Kako na decu utiče izveštavanje o nestaloj devojčici iz Bora i šta bi roditelji trebalo da rade?

Istovremeno, roditelji često ne znaju kako da odgovore na česta dečja pitanja – da li van kuće vrebaju neki ljudi koji otimaju decu, čak iako su sa majkama.

Tijana Antin Pavlović, dečji psihijatar, kaže za Danas da bi roditelji trebalo da moduliraju informacije o nestanku devojčice, čak iako se osećaju nelagodno jer ovakve situacije bude strah da će se možda desiti nešto i njihovom detetu, posebno posle Ribnikara.

Ne prenositi strah na decu

„Oni bi taj svoj strah trebalo da moduliraju i sami obrade informacije koje su putem medija dobili. I da ne prenose to svojoj deci. Poruka roditelja ka detetu trebalo bi da bude da je ovaj svet, ipak, bezbedno mesto. Ne bi trebalo dete da ide u svet sa nekim nepoverenjem, da misli da ga uvek negde čeka opasnost. Potrebno je učiti decu – „okej, bezbedan si“, ali i ponašanju da se ne odvajaju od roditelja, ne pričaju s nepoznatim ljudima na ulici, ne uzimaju ništa od nepoznatih, ne sedaju sa njima u automobil. Da deca u odnosu na nekog nepoznatog treba da imaju distancu, ne sa aspekta straha, ne treba ih plašiti, nego ih naučiti kada treba da prave otklon“, objašnjava ona.

Prema njenim rečima, deca jesu poslednjih desetak dana apsorbovala vesti da je neko dete nestalo, da je bilo sa svojom mamom u tom času, ali ukoliko se raspituju o tome, tada bi na njihova pitanja roditelji trebalo da odgovore:

„Ne znamo šta se desilo, nismo bili očevici te situacije, neki mediji nas izveštavaju o tome. Trebalo bi i da objasne i uče svoju decu da filtriraju informacije koje dolaze iz medija. Deca nemaju još razvijeno mišljenje do te mere da mogu to da rade, ali mi smo tu da im pomognemo“.

Biranim rečima…

Branka Tišma, dečji psiholog, dodaje da sve dosadašnje informacije o nestanku devojčice izazivaju strah kod odraslih, pa ga prenose na decu.

„Trebalo bi da biramo šta pričamo pred decom kada je jasan strah od gubitka i nestanka. Deca sve čuju i sve zapamte i to postane deo njihovog razmišljanja. Upliće se u njihove strahove koji su i takozvani razvojni. Dobro je ako deca pitaju o svemu što su zapamtila. Trebalo bi im odgovoriti da ih štitimo, da su u pitanju retke situacije. Dobro je čitati deci bajke jer su uvek sa srećnim krajem. Bajke nas uče da nije kraj kad se nešto dogodilo, već iza toga“, naglašava ona.

Kako Tišma dodaje, mnoge vesti o slučaju nestanka devojčice su nagađanja i samo podižu paniku, osećaj straha i neizveznosti.

I Hana Korać, psiholog i porodični terapeut, koja radi sa odraslima, kaže da su sada roditelji dodatno uznemireni, jer je u pitanju trauma koja se nadovezuje na Ribnikar.

„Poljuljan je način na koji roditelji gledaju na mesto koje može da bude bezbedno po njihovu decu. Sada dolazimo u situaciju da se roditeljima šalje poruka da deca nisu bezbedan, da ako roditelj ne obraća pažnju na njih makar minut, onda može nešto da se desi. To je poruka o ugrožavajućem svetu u kojem živimo – da smo prepušteni sami sebima. Podiže stepen uznemirenja i panike kod odraslih. Moramo da pokušamo da u situaciji koja nas uznemiri sačuvamo racionalno mišljenje, da kritički čitamo informacije, da kažemo da je u pitanju jedan slučaj o kojem ne znamo ništa, jer istraga traje“, podvlači naša sagovornica.

Vest ne bi trebalo da nas ostavi bez kontrole

Dodaje da ne bi trebalo da dozvolimo da nas vest dovede u stanje da nemamo kontrolu nad našim mišljenjem i emocijama.

„Trebalo bi da shvatimo da narušen osećaj bezbednosti nije nešto što nam se sad desilo, već nas je podsetilo na slučajeve 3. i 4. maja prošle godine. Takođe, trebalo bi da se setimo da je ovo situaciono, da ne potiče iz nas i naše nestabilnosti i nemogućnosti da zaštitimo decu, već jednog preplavljivanja informacijama koje nam onemogućava da se distaniciramo i racionalno sagledamo situaciju“, naglašava Korać.

I ona ističe da su deca primila poruku iz medija o nestaloj devojčici, odnosno da je bila sa svojom mamom i onda je nestala.

„Porodica jeste mesto gde se uglavnom osećamo sigurno i kada pošaljemo deci poruku kako i pored člana porodice nama može nešto tako da se desi, narušavamo im osnovno poverenje, a jedna od posledica senzacionalizma u izveštavanju je ta da deci i mlađima, koji još nemaju sposobnost apstrakcije i kritičkog mišljenja, šaljemo poruku da ništa nije sigurno i bezbedno. Kada deca pitaju o svemu što se desilo onda je to dobro, verbalizuju. Tada bi roditelji trebalo racionalno da im objasne da ne znamo šta se desilo, ali da slučaj iz Bora nije česta pojava…“, navela je ona.