Kako nedostaci u zvaničnim merenjima zagađenja vazduha iskrivljuju pravu sliku stanja u Srbiji

Ako se vodite zvaničnim izveštajima koje objavljuje ova državna agencija, pravi odgovor je: zagađenje je ili prekomerno, ili ga nema uopšte. Ocena je ili najniža moguća ili najviša moguća, nema ničeg između, piše portal Klima 101.

Čak je i osnovcima neophodno pet različitih ocena kako bi se adekvatno procenilo i kvantifikovalo usvojeno znanje (od nedovoljan do odličan). Ali za zvaničnu procenu nivoa zagađenja vazduha izgleda da su dovoljne dve – a u pitanju je jedan od ključnih zdravstvenih i društvenih problema savremene Srbije, usled kojeg samo od akutnih posledica zagađenja česticama PM 2,5 po zvaničnim procenama umre oko 10.000 ljudi godišnje.

Izmišljanje čistog vazduha

Šta to znači u praksi? Evo jednog primera: zagađenje česticama PM 2,5 iz prošlogodišnjeg izveštaja SEPA.

Kako se navodi u izveštaju, na ukupno 28 stanica u Srbiji se vrše automatska merenja koncentracije čestica PM 2,5. Od njih 28, na 10 mernih stanica zabeleženo je prekomerno zagađenje, koju čini srednja godišnja koncentracija preko 25 mikrograma po metru kubnom. U pitanju su gradovi kao što su Novi Pazar, Valjevo, Užice…

Po nomenklaturi SEPA, na preostalih 18 mernih stanica vazduh je čist ili neznatno zagađen. Međutim, pregledom ponuđene tabele vrednosti postaje jasno da rezultati sa ovih 18 mernih stanica teško mogu da se nazovu pozitivnim.

Primera radi, na dve beogradske stanice koje navodno ne prikazuju prekomerno zagađenje izmerena vrednost je tačno graničnih 25: da je zagađenja bilo samo malo više u toku godine, ovaj vazduh bio bi ocenjen kao prekomerno zagađen, ali pošto nije, on je izgleda čist. Na još dve merne stanice koncentracija je samo nešto manja: 23 μg/m³.

Ni u ostatku zemlje situacija nije mnogo bolja. Štaviše, najniža zabeležena srednja godišnja vrednost u celoj zemlji je čak 15, a prosek godišnje koncentracije čestica PM 2,5 u svim ovim navodno čistim mernim stanicama je čak 21,16 mikrograma po metru kubnom.

Slika koju daje opšta ocena u godišnjem izveštaju, po kojem je prekomerno zagađenje primećeno na 10 od 28 mernih stanica, time je u najmanju ruku obmanjujuća, makar ako nam je cilj da se informišemo o opasnosti koje zagađenje ima po naše zdravlje.

Štaviše, na nivou EU je granica prihvatljivosti zagađenja česticama PM 2,5 spuštena na 20 μg/m³ (Srbija još uvek ne prati Evropu u ovim izmenama, već koristi “staru” granicu od 25). Da je Srbija usvojila nove kriterijume, veliki broj naselja širom zemlje bi iznenada postala mesta ne čistog, već prekomerno zagađenog vazduha.

Podsećamo, ocene koje izdaje SEPA ulaze u ukupne godišnje ocene kvaliteta vazduha u Srbiji, podeljene po oblastima, a koje svake godine usvaja Vlada Republike Srbije. I kao što ovaj primer jasno pokazuje, one su arbitrarne, nedovoljno precizne i dezinformišuće.

A gde je umereno zagađenje?

Ali zašto je kategorizacija vazduha u SEPA ograničena na “crno-belo”, tj. ili je neko mesto prekomerno zagađeno, ili je tamošnji vazduh “čist”? Šta je sa prelaznim kategorijama, sa umerenim zagađenjem?

Izveštaji SEPA su nekada zapravo imali tri kategorije, a u svojim ocenama Agencija je upotrebljavala tzv. granice tolerancije: vrednost koja je, primera radi, 50 odsto više od granične. Vazduh je u zvaničnim ocenama nekada bio čist (ako je srednja godišnja vrednost ispod dozvoljene granice), umereno zagađen (ako je ona iznad dozvoljene vrednosti) ili prekomerno zagađen (ako je ona daleko iznad granice).

Međutim, jednim grubo rečeno bukvalnim čitanjem Uredbe o kvalitetu vazduha, svi drugi kriterijumi su vremenom prosto – nestali. Granica tolerancije je bila uvedena 2010. godine kao privremena mera koja bi se svake godine smanjivala: kako se (navodno) sprovode politike smanjenja zagađenja, ta mera bi bila sve oštrija, sve dok se ne izjednači sa graničnim vrednostima (pomenutih 25 μg/m³ za PM 2,5).

I šta se dogodilo – iako nikakve realne politike smanjenja zagađenja nisu sprovođene, ova granica tolerancije se uredno smanjivala iz godine u godinu u izveštajima SEPA, dok nije redom nestala za sve izvore zagađenja. A sa njom nestala je i kategorija umerenog zagađenja.

U pitanju je, drugim rečima, birokratska inercija, koja je zajedno sa inercijom u obračunavanju sa problemom zagađenja dovelo do apsurdnog rezultata: Agencija za zaštitu životne sredine, po svim relevantnim propisima, daje ocene čistog vazduha gradovima i opštinama u kojima je vazduh samo za nijansu ispod granica prekomernog zagađenja.

Kada bismo uzeli aktuelne zdravstvene smernice koje nudi Svetska zdravstvena organizacija, videli bismo crno na belo koliko je zapravo sve ovo promašeno, i koliko smo daleko od zaista čistog, zdravog vazduha: SZO je, naime, 2021. godine preporuku granične vrednosti zagađenja česticama PM 2,5 smanjio sa 10 mikrograma po kubnom metru na 5.

Ako bismo pratili ove kriterijume, niti jedno mesto u Srbiji nije imalo izmereno čist vazduh – godinama. Granica koju preporučuje SZO treba da nam bude cilj, a da bismo imali ikakvu šansu da ga dostignemo, što je postupak za koji će biti potrebne decenije, moramo početi od reforme ove promašene, zvanične kategorizacije. Ona trenutno služi malo čemu osim da vazduh u Srbiji prikaže kao daleko čistiji nego što on zaista jeste.