Foto: FoNet/ MODPrivatne kompanije za izvoz oružja u Srbiji su se pojavile 1993, i prema svedočenju ljudi iz vojne industrije, bile su od velike koristi i za tu industrijsku granu i za državu.
Međunarodna zajednica je, naime, u maju 1992. godine uvela sankcije SR Jugoslaviji i Srbiji, čija vojna industrija, zbog rigoroznog embarga, naoružanje i vojnu opremu više nije mogla inostranim partnerima da isporučuje preko dotadašnjeg ekskluzivnog izvoznika – državne kompanije Jugoimport SDPR, čije je poslovanje takođe bilo stavljeno pod međunarodni embargo.
Ulogu Jugoimporta SDPR već naredne 1993. godine, nakon što su se registrovale i pribavile dozvole za rad, preuzele su privatne firme, pre svih ona strica i sinovca Đorđa i Slobodana Tešića, ali neke i druge. Početkom 2000-ih jedan od ozbiljnijih trgovaca oružjem postao je i general Jovan Čeković, koji je prethodno bio na čelu Jugoimporta SDPR-a.
Domaće vojne fabrike nisu u saradnji sa privatnim kompanijama, tvrde naši sagovornici, imale koristi kao u vreme dok su svoje proizvode izvozile preko Jugoimporta, čija je provizija bila tek 2,16 posto, dok su ostatak profita vraćale fabrikama namenske proizvodnje, čime je država obezbeđivala kontinuirani razvoj te industrije. Sve do 2003. i afere „Orao“, vezane za izvoz oko 50.000 Zastavinih pušaka, snajpera i mitraljeza u Liberiju pod sankcijama UN, umesto u Nigeriju koja je navodno bila „krajnji korisnik“.
Glavni akter te afere bio je Slobodan Tešić, koji je ubrzo stavljen na „crnu listu“ Ujedinjenih nacija, a srpska vojna industrija na međunarodni stub srama. Srbija je tada jedva izbegla novi embargo.
Jugoimport SDPR ponovo se ozbiljno vratio u oružarski biznis nakon što je 2005. donet Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, kojim je uvedena civilna kontrola nad izvozom te vrste proizvodnje, koja podrazumeva da izvozne dozvole za plasman oružja u inostranstvu izdaju četiri ministarstva – odbrane, policije, trgovine (privrede) i spoljnih poslova, čije diplomate na terenu proveravaju međunarodni status i namere „krajnjeg korisnika“.
Takvom procedurom, firma Slobodana Tešića, Temeks, 2009. je sprečena da u Libiju, uz prethodni dogovor sa njenim diktatorom Moamerom El Gadafijem, izveze Zastavino pešadijsko naoružanje i Slobodine rakete, u ukupnoj vrednosti od oko 50 miliona dolara. Pod pritiskom spolja, srpska BIA je te 2009. praktično zabranila Tešiću da u Srbiji vodi poslove, zbog čega je on te godine delatnost izmestio u Bosnu i Hercegovinu, odnosno u Istočno Sarajevo.
Sve se, međutim, menja nakon dolaska Srpske napredne stranke, predvođene Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem na vlast. Slobodana Tešića u oružarski biznis 2013. vratio je upravo Aleksandar Vučić, koji je tada bio ministar odbrane i prvi potpredsednik Vlade (PPV).
U martu te 2013. Srbiju i Beograd posetila je delegacija Ministarstva odbrane Libije, na čelu sa zamenikom ministra Kalidom Al Šarifijem, koja se sastala sa delegacijom srpskog Ministarstva odbrane u kojoj je, pored ostalih, bio i Slobodan Tešić, i to uprkos činjenici da je tada još uvek bio na crnoj listi UN, a sa koje je, nakon lobiranja tadašnje srpske Vlade, skinut 29. novembra 2013. godine.
Srpska i libijska strana tada su verifikovale ugovor o isporuci srpskog naoružanja u Libiju u vrednosti od – prema jednoj verziji 95, a prema dugoj – 149 miliona dolara. Kako se radilo o međudržavnom ugovoru, oružje u Libiju je trebalo da izveze državna firma Jugoimport SDPR, koja je prehodno bila pribavila sve potrebne dozvole, kao i saglasnost ekspertskog tima UN zaduženog za Libiju.
Nedugo potom kao posrednik tom poslu uvedena je firma Karso Limitid sa Kipra, iza koje, kako se docnije ispostavilo, stoji Slobodan Tešić. Iz Jugoimporta su tada prokomentarisali da, pre toga, u međudržavnim poslovima nikada nisu imali posrednike, posebno ne pri izvozu u Libiju sa kojom su uvek poslovali direktno.
Da li zbog uvođenja posrednika (Tešićevog Karso Limitida), ili nečeg drugog, tek ugovor sa Libijom iz marta 2013. realizovan je, umesto sa 95 ili 149 miliona dolara, na koliko je bio ugovoren, tek se nepunih četiri miliona dolara, te bi se moglo konstatovati da je država oštećena za najmanje 90 miliona dolara. Na donekle sličan način prošle godine osujećen je i izvoz Krušika, koji je bio direktno ugovorio izvoz 32.000 mina od 120 milimetara u Jermeniju (najveće domaće vojne fabrike – Zastava, Krušik, Sloboda, Prvi partizan i Milan Blagojević – imaju zakonsko pravo da direktno izvoze svoje proizvode).
Krušiku je, međutim, prošle godine to pravo oduzeto, pošto ona četiri ministarstva nisu želela da mu izdaju izvoznu dozvolu za isporuku mina u Jermeniju za nešto više od sedam miliona dolara.
Zašto, pouzdano se ni dan danas ne zna. Ubrzo potom dozvolu za izvoz Krušikovih mina u Jermeniju dobila je firma Vektura trans, koju je je, u februaru 2017, osnovao Slobodan Tešić. U decembru iste godine njen stopostotni vlasnik postao je Milan Subotić koji je 2018. bio i šef logistike u Tešićevoj kompaniji Partizan tek.
Vektura trans je već 2018. postala jedan od najozbiljnijih igrača u domaćem oružarskom biznisu, pošto je, prema zvaničnoj informaciji, te godine povećala prihod za osam puta i dobila čak 21 izvoznu dozvolu, odnosno više od GIM-a, Tehnoremonta Petra Crnogorca i drugih privatnih kompanija.
Kako su privatni trgovci oružjem potiskivali Jugoimport SDPR i kako je država, a sa njome i domaća vojna industrija koja je u njenom (državnom) većinskom vlasništvu, oštećena pri izvozu naoružanja i vojne opreme, u korist njoj bliskih trgovaca oružjem, nedvosmisleno svedoče podaci o broju izdatih izvoznih dozvola u prethodne dve godine.
U 2017. godini, Jugoimportu SDPR izdato je 156 dozvola za izvoz naoružanja i vojne opreme širom sveta, a privatnim kompanijama ukupno 73. Prošle godine, međutim, Jugoimport je dobio gotovo tri puta manje izvoznih dozvola, odnosno tek 55, dok su Vektura trans, GIM, Partizan tek, Tehnoglobal, Tehnoremont i Krupnik zajedno dobile 66 dozvola za izvoz naoružanja i vojne opreme.
(Ne)naplaćeni izvoz
Slobodan Tešić je krajem 90-ih sa Zastavom ugovorio izvoz pešadijskog naoružanja na Filipine. U medijima se spekuliše da taj posao do sada nije naplaćen. Izvori Danasa u kragujevačkoj fabrici tvrde, međutim, da je taj posao ipak naplaćen u prvoj polovini 2000-ih, i to preko Republike Srpske. Naš list je i juče, po treći put za poslednjih petnaestak dana, pokušao da stupi u kontakt sa Slobodanom Tešićem, koji se na dva telefonska poziva nije odazvao, a nije odgovorio ni sa SMS-poruku sa pitanjem kako komentariše navode da je preuzimao poslove koje su prethodno ugovarale vojne fabrike i Jugoimport SDPR.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
