Kako mediji dovode do polarizacije u društvu

Do ovih podataka došao je Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) nakon istraživanja „Komunikativna agresija u Srbiji 2019.” koje je sprovedeno u periodu od 15. septembra do 15. oktobra ove godine.

Samo mesec dana analiziranja osam dnevnih listova i 20 najčitanijih portala rezultiralo je poražavajućim podacima. Podacima koji bi trebalo da podstaknu javnost da ozbiljnije razmotri medijsku i svaku drugu stvarnost u Srbiji, a one koji regulišu medijski ambijent da nađu način da prosek od 644 problematična teksta koja se objave svakoga dana svedu na minimum.

Dvostruke žrtve medijskog ekstremizma

Predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Norbert Šinković smatra da postoje dve grupe žrtvi senzacionalističkog medijskog narativa. Prvu grupu čine oni o kojima se direktno piše. Druga žrtva jeste samo društvo.

„To je zajednica u kojoj živimo. Zajednica u kojoj više nema debate, u kojoj imate skandale, gde je u potpunosti sužen, da budem malo dramatičniji, možda i izgubljen, javni prostor za debatu, gde vi nemate sučeljavanje različitih argumenata i činjenica ili stavova, već imate blaćenje, imate princip ‘ako sam glasniji, ja sam pametniji, i to automatski znači da sam ja u pravu’. I to vam je taj javni diskurs koji se neguje trenutno u javnom prostoru Srbije”, kaže Šinković.

Šinković smatra da veći stepen agresije u društvu podstiče medijska scena koja je standardizovala i normirala agresivnu komunikaciju.

„Podizanje tona, korišćenje vulgarnih reči, normiranje toga kroz medije dovodi do toga da običan čovek, običan građanin, kod kuće gleda to i kaže: ‘pa to je onda normalno, ja mogu da pričam sa ljudima oko mene na takav način’. I mi to vidimo svakodnevno. Setite se samo kako izgleda jedna obična rasprava u gradskom prevozu, kako izgleda jedna rasprava na roditeljskom sastanku, kako izgleda rasprava đaka, kako izgleda rasprava, na kraju krajeva, i nekih intelektualaca, kako nam izgleda Parlament”, objašnjava Šinković.

Mediji kao prikaz društva ili društvo kao odraz medija?

Svakodnevna izloženost ekstremnim i senzacionalističkim narativima u medijima može se negativno odraziti kako na pojedince tako i na celokupno društvo. Vremenom građani postaju naviknuti na agresivnu komunikaciju.

Predsednik NDNV-a Norbert Šinković smatra da su za takvu situaciju odgovorni mediji koji neguju agresivnu komunikaciju, građani koji je prihvataju kao normalno stanje, ali i institucije koje ne reaguju.

„Kada bi društvo bilo obrazovanije, kada bi naše društvo bilo svesnije medijske scene i generalnog stanja, ja mislim da ne biste mogli da na ovaj način vodite javni dijalog, ako je to uopšte dijalog. Ko je kriv? Pa naravno da su krivi oni koji kreiraju takav ambijent. Odgovornost, ne smemo zaboraviti, snose oni koji se u javnom prostoru češće pojavljuju od običnog građanina. To su nosioci različitih javnih funkcija, to je, na kraju krajeva, izvršna vlast, dobrim delom Parlament. Znate, kada imate institucije koje ne reaguju na govor mržnje, a govor mržnje je krivično delo, i kada ne postoji reakcija ili je ona nevidljiva u javnosti,  vi onda imate ovo što mi sada imamo: da je normalno nekog napasti u javnom govoru na način kako se to radi u Srbiji, bez argumentacije, bez suštinske debate”, smatra Šinković, ali dodaje da ne možemo očekivati da imamo bolje medije od društva.

Predsednik Centra za antiautoritarne studije (CAAS) Ratko Nikolić objašnjava da mediji ne odražavaju stanje u društvu, nego trenutne političke potrebe vlasti prema kojima teže da oblikuju javno mnjenje.

„U tom kontekstu treba tumačiti i agresivnost i govor mržnje u domaćim medijima. Senzacionalizam sam po sebi nije problem, on je legitimna tržišna strategija sa svojim prednostima i manama spram različitih publika – nekoga će senzacionalističko pisanje privući, nekoga će odbiti kao neozbiljno ili čak smešno. Problem nastaje kada senzacionalizam prestane da bude tržišna strategija, a postane sredstvo političkog progona i zastrašivanja neistomišljenika, kao i sredstvo skretanja pažnje sa realnih društvenih i političkih problema”, navodi Nikolić.

On smatra da mediji mogu da budu odraz stanja u društvu samo kada postoje idealni uslovi.  „Dakle, uslovi u kojima se poštuje sloboda govora i sloboda štampe i u kojima su individualni mediji nezavisni i slobodni da se pouzdanošću i kvalitetom svog izveštavanja bore za udeo na medijskom tržištu.

I površan pregled naslovnica najtiražnijih novina u zemlji pokazuje upravo suprotnu sliku – mimo bilo kakve osnove u realnosti, na svakih nedelju dana prognozira se neki novi i neizbežni krvavi rat sa susedima, otkrivaju se sve kreativniji i besmisleniji zločini i afere u koje su upleteni nezavisni novinari i opozicioni političari, a vladajuća koalicija i predsednik prikazuju kao jedina brana od opšteg haosa i beznađa u društvu”, smatra Nikolić.

Psiholog Oliver Tošković,  docent na odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, smatra da sredinu u kojoj živimo kreiraju sadržaji kojima smo izloženi u našem okruženju i kroz medije.

„Sadržaji kojima smo okruženi, pa i oni sa medija nam kreiraju takvu sredinu, pa nam neki olakšavaju kretanje, poput vazduha, drugi otežavaju i traže nove načine kretanja, poput vode, a treći kretanje čine gotovo nemogućim, poput peska. Jezik esktremizma i agresivnosti, netolerantnosti, vulgarnosti i neretko strašnih obračuna i napada na pojedince čini od naše stvarnosti pesak kroz koji moramo da se krećemo svakodnevno. Mučan je i težak. Takav jezik našu svakodnevicu čini prostorom kroz koji je gotovo nemoguće kretati se i živeti.  Današnji mediji nam većinski kreiraju uslove koje možemo nazvati stresnim, a samim tim nam čine život napornijim i neprijatnijim”, objašnjava Tošković.

Odnosi na političkoj sceni dodatno polarizuju javnost

Samo u periodu od mesec dana, najčitaniji mediji u Srbiji objavili su 1358 tekstova u kojima su nekoga etiketirali kao „izdajnika“, što znači da svakoga dana objave prosečno 44 takva teksta koja su direktan atak na neistomišljenike. U diskreditovanju pojedinaca omalovažavanjem njihovog rada, profesionalnog ili privatnog života, čak i članova njihove porodice i prijatelja, uobičajeni postaju i izrazi „strani plaćenik“, „lopov“ i „terorista“.

Portal „Istinomer” već čitavu deceniju proverava istinitost javno izgovorenih reči političara. Nakon deset godina rada, novinari i istraživači „Istinomera” svedoče situaciji u kojoj je manipulacija postala glavni oblik političke borbe. Milena Popović, glavna urednica ovog portala, ističe da nije reč samo o pukom iznošenju neistina, već je u pitanju čitava društvena mašinerija koja je upregnuta u svrhu kreiranja paralelne stvarnosti.

„Svakodnevno imamo situacije u kojima jedan politički akter izgovori notornu, očiglednu laž. Zatim ga u tome prate drugi javni zvaničnici, pa istu lažnu, a često negativnu kampanju, nastavljaju mediji koji to zapravo nisu, već se samo tako nazivaju. I na kraju, ono što je najpogubnije, institucije svojim nečinjenjem zatvaraju krug manipulisanja građana. Ono što je karakteristično za te kampanje laži je da se građanima plasiraju informacije koje nemaju nikakvo utemeljenje u činjenicama, ali su usmerene na izazivanje emocija i to ne bez razloga. Usađene emocije, u odnosu na činjenice, u znatno većoj meri utiču na rasuđivanje”, objašnjava Popović.

Ona dodaje da su demagoške i populističke izjave koje ‘udaraju’ na emocije građana obojene negativnim, nasilnim tonom i narativom koji neminovno dovodi do sve većih društvenih polarizacija.

„Sve to zajedno za posledicu ima magljenje stvarnosti u kojoj ne samo da se ne zna šta su činjenice već one više nisu ni važne. U takvom, podeljenom društvu, svako ima ‘svoju’ istinu. Na kraju, stradaju građani koji umesto u odgovornom, žive u lažnom društvu, što za posledicu može imati vrlo pogubne događaje”, jasna je Popović.

Polarizaciji unutar društva dodatno doprinosi agresivnost novinskih tekstova koja je upućena ka izmišljenim spoljnim i unutrašnjim državnim neprijateljima. Psiholog Oliver Tošković smatra da je uzrok polarizacije nečija želja da podeli društvo da bi vladao.

„Ako smo samo mi i oni, onda nema slabije i jače podrške, ili podržavate ili ste neprijatelj. Nema dve Srbije. Srbija je država kao i svaka druga, sa velikim brojem međusobno različitih ljudi. Ali se takvom državom teško vlada na rigidan i autoritaran način. Teško je veliki broj različitosti pokoriti i zato se pravi slika o teškoj podeli. Podiže se tenzija, kreira se atmosfera konflikta, uvode se priče o spoljašnjim i unutrašnjim neprijateljima, pravi se utisak da smo pod stalnom pretnjom, a naročito da je pod stalnom pretnjom vođa. U takvoj atmosferi straha i napetosti, stalnog bombardovanja gomilom laži, stiče se utisak da više nikome ne možete da verujete i ljudi se drže grupa”, objašnjava Tošković.

Agresivna komunikacija prisutnija u virtuelnom svetu

Agresivna komunikacija je mnogo više prisutna u onlajn sferi nego u štampi. To je jedan od zaključaka istraživanja CEPROM-a. Čak 17.169 tekstova u kojima je prisutan govor mržnje, senzacionalizam i agresija objavljeno je na informativnim portalima u periodu od samo mesec dana.

Upravo je onlajn sfera najbolji pokazatelj kako ekstremizmi i senzacionalistički narativi u medijima dovode do polarizacija u društvu. Ostrašćeni komentari čitalaca, prepuni elemenata mržnje, verbalnog nasilja, agresije, dodatno ugrožavaju „žrtve” tekstova.

Osim u onlajn svetu, polarizacija je vidljiva i na konkretnim primerima u društvu. Pod uticajem dve medijske stvarnosti koje se nalaze na potpuno udaljenim polovima, događa se da Milutin Jeličić Jutka, bivši predsednik opštine Brus, koji se sumnjiči za seksualno uznemiravanje Marije Lukić, ispred sudnice dobija podršku dok se žrtva verbalno napada. Ili se na suđenju za pogibiju radnika aplaudira direktoru fabrike namenske industrije „Milan Blagojević” u Lučanima, dok roditelji poginulog mladića bivaju izviždani.

Ovo su samo neke od važnih društvenih tema koje mediji obrađuju, a obično rezultiraju zauzimanjem neke od dve suprotstavljene strane, bez jasnih objašnjenja argumenata „za” i „protiv” i bez jasne analize onoga što je najbitnije – a to je šta je najbolje za građane Srbije.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Komunikativna agresija – kako jezik agresivnosti i senzacionalistički narativi utiču na pojedince i društvo“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.