Kako najbolje živeti sa dilemama

NJegov advokat uložio je žalbu na osnovu Derilove niske inteligencije, koju je procenio stručnjak, koga je postavio sud i zaključio da je na nivou dečaka od devet do dvanaest godina, što je jednako koeficijentu inteligencije pedeset devet. „Vrhovni sud“ zaključio je da bi smrtna kazna bila neustavna jer bi bila „surovo i neuobičajeno kažnjavanje“ za osobu tako niske inteligencije. Savezna država Virdžinija i druge savezne države SAD odlučile su da od tada osobe čija je inteligencija ispod prosečne i čiji je „IQ“ izmeren od strane stručnog lica ispod sedamdeset ne mogu dobiti smrtnu kaznu, bez obzira na zločin.

Deril je smešten u zatvor u kojem je mnogo urađeno da se poboljšaju njegove veštine i intelektualne sposobnosti koje su delom bile oštećene usled neodgovarajućeg obrazovanja u mladosti. Posvećenost i naori zatvorskog osoblja bili su uspešni: sedam godina posle presude njegov „IQ“ povećao se na sedamdeset šest i naučio je osnovne veštine. Tako je postao „pogodan“ za smrtnu kaznu. Sastavljena je porota da proceni slučaj i odluči da li Etkins sada treba da bude pogubljen.

Drugi slučaj traje i dalje u susednoj američkoj saveznoj državi – osoba osuđena za ubistvo dobila je dijagnozu paranoidne psihoze i smeštena je u psihijatrijsku bolnicu u kojoj je odbila (i nastavlja da odbija) da prihvati bilo kakvu terapiju, što je njeno pravo. Ako bi prihvatila lečenje i bila bolje, bila bi dovedena pred sud i verovatno osuđena na smrtnu kaznu.

Posle balkanskih ratova tokom devedesetih godina XX veka mnogi ljudi pobegli su u Švajcarsku gde primaju zdravstvenu zaštitu kada im je neophodna. Nekoliko godina pošto se rat završio, Švajcarska vlada odlučila je da vrati izbeglice. Stanovništvo se pobunilo i pokazalo svoje neslaganje sa tom odlukom jer su osećali da će biti teško izbeglicama da se vrate i suoče sa često nerešenim napetostima i teškoćama u domovini. Vlada je posustala i nađeno je kompromisno rešenje: zdrave izbeglice biće vraćene kući, a oni kojim aje neophodna medicinska pomoć neće. Osobe sa posttraumatskim stresnim sindromom i psihijatri koji su ih lečili sočili su se sa činjenicom da će uspešno lečenje značiti povratak kući u okruženje koje odlikuju mnoge stvari koje su i dovele do pojave bolesti.

E. Gruenberg je pre oko četrdeset godina napisao tekst „Porazi uspeha“. To je bio prvi u nizu tekstova čija je tema bila činjenica da napreci u medicini spasavaju živote, ali da društvo to mora da plati na teške načine. Rana vakcinacija može sprečiti smrt od nekoliko zaraznih bolesti, ali spaseno stanovništvo mora biti dodato onima koji su pod velikim rizikom da obole od hroničnog oboljenja srca ili jetre, demencije i mnogih drugih hroničnih stanja koja dovode do velike patnje i ogromnih troškova društva. Sličan argument bio je iznet tokom kampanja protiv pušenja, pokazujući da bi troškovi za lečenje hroničnih bolesti koje se javljaju kod onih čiji bi životi trebalo da budu spaseni usled prekida pušenja bili ogromni.

Vlade mogu odlučiti da je bolje da obezbede minimalna resurse za psihijatrijske bolnice: za hranu, lekove, renoviranje zgrada i plate za zaposlene. Ovo možda nije javna politika, ali jasno je da vlade koje nastave na ovaj način znaju da će njihova odluka dovesti do veće smrtnosti. Možda će neki od onih koji donose odluke pravdati iste (bar sebi samima) verujući da će takve restrikcije smanjiti broj osoba sa mentalnim bolestima koje dovode do velike patnje njima i porodicama. Posebno verovatno je da se takva odluke donesu u vremenu ekonomske krize, rata i drugih katastrofa.

Šta bi trebalo doktor i drugi članovi medicinskog osoblja da učine u ovakvim situacijama? Da li bi zatvorsko osoblje trebalo da pristane da pokušajima da unapredi psihičko stanje osobe koja će verovatno biti izložena ozbiljnoj kazni ako uspeju u svom radu? Da li psihijatri treba da se trude da izleče posttraumatski stresni poremećaj ako znaju da će uspeh značiti da će pacijent biti poslat tamo gde će se njegovo stanje verovatno opet pogoršati? Ili u ekstremnim slučajevima, da li lekari treba da oživljavaju osobe koje su izložene mučenju? Da li vlade treba da smanje svoje napore da spreče pušenje ili da vakcinišu decu jer će to povećati troškove zdravstvene zaštite za sve one čija je prevremena smrt sprečena? I da li bi, ako to odluče, medicinska profesija trebalo da ide na barikade, čak iako to može da ih košta sopstvenog života? Da li bi direktori psihijatrijskih bolnica koje dobijaju premalo resursa za obezbeđivanje odgovarajuće nege trebalo da daju otkaz? Ili da idu na međunarodni sud za ljudska prava?

Postoje različiti odgovori na ova pitanja. Neki kažu da lekari treba da rade ono što njihova struka zahteva da čine – da pomažu bolesnim ljudima primenom medicinskih metoda. Drugi kažu da lekari treba da budu politički aktivisti jer je unapređenje zdravstvene i socijalne zaštite politička i socijalna akcija. Neki kažu da je pomalo od oba korisno – da radimo kao lekari, ali i da se žalimo na etička kršenja i nelogičnosti u zdravstvenom sistemu. drugi kažu da lekar treba da se bore za ono što je ispravno na umereniji način od revolucije, postajući profesionalni političari ili vođe političkih partija. Ja verujem da postoji samo jedno pravilo koje svi lekari treba da slede – treba da budu svesni dilema i svega što treba uraditi da i se zdravstveni sistem unapredio, i da onda odluče koji put će odabrati i kako će voditi svoj život. Život bez znanja i svesnosti o problemima i puko proživljavanje do penzije nije izbor.

Norman Sartorius jedan je od najpoznatijih i najuticajnijih psihijatara u svetu. Bio je dugogodišnji direktor Odeljenja za mentalno zdravlje „Svetske zdravstvene organizacije“ i predsednik“ Svetskog udruženja psihijatara“. Izdavačko preduzeće „Clio“ i „Institut za mentalno zdravlje“ iz Beograda objavili su njegovu knjigu „Staze i putevi medicine“ sastavljenu od 24 lapidarno napisana teksta o izazovima i dilemama pred kojima se danas nalazi medicina i celokupni zdravstveni sistemi.

Danas prenosi karakterističan tekst iz ove knjige u kojem autor na najplastičniji način obrazlaže dilemu treba li uvek težiti izlečenju bolesnika.