Kako nam se taj futuroid „uvukao u srpski jezik“

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Nisam jezički stručnjak, iako su mi oba roditelja profesori srpskog (nekada srpsko-hrvatskog) jezika, tako da sam imao prilike da naučim gramatički pravilan izgovor, izuzimajući akcente, gde se rukovodim isključivo sluhom, a ne jezičkim pravilima. Ali, imam utisak da se u ovom tekstu brkaju dve različite stvari. Jedno je upotreba „da+prezent“ u obliku futura I (buduće vreme), gde se odstupa od jezičke norme (prezent glagola hteti+infinitiv), da bi se izrazila radnja koja se odigrava u budućnosti. Primer: „Ja ću da idem u bioskop“, umesto gramatički pravilnog „Ja ću ići u bioskop“. U futuru glagol hteti gubi svoje osnovno značenje (izražavanje želje), već isključivo služi kao pomoćni glagol za građenje složenog glagolskog oblika. Na sličan način, glagol jesam prilikom građenja perfekta (prošlo vreme) gubi svoje značenje opisivanja šta neko jeste, već učestvuje u opisivanju radnje koja se desila u prošlosti („Ja sam pročitao knjigu.“). Sasvim druga stvar je upotreba oblika „da+prezent“ iza glagola koji označavaju želju, nameru itd, a što nema nikakve veze sa vremenom odvijanja radnje, jer formalno ne predstavlja glagolski oblik. Primeri:
   „Ja sam kao dete voleo da šetam u parku.“
   „Ona voli da čita knjigu pred spavanje.“
   „Sutra ću morati da platim račune.“
   U srpskom jeziku postoji kategorija zavisnih rečenica, koje se upravo definišu na takav način-„da+lični gl. oblik“-tzv. namerne rečenice, koje bi, uz upotrebu infinitiva, praktično prestale da postoje, jer rečenica se i definiše prisustvom ličnog glagolskog oblika.
   Mislim da je to jedna od specifičnosti srpskog jezika, koju bi trebalo da uzmemo u obzir, jer je jezik živa stvar, koja se menja sa vremenom, kao što je upotreba infinitiva specifičnost hrvatskog jezika ili, kako se nekada govorilo, „zapadne varijante“ srpsko-hrvatskog jezika. Lično ne poznajem nikoga ko ne koristi oblik „da+prezent“, niti sam takav oblik negde pročitao, u knjigama, novinama i sl. Nema ništa loše ni u jednom od ta dva oblika, prosto je reč o malim razlikama između dva jezika, srpskog i hrvatskog. Uostalom, ko se seća čuvene Grunfove maksime iz „Alana Forda“-„Ako kaniš pobjediti, nipošto ne smiješ izgubiti!“- tačno zna šta je ovaj lik hteo da kaže! Uzgred, ko bude čitao ovaj komentar, primetiće da sam uporno, bez izuzetka, koristio oblik „da+prezent“.

2. Molim vas, prenesite gospodinu lingvisti, a i autoru teksta, da, za razliku od konstrukcije da+prezent koja je ispravna kada nema nagomilavanja, nikada nije bili pravilno reći „bicikla“.

3. Juče ste preneli komentar Predsednika Vučiča o članstvu CG u EU. Samo u prvoj rečenici g. Vučič je 6 puta koristio rečicu „da“.

4. Klauzalni komplementi između jezičke strukture i identiteta: dokumentovanje, vizualizovanje i teoretisanje o varijaciji u štokavskim (ne)ličnim ugnežđenim klauzama“ – neverovatna upotreba tuđica da bi se u tekstu objašnjavala upotreba da + prezent u srpskom jeziku. Dragi lingvisti, prvo smanjite upotrebu tuđica i upotrebite domaće reči, pa onda pametujte o svom jeziku.

5. Da +prezent se nije uvukao u futuroid i NIJE specifična karakteristika južnjačkih govora već je oduvek bio i jeste standard srpske varijante srpsko-hrvatskog jezika, tj. sada srpskog jezika. Veliki pozdrav za senzacipnalističkog pisca kvazi vesti i kvazi lingviste koji nisu imenovani iz Srca Srbije i Šumadije. Da+prezent je itekako i ovde standard. #igralasedecalingivstike