjem kadrovskih i materijalnih potencijala. Istovremeno, znao je šta bi mu se desilo da se sukobio sa državnim rukovodstvom, tako da je on podilazio partijskim željama, rekao je Bondžić.

On navodi da je već 1947. godine bilo potrage za uranijumom po celoj Jugoslaviji.

– Tako je sve i počelo. Nađen je slučajno komad minerala i upućen na ispitivanje u Beograd. Pokazalo se da je radioaktivan i to je dovelo do početka istraživanja 1947. godine koje je vrlo brzo dalo negativne rezultate. Radioaktivnost na nekom području ne znači i dovoljno količine uranijumove rude koja bi bila obradiva i preradiva i upotrebljiva za nuklearne svrhe, pa i vojne. Na mnogim mestima se pojavljuje ruda urana, ali nam tek količina pokazuje da li je mesto korisno. To je bio problem i sa nalazištem Kalna na Staroj planini, kao i sa svim ostalim nalazištima, osim Žirovskog Vrha u Sloveniji, koji je prerastao u rudnik i donedavno iskorištavan za nuklearnu elektranu Krško. U Kalnu su polagane velike nade, ali su istraživanja brzo zaustavljena jer se pokazalo da koncentracija rude nije dovoljno velika da bi se mogla iskoristiti, kaže Bondžić. 

Prema njegovim rečima, jugoslovenski stručnjaci su već krajem pedesetih bili na svetskom nivou i tako su i vršili ta istraživanja, pa je osim kod Prokuplja, povišena radioaktivnost nađena na području Bukulje, Cera i Iverka, dok su početna istraživanja vršena na Kopaoniku, oko Stalaća i na mnogim drugim mestima, gde je radioaktivnost bila niska.

– Na Bukulji i Ceru su početkom šezdesetih, posle geoloških istraživanja, započeta i neka rudarska. Ipak, u Kalni je formiran rudnik i vršena je fizička prerada. Dobijan je žuti kolač, što je samo prvi korak. Ostalo je posle i nekih 8, 9 tona, pa je bilo i nekih problema sa curenjem, ali se ubrzo odustalo, objašnjava Bondžić.

Uporedo sa potragom za rudom uranijuma, pojavljuje i par šarlatana koji su uspeli da prevare čak i Saveznu UDB-u i da po nekoliko godina žive vrlo luksuznim životom u beogradskim vilama i sa vlastitim mercedesom. Jedan od tih je i izvesni pronalazač Kiš, koji je, kako Stevan Dedijer tvrdi, navodno u svojoj laboratoriji 1948. radio na stvaranju „zraka smrti“. Da bi demonstrirao kako rade „zraci smrti“, ubijao je miša na maloj električnoj stolici.

– Slučaj profesora Kiša je pitoreskan. Ubijao je miša elektricitetom. Stavljao ga je na malu električnu stolicu i što zbog malo znanja, ali i zbog prevelike želje da se dođe do bilo čega senzacionalnog, on je dugo uspevao da vara Saveznu UDB-u. Naravno, imao je i velike privilegije. Ali to nije bio jedini primer u svetu tada, jer su se stalno pojavljivali varalice i alhemičari koji su vladajućim strukturama prodavali neke takve ideje. Svetski je poznat slučaj poznatog austrijskog fizičara Rihtera, ozbiljnog naučnika. On je, recimo, Huanu Peronu u Argentini prodao priču da je uspeo da dođe do vodonične bombe. Dobio je čitavo ostrvo i sagradio je čitav grad na njemu, potrošena su ogromna sredstva. Peron je bio jako slab na njega i pohapsio je čitavu svoju naučničku strukturu koja mu je govorila da je to ludost. Bio je zaslepljen tom idejom i Rihter je dve, tri godine koristio te privilegije, dok na kraju sam Peron nije odustao i prekinuo projekat, priča Bondžić i kaže da ne zna šta je na kraju bilo sa profesorom Kišom, pošto „u izvorima nema ništa o tome“, ali da je pre toga razotkriven kao prevarant.

Ipak, Bondžić kaže da mu je „Projekat Kozara“ bio prilično iznenađenje prilikom istraživanja.

– Istraživanja za mirnodopsku primenu nuklearne energije krajem šezdesetih zamiru u Jugoslaviji. Gasi se Savezna komisija za nuklearnu energiju, Aleksandar Ranković, koji je dugo bio na njenom čelu, već 1966. odlazi sa rukovodećih položaja. Tu je i ta priča sa nesvrstanim zemljama, mirnodopskom politikom. Gde god da se Tito pojavljivao govorio je protiv nuklearnih bombi i naoružavanja. Nesvrstane zemlje su se u Alžiru 1973. godine javno deklarisale protiv nuklearnog naoružanja, a 1970. godine Jugoslavija je potpisala projekat protiv proliferacije nuklearnog oružja. Međutim, 1974. godine na Predsedništvu SFRJ se pojavljuju debate a potom i elaborati, očigledno potaknuti uspehom Indije u proizvodnji atomske bombe, odnosno nuklearnom eksplozijom maja 1974. Tito i jugoslovensko rukovodstvo, prema tim podacima, ponovo pokreću u taj projekat – objašnjava Bondžić.

Prema njegovim rečima, „Projekat Kozara“ je obiman projekat iz dva dela – projekat razvoja mirnodopske nuklearne energije i način kako u taj plan uključiti razvoj vojne nuklearne energije.

– Bilo je više varijanti, odnosno da li ih razvijati paralelno ili jednu po jednu ili samo razvijati energetski program pa iz njega izvlačiti sredstva za taj vojni program… Sam zaključak tih naučnika je bio prilično skeptičan prema jugoslovenskim mogućnostima da se tako nešto dovrši. Smatrali su da je potrebno mnogo vremena, znanja i novih kadrova, kao i pomoći iz inostranstva da bi se to realizovalo, ističe Bondžić.

– Tada je država već promenama Ustava konfederalizovana i već tada svako vuče na svoju stranu, dok vojni predstavnici pokušavaju da zastupaju državnu politiku i da se dođe do oružja koje bi koristilo odbrani nezavisnosti zemlje i povećanju njenog značaja u svetu. Tada se već razmišlja ne samo o strateškoj već i o taktičkoj upotrebi tog oružja. U „Projektu Kozara“ ne razmišlja se o atomskim bombama koje su imale velike sile, već o pešadijskom naoružanju sa nuklearnim punjenjem, koje bi u eventualnom ratu bile od značaja u taktičkim borbama. „Projekat Kozara“ je krajem sedamdesetih evoluirao u energetski program, ponovo je formirana Savezna komisija za nuklearnu energiju, ali projekat vojne primene nikad nije zaživeo, iako postoje neke publicističke naznake i tobož učesnici tog programa B, koji su navodno radili na njemu, ali po meni to nije bilo realno. O tome nema tragova u izvorima, kaže Bondžić.

On navodi da kada je maja 1974. godine Indija izvela atomsku probu, cela svetska javnost ju je napala, ali je Jugoslavija stala u njenu odbranu.

– SFRJ je tu dobro postupila. Prihvatila je argumentaciju Indije da je to „nuklearna eksplozija za mir“ i to što su rekli da nemaju nameru da razvijaju nuklearne vojne potencijale. Indija je tada zauzvrat obećavala pomoć u naučnoj saradnji, ali kada je došlo do operativnog nivoa, to se pokazalo kao iluzija. Tito i Indira nikad nisu razgovarali o vojnoj primeni nuklearne energije. To bi bilo i neprimereno, jer je SFRJ bila potpisnik sporazuma o proliferaciji – rekao je Bondžić.

Krajem 1974. godine u Indiji boravi jedna delegacija nuklearnih stručnjaka, koja se upoznala sa vrlo razvijenom nuklearnom naukom u toj zemlji, ali o onome što su očekivali indijska strana je ćutala. Nije bilo naznaka da bi htela u tome da pomogne.

Kako ukazuje, u izvorima nije našao podatke da je jugoslovenska obaveštajna služba imala neke špijunske podatke o pravljenju atomske bombe u SSSR ili kasnije u Indiji, kao i da li je radila na razotkrivanju nuklearnih tajni drugih država.

– Te podatke u izvorima nisam našao, ali od početaka rada na nuklearnoj energiji, bilo je sektora koji su bili formirani da dođu do naučnih podataka kroz obaveštajni rad, i to ne samo u oblasti nuklearne nauke. Uostalom, to što je savezna UDB-a sve vreme rukovodila tim projektom i razmišljanjima o nuklearnoj energiji, govori da je to bio jedan od kanala kako su hteli da dođu do podataka. Sigurno su radili i pokušavali, ali konkretnih podataka nema. Velika prepreka mi je bila to što nisam imao arhivu Savezne UDB-e. Po drugim podacima, ona je rukovodilac celog projekta. Sam fond Savezne UDB-e nije dostupan i niko ne zna šta je s tim, ali mislim da bih tu našao konkretne podatke o tome šta su obaveštajnim radom uspeli da otkriju sa strane, zaključuje Bondžić.

Tito i Ranković

Ovaj istoričar navodi da je kasnije bilo optužbi protiv Rankovića, naročito od Ivana Supeka, da je ovaj pokušavao da preko svoje službe izradi atomsku bombu da bi ovladao Jugoslavijom posle Titove smrti, ali smatra da je Rankoviću u toj priči dat prevelik značaj i da je to paušalno mišljenje bez uporišta u izvorima, pošto je „Ranković napustio nuklearnu komisiju mnogo pre Supeka“. Ipak, Bondžić negira da je u arhivama naleteo na neki razgovor između Tita i Rankovića o izradi atomske bombe.