Kako kažu gazde i – politika

Regulatorna tela su ključna za medijsku trijažu, ali sada se ne bave svojim poslom i odobravaju postojanje ogromnog broja medija koji ne ispunjavaju ni elementarne uslove propisane zakonom i ne isključuju ih sa tržišta, rečeno je na raspravi „Ekonomski položaj novinara i medija – cenzura i autocenzura“.

Takođe, naglašeno je da bi, kad bi novinari bili samokritičniji i zainteresovaniji da se bave profesionalnim statusom, imali prostor da otvore makar diskusiju za promenu uslova u kojima rade. Iako to ne može biti presudno na medijskoj sceni, veći aktivizam mogao bi biti važan faktor u popravljanju stanja u medijima.

Danas najvažniju ulogu u određivanju ekonomskog položaja medija imaju politički faktori koji smišljeno podržavaju netransparetne uslove na medijskom tržištu. To stvara prostor za funkcionisanje dve vrste vlasnika medija, onih koji su zainteresovani za delatnost medija ali iz prihoda iz ove delatnosti ne mogu da finansiraju svoje postojanje i onih drugih vlasnika medija koji kroz vlasništvo nad medijima ispunjavaju druge političke motive i iznose profit u druge delatnosti, navode se u prvom zaključku rasprave.

Dualni vlasnički status se reflektuje i na radon-pravni status novinara, što za posledicu ima rad velikog broja novinara u sivoj zoni, bilo da rade na crno, ili sa neodgovarajućim ugovorima koji se ne obnavljaju i slično. Kada bi medijsko tržište bilo uređeno na transparetan način i kada bi mediji poslovali pod tržišnim uslovima, stvorili bi se preduslovi da novinari koji na profesionalan način obavljaju svoj posao imaju rešen radni status na odgovarajući način, zapošljavanjem na neodređeno vreme i budu plaćeni srazmerno kvalitetu svog rada.

UZROCI, POSLEDICE I „LEKOVI“: Moderatorka panela Tanja Jakobi konstatovala je da je položaj novinara sve gori. Kao uvod u raspravu šta je glavni uzrok sadašnjeg stanja i šta bi moglo da dovede do poboljšanja položaja u medijima, ona je postavila nekoliko pitanja kao smernice za raspravu: Da li je to jačanje pravne države, uređeni tržišni odnosi, transparentno finansiranje medije iz budžeta, bolja organizacija novinara…?

Da li su novinari doživeli lošu sudbinu, kao i drugi radnici u državi ili je loš ekonomski položaj odraz pada tiraža, oglasa, ili tehnoloških promena? Da li su vlasnici medija loši poslodavci, jer su u vezi sa političkim strukturama, pa tako mogu da se gore ponašaju, budući da imaju podršku političara?

Takođe, upitala je šta bi mogli da budu „lekovi“ za ovakvo stanje? Da li će se stanje popraviti ako se popravi ekonomski položaj države? Da li bi više oglasa u medijma vodilo ka poboljšanju ekonomskog statusa? Da li bi kvalitetniji medijski sadržaji ponovo privukli čitaoce i tako se pozitivno odrazili na poboljšanje tiraža, ako i da li bi udruživanje novinara i sindikalno udruživanje popravilo situaciju?

U raspravi koja je potom usledila koleginica Mirna Buljugić iz BIRN-a BiH je istakla da je mobing vrlo prisutan, da su novinari bedno plaćeni i u stalnom strahu od gubitka posla, te da su tako lako podložni cenzuri i autocenzuri. Prema njenom mišljenju vlasnici medija su glavni krivci, jer cenzurišu novinare, ne daju novac za prave istraživačke projekte i tako urušavaju kvalitet medijskih sadržaja.

Predrag Blagojević, urednik portala Južne vesti, kazao je da vlasnici medija razmišljaju samo o novcu koji dobijaju od države, i da novinari moraju da se bune, a ne da ćute.

Učesnici rasprave su uvereni da promena ukupne ekonomske situacije nije presudna za popravljanje ekonomskog statusa medija, jer se kao ključni faktor ekonomskog položaja medija izdvaja politička volja. Modaliteti kontrole političkih struktura nad medijima su raznovrsni: pored zavisnosti medija od oglašivača iz sektora javnih i državnih preduzeća i javnih fondova za podršku medijima tamo gde postoje, mediji se kontrolišu po osnovu neplaćenih poreza i doprinosa koje država toleriše u zamenu za poslušnost. Takođe, mediji opstaju i zahvaljujući toleranciji banaka za neizvršavanje obaveza po uzetim kreditima.

Novinari smatraju vlasnike daleko odgovornijim za ekonomski položaj medija i uređivanje radnog statusa novinara od ukupnih ekonomskih okolnosti. Prvo, ističe se da mnogo vlasnici kroz vlasništvo nad medijima ostvaruju znatne prihode, ali ih ne ulažu u razvoj medija i poboljšanje ekonomskog statusa novinara, već tako stečene prihode ulažu u druge delatnosti. Razlog tome je s jedne strane oslanjanje vlasnika medija na direktne i indirektne subvencije države za održavanje rada medija, a drugi velika ponuda radne snage. Takođe mnogi vlasnici medija imaju primarne političke motive kupovine i iscrpljivanja i zatvaranja medija, a ne održavanja njihovog funkcionisanja (BiH, Srbija).

HOROR NA LOKALU: Predsednik ANEM-a Miša Tadić konstatovao je da sve više novinara napušta profesiju i odlazi u PR-agencije, gde su znatno veće plate nego u medijima. On je istakao da najveći broj medija ne živi od sopstvenih prihoda.

„Na lokalu je horor. Bez države, koja je najveći donator, mnogi mediji ne bi mogli da funkcionišu bez bez projekata. Država jeste donator, ali mi od tog dobijenog novca, u državni budžet vratimo 49 odsto preko doprinosa i poreza“, podvukao je on.

Takođe, prema njegovom mišljenju nužno je da regulatorna tela rade svoj posao, da se smanji broj medija za dve trećine, jer ih je previše, kao i da prioritet za projektno sufinansiranje bude medijski sadržaj.

Tokom rasprave ukazano je na tri ozbiljna uzroka ugrožavanja statusa profesije, a prvi je što mladi novinari nemaju osećaj za odbranu profesionalnih standarda i lako se povinuju nametnutoj cenzuri i smatraju je prirodnim načinom funkcionisanja profesije. Takođe, na tržištu postoji ogroman broj novinara, a tako visoka ponuda spram smanjene tražnje onemogućava borbu za veća prava iz radnog odnosa, iz profesije se konstatno odlazi, najčešće u PR i marketing, a glavni razlog izlaska iz novinarstva su bolje zarade.

Tokom diskusije, iako je to bilo ponuđeno kao rešenje, među prisutnima nije bilo zainteresovanosti za pokretanje pitanja samoodgovornosti medija/novinara za svoj položaj i reakcija na ponuđeni model aktivizma kroz profesionalna udruženja/sindikate kao sredstvo za skretanje pažnje nosiocima javnh politika na potrebu promena stanja u medijima. Takođe, nije pokazano interesovanje za organizovanje sopstvenih lokalnih akcija protiv vlasnika medija/nosilaca javnih politika, niti je izražena solidarnost/razumevanje za iznete primere novinara koji su pokušali da se pobude protiv cenzure ili su protiv njih podignute optužnice iako su istinito izveštavali o događajima u svojim sredinama.

Napokon, učesnici panela su saglasni da bi možda i pritisak „spolja“ na vlast doprineo poboljšanju položaja medija i medijskih radnika, pri čemu se pre svega na Evropsku uniju.

Pomoćne delatnosti

Pojedini vlasnici medija koji su u dvostrukoj funkciji vlasnika i novinara smatraju da su sami vlasnici medija krivi za svoj loš ekonomski položaj, tj. upućenost na pomoć države, jer ne žele da unaprede i modernizuju svoj poslovni model. Kao primer je navedeno funkcionisanje Južnih vesti koje imaju održiv model poslovanja i zapošljavaju novinare na neodređeno. Takođe naveden je i model neprofitnog medija koji takođe održivo posluje i zapošljava novinare na neodređeno. Treći zanimljiv primer održivog finansiranja medija je razvijanje pomoćnih delatnosti – novinarskog kafea, kopirnice itd. – iz čijih prihoda se mogu nadomestiti gubici koji nastaju u poslovanju core medijskog biznisa (Srbija).

Male plate, veliki strah

Novinari su obespravljeni, malo plaćeni, rade bez ikakvih ugovora o radu, preopterećeni su poslom, bez sektorskog zaduženja, i u konstantnom strahu od gubitka posla. U takvim okolnostima podložni su visokom stepenu cenzure i autocenzure. Glavni urednici vlasnici medija i menadžeri vrše pritisak i ograničavaju novinarske slobode u istraživanju korupcije u preduzećima koja su im najveći oglašivači, u strahu da će izgubiti bitne finansije. Javni servisi su pod političkim uticajem.

Ove konstatcije bile su uvod u plenarnu sednicu “Položaj novinara u redakcijama, profesionalna etika i nivo censure”.

Petrit Ćolaku sa Kosova alarmantno ponižavajući položaj novinara na Kosovu ilustrovao je podatkom da čak ne postoji tačan broj novinara koji se profesionalno bave tim poslom.

“U našem udruženju registrovano je 460 novinara. Samo u Javnom servisu RT Kosovo zaposleno je 740 zaposlenih. Procene su da na Kosovu rado oko 1.000 novinara”, kazao je on.

Ćolaku je izneo podatak da više od polovine novinara mesečno prima od 200 do 500 evra, i to su kolege koje uglavnom rade u privatnim medijima. Istovremeno, novinari na Javnom servisu zarađuju do 600 evra mesečno, a urednici su mnogo više plaćeni.

Takođe, naveo je on, nije jasna vlasnička strruktura mnogih portala na Kosovu. Na njima se često krši etički kodeks i sloboda govora, a novinari se osećaju nesigurno u tim medijima.

Ipak, prema njegovim rečima postoje i mediji koji se bave ozbiljnim istraživačkim novinarstvom, kao što su BIRN, Čohu, Kosovo pravni institut i drugi, uprkos stalnim pretnjama i sudskim tužbama. Na sedište redakcije portala Koser u Mitrovici ispaljeno je nekoliko metaka.

Mehmet Koksal iz Evropske federacije novinara je ukazao da bezbednost i samostalnost u poslu novinarima moraju biti garantovani.Koksal insistira na tome da mora biti jasna činjenica da su urednici prvi među novinarima, a ne poslednji među menadžerimea, odnosno da moraju biti solidarni sa kolegama i dati im punu slobodu u istraživanju.

Poverenje građana u medije opada, naglašava on, da građani ne veruju da su mediji osnovni izvor informisanja, te je u tom smislu potrebno više istraživačkog i nezavisnog novinarstva, kako bi se to poverenje povratilo.