Kako je to biti novinar i zvati se Vuk Jeremić?

Hvala unapred. Srdačan pozdrav. P.S. Naravno možete prokomentarisati i pismo Željka Mitrovića“. Moje prvobitno ushićenje zbog toga što mi izjavu traži stariji kolega kojeg izuzetno poštujem, zamenila je zbunjenost. „Ko su bre Patrki Ho i šeik Tidian Gado? I u šta su se to njih dvojica upleli? I najzad, šta je, pobogu, to pisao Željko Mitrović“, prolazilo mi je kroz glavu. Bile su mi potrebne sekunde da shvatim – moj uvaženi kolega je napravio propust i poslao poruku na pogrešan broj. I iako je ovo bio prvi put da mi neko greškom traži izjavu, koincidencija da delim isto ime i prezime sa bivšim ministrom spoljnih poslova Srbije, predsednikom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija i sadašnjim predsednikom Narodne stranke utkala se u moju svakodnevicu u poslednjih desetak godina.

Počelo je 2007. godine kada je Vuk Jeremić imenovan za ministra spoljnih poslova. Za potrebe ovog teksta bezuspešno sam pokušao da se setim prvog puta kada je puko izgovaranje mog imena i prezimena izazvalo osmeh kod osobe kojoj sam se predstavljao. Od tog trenutka,(najverovatnije da je u pitanju neki šalter) to se događa u proseku tri puta nedeljno. Nebitno da li odlazim u poštu, prelazim granicu, polažem ispit ili prosto telefonom naručujem picu – u svakoj prilici u kojoj moram da se predstavim ili predam lična dokumenta, susrećem se sa istim scenarijom. Najpre osmeh, a onda najčešće i neko prigodno pitanje: „Pa kada će više da nas prime u tu Evropsku uniju“, „Da li ćemo da priznamo Kosovo“, „Što te izbaciše iz stranke“, „Kakve su ti šanse da postaneš generalni sekretar UN-a“… Pitanja variraju u zavisnosti od aktivnosti „pravog“ Vuka Jeremića. Moji odgovori – od trenutnog raspoloženja.

Ulazak u novinarstvo, koje sa sobom povlači predstavljanje velikom broju ljudi, pretvorio je ove šaljive dijaloge u deo moje dnevne rutine. Većina ljudi reaguje na identičan način. Najpre smeh, potom najčešće usledi prigodno potpitanje, a zatim prelazimo na „poslovni“ deo razgovora. Međutim, susretao sam se i sa tišinom, dok se sagovornicima koje sam zvao telefonom „slegne“ drugi deo mog predstavljanja u kojem navodim iz koje redakcije zovem. „Al’ si me presekao“, čuo sam više puta, pogotovo od ljudi za koje nije nezamislivo da ih okrene i onaj „pravi“ Jeremić. Jedan političar (čije ime neću navesti kako ne bih ugrozio ionako krhke šanse za ukrupnjavanje opozicije) mi je čak rekao da, kada ga zovem, najpre navedem redakciju pa tek onda ime, pošto u suprotnom postoji opasnost da mi spusti slušalicu.

U ovom poslu, sa ovim imenom, bilo je neminovno da ću pre ili kasnije upoznati „originalnog“ Vuka Jeremića. Dogodilo se to u oktobru 2014. godine, kada me je Danas poslao u hotel Metropol da izveštavam sa predstavljanja prvog broja časopisa Horizons, koji izdaje Jeremićev Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj. Nakon promocije, kratko smo proćaskali. Bio je srdačan i iz kurtoazije rekao da je čuo za mene i da prati moj rad. Nakon toga, sreli smo se još par puta kada bi dolazio u redakciju da radi intervju.

Sve u svemu, „slavno“ ime i prezime mi nije donelo nikakve opipljive koristi, ali ni štete. Puka slučajnost da delim isto ime sa poznatim političarem, se pokazalo kao dobar „ledolomac“ razgovora i to je, manje više, to. A opet, razgovori o Vuku Jeremiću su u tolikoj meri postali deo moje svakodnevice, da nisam siguran da bih mogao da zamislim sebe sa „anonimnim“ imenom.