Kako mediji podstiču agresivnost i govor mržnje u onlajn raspravama

Iako su glavni krivci za širenje govora mržnje i agresivnosti u onlajn raspravama na društvenim mrežama i medijskim sajtovima pre svega oni koji u takvim raspravama učestvuju, često se previđa da su mediji, tačnije novinari i urednici, sve češće inicijatori takve komunikacije.

Jezik agresivnosti, senzacionalizma i mržnje koji je sve prisutniji u njihovim tekstovima najčešće inicira još surovije komentare i reakcije čitalaca, pa su negativni efekti vidljivi gotovo momentalno.

Koliko je takvih sadržaja u medijima najbolje svedoči prošlogodišnje istraživanje Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) koje je pokazalo da osam dnevnih listova i 20 najčitanijih portala u zemlji samo u toku jednog dana objave u proseku 644 teksta koji sadrže neke od elemenata agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma, što znači da svaki medij prosečno objavi 23 takva teksta samo u toku jednog dana.

Ono što posebno zabrinjava je činjenica da mediji ovakvim načinom izveštavanja efikasno privlače publiku, a istovremeno joj povećavaju prag tolerancije na agresivnu terminologiju, ali i takvo ponašanje.

Osećanja mržnje, neprijateljstva, straha i netrpeljivosti koji su podstaknuti ovakvim tekstovima ne izazivaju samo agresivne komentare, već mogu dovesti i do agresivnog ponašanja u praksi.

Svesno podsticanje komunikativne agresije zarad profita

Profesor novinarstva na Fakultetu političkih nauka Veselin Kljajić navodi da više od 10 godina traje dominacija negativnog sadržaja u medijima, kao i da su agresivnost, mržnja i negativna osećanja koja medijski sadržaji izazivaju kod publike posledica sve većeg pada profesionalnih standarda i sve neprofesionalnijeg izveštavanja medija.

„Mi smo danas svedoci medijske prakse u kojoj nas bombarduju najnovije vesti, a u njima su prve reči ʼšokantnoʼ, ʼhororʼ, ʼtragedijaʼ, ʼnezapamćeno’. Ti negativni sadržaji u potpunosti su nas preplavili, rast inteziteta senzacionalizma je neverovatan, a zajedno sa njim raste i prag naše tolerancije na nasilje, zlostavljanja, nesreće, na sve vrste ugrožavanja osetljivih grupa. Mi to više ne doživljavamo dramatično, kao da smo oguglali na takvu vrstu sadržaja, a to je veliki problem”, navodi profesor Kljajić

S obzirom na to da se sadržaji u onlajn medijima u Srbiji ne naplaćuju, profesor Kljajić upozorava da njihovi kreatori zaradu ostvaruju upravo zahvaljujući senzacionalističkim naslovima i tekstovima koji im donose veću čitanost, a samim tim i više oglašivača. To je jedan od razloga zbog kojeg novinari i urednici, iako svesni mogućih negativnih posledica, opravdavaju ovakav način izveštavanja.

„Jedini način da mediji monetizuju svoj sadržaj u takvim okolnostima jeste da igraju na kartu velikog broja klikova i da na taj način pokušaju da ostvare profit, ali i da ostvare uticaj. Novo doba fejk njuza, post istine, post novinarstva i post medija donelo nam je jedan potpuni paradoks – umesto da se uticaj ostvaruje tako što se potvrđuje kredibilitet, integritet i dignitet medija i novinara, on se ostvaruje brojem klikova – što imate više klikova, to ste uticajniji, tj. što je veća čitanost pretpostavka je da je i uticaj veći”, objašnjava naš sagovornik.

On dodaje da postoje i oni koji to ne rade svesno, već zbog neznanja, lenjosti, nedostatka profesionalnosti, vremena i nemogućnosti provere, a u takvoj praksi profesionalno novinarstvo postaje neminovna žrtva.

Kakvi su efekti takvog medijskog izveštavanja otkriva i publikacija „Anonimna mržnja – Mehanizmi zaštite od govora mržnje na internetu”, čiji je izdavač Beogradski centar za ljudska prava, a u kojoj se ukazuje na to da su sajtovi portala i njihove stranice na društvenim mrežama preplavljeni diskriminatornim komentarima.

Ovakav sadržaj kreiran od strane korisnika tretira se na isti način kao sadržaj koji je kreirao medij, odnosno odgovornost za te komentare preuzima dati medij, njegov izdavač, odnosno odgovorni urednik.

Zaštitu od ovakve vrste komunikacije pružaju postojeće odredbe Ustava i zakona koji regulišu ovu oblast, ali smo svedoci da u velikom broju slučajeva odgovornost za njihovu povredu izostaje.

Kako se u publikaciji navodi, to potvrđuje i Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u procesu pridruživanja EU koji ukazuje na to da se „govor mržnje i diskriminatorna terminologija često tolerišu u medijima, a da regulatorni organi i tužioci retko reaguju na te slučajeve”.

Konfuzno zakodnodavstvo i nedosledne sankcije

Predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava Katarina Golubović ukazuje na kontradiktornost Zakona o javnom informisanju i Zakona o zabrani diskriminacije jer se na različite načine odnose prema govoru mržnje.

Ona podseća da Zakon o javnom informisanju zabranjuje podsticanje diskriminacije, mržnje ili nasilja protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, dok Zakon o zabrani diskriminacije propisuje govor mržnje kao težak oblik diskriminacije, kojim se zabranjuje izražavanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva, u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti, ispisivanjem i prikazivanjem poruka ili simbola i na drugi način.

Međutim, dok je za utvrđivanje odgovornosti u slučaju prvog zakona važno dokazati postojanje namere urednika ili novinara, u slučaju drugog zakona ona ne mora biti dokazana.

„To je veoma bitna razlika. U praksi smo imali situaciju gde se novinar oslobađa jer dokazuje da nije imao nameru da izazove lavinu mržnje i poziva na nasilje. Sudija jednostavno odluči da primeni Zakon o javnom informisanju umesto Zakon o zabrani diskriminacije. Onda, za lavinu komentara čitalaca koji je pokrenuo ʼtekst bez zadnje namereʼ isti sudija proglasi urednika digitalnog izdanja odgovornim za govor mržnje čitalaca komentatora na internet portalu. To je dobar primer apsurda koji imamo u praksi. To je kao da u ovo doba COVID-19 ne priznajete virus korona kao izazivača zaraze i ne radite na vakcini i prevenciji, već se samo bavite lečenjem posledica”, objašnjava Golubović.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković smatra da bi efekat sankcija u borbi protiv rastućeg govora mržnje bio veći kada bi se one primenjivale dosledno i jednako na sve, uz jednostavan i kratak postupak za njihovo izricanje, ali da ipak, ni one same po sebi nisu dovoljne.

„Potrebno je uspostaviti efikasne mehanizme kontrole, kako bi se sprečilo da takav sadržaj ne bude objavljen ili ako je već objavljen da bude ukinut. To je pre svega odgovornost urednika i ne postoji takva urednička politika koja može da bude iznad zakona. Ne sme se zloupotrebljavati sloboda štampe da bi se širila mržnja ili da mediji služe kao preki sud. Postoji fina linija između slobode govora i govora mržnje, ponekad je jasna a ponekad treba uložiti mnogo više napora da bi se ocenilo gde se ta linija nalazi. Mi smo u tom smislu uputili preporuku internet portalima u kojoj smo ih podsetili da su u obavezi da spreče objavljivanje uvredljivih tekstova i komentara, odnosno da ih uklone”, kaže Janković.

Ona ističe i važnost promene matrice same komunikacije uz stalnu edukaciju i kontinuiranu prevenciju govora mržnje, što bi doprinelo stvaranju atmosfere dijaloga, tolerancije i razumevanja.

„Naša institucija se u prethodnom periodu posvetila edukaciji novinara. Već godinama dodeljujemo medijsku nagradu za toleranciju novinarima i novinarkama koji se bave temama ravnopravnosti, održali smo i brojne obuke za  urednike i novinare, izdali smo priručnik za novinare na temu izveštavanja o pitanjima diskriminacije”, podseća poverenica.

Agresivna komunikacija u službi medijskih i političkih ratova

Profesor Veselin Kljajić smatra da su štampani mediji nekada bili poslednja linija odbrane demokratije, ali da se mediji danas uglavnom stavljaju u funkciju nekih formalnih i neformalnih centara moći, a najmanje u službu građana.

„Kod nas imate situaciju gde ne postoji konstrukt van odnosa MI-ONI, već važi pravilo da ako nisi sa nama, onda si protiv nas. Mediji se u tom odnosu potpuno otvoreno stavljaju u službu jednih ili drugih na uštrb onoga što se zove profesionalizam, profesionalno novinarstvo i novinarstvo koje je u službi građana. U takvom novinarstvu i u zadatim konstruktima medijskog rata i medijske polarizacije, prvo što strada jesu istina i profesionalizam”, kaže profesor Kljajić.

Katarina Golubović navodi da je političko opredeljenje jedan je od najčešćih razloga zašto neko postaje „medijska” meta, odnosno, prema rečima naše sagovornice, u uslovima zarobljenih medija, zapravo stranačka meta.

„Za njih se koriste ne samo laži, već se često i dovode u blisku vezu sa nekim manjinskim ili ʼstranimʼ elementom, na primer proglašavaju se za prijatelje Albanaca, Hrvata, Amerikanaca, pripadnika LGBT populacije. Politička borba lažima nije govor mržnje, ali ako se zbog političkog opredeljenja neko do te mere etiketira da je jasno da to proizvodi mržnju ljudi i nasilje, to je čist govor mržnje. Najčešće taj govor izazove lično obraćanje medijskim metama, pa dolazi do pretnji preko društvenih mreža ili mejla, poprekog gledanja i pretnji na ulici, uništavanja imovine. Posledice po medijske mete nisu ʼsamoʼ ugrožavanje bezbednosti, već i rušenja časti i ugleda, uništavanje poslovne karijere“, zaključuje Golubović.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Komunikativna agresija na internetu – kako jezik mržnje i agresivnosti u onlajn sferi utiče na pojedince i društvo” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.