Kako predsednik crta konja

Prvo idu podaci o uspehu, pa podrška, odnosno hrabrenje saveznika, i na kraju slede pretnje. Ima i stilskih razlika. Kod Trampa je to manir angoslaksonskih živahnih besednika, a kod Vučića ruska škola teških referata za Politbiro. “Ciljna ravnina” je ista – izazvati doživljaj da je predsednik na strani naroda, a protiv establišementa, čiji je deo i on i njegova klika.

I ako pogledamo podrobnije, nije to samo zato što im možda slične konsultatnske agencije pripremaju nastupe, lako dostupne i unajmljive u ovo globalno doba. I Tramp i Vučić praktično nemaju svoje partije, odnosno, one im nisu najvažnija poluga vlasti. Tramp je, ne zaboravimo, političku karijeru počeo u Demokratskoj stranci Klintonovih, svojih sadašnjih arhineprijetalja. Vučić je, ne zaboravimo, pod patronatom svojih sadašnjih protivnika, opet iz Demokratske stranke ali naše, napravio svoj sudbinski politički preokret.

Međutim, lider SNS je još jednom na Glavnom odboru naprednjacima pokazao gde im je mesto u njegovom sistemu vlasti. Sednica je sazvana iznenada i tako da niko ne može da dojavi medijima o njenom zakazivanju pre samog Vučića. Stara je fora, da ljudi iz stranke dojave medijima da je zakazan takav događaj, kako bi im pružili utisak da im daju ekskluzivne informacije. I tako predstave sebe kao pouzdane izvore što im daje mogućnost da proture nešto i što nije pouzdano. I naravno, promovišu i svoj partijski događaj.

Ali Vučić nikom drugom nije dozvolio da spekuliše šta bi mogla biti tema Glavnog odbora. Odmah je postavio priču o sebi, o svom mogućem povlačenju sa mesta lidera, kao glavnu misao kojom se imaju svi baviti. I u partiji i na sceni. Da li će formalno prepustiti mesto rukovođenja SNS-om Nebojši Stefanoviću 2019. kako bi kao predsednik Srbije ispunio ustavni uslov da ne obavlja još jednu političku funkciju. I da li bi na taj način vodio moguću kampanju za promenu Ustava i potvrđivanje nekog dogovora i paketa za Kosovo, kao nadstranački predsednik svih građana.

Zvanični povod za zakazivnaje GO sem “usvajanja zapisnika sa prethodnih sednica” – obeležavanje deset godina SNS –  pokazuje koliko su naprednjaci partija bez partije. Jer, nije moguće da se ove godine baš nijedan od političkih novinara, analitičara i drugih, nije setio toga. Podsetimo, ovog se leta pisalo i pričalo o šestogodišnjici dolaska SNS na vlast, a sada se piše o 18.godišnjici Petog oktobra. A naprednjaci se sami nisu setili da postoje deset godina, sve dok im Vučić to nije rekao. I naložio da pripremaju skromne proslave po mesnim odborima, dok će centralna svečanost biti u Kraljevu, jer se tamo očekuju dve velike privredne investicije. Deluje, da nikada nismo imali tako veliku partiju na vlasti koja to nije.

A ako naprednjacima i dalje nije jasno, šta je njihovo mesto u sistemu Vučićeve moći, ako i dalje imaju neke sumnje, čak i nakon toga kako im je počela ova godina, kada su baš svi morali da aplaudiralu političkom uklanjanju osnivača SNS Tomislava Nikolića, onda im je to “nacrtano”. Kritikujući ih zašto “olajavaju” jedni druge kad po medijima plaćaju tekstove u kojima hvale sebe a ne njega koji nosi sav teret, i konačno nabijajući im na nos zašto ne brane dovoljno srčano gej premijerku Brnabić, Vučić im je uputio pretnju. Jasnija ne može da bude. A to je da je stub koje SNS ultimativno brani –Vučićeva medijska moć, odnosno Pink. Jer, politički nekorektan i vulgaran tvit sindikalca Veselinovića, teško uvredljiv po premijerku, bio je usmeren na Pink i Željka Mitrovića.

U neku ruku, oni mogu da priznaju da im je šef na jedan perverzan način u pravu. Oni su uspeli nakon četiri godine u opoziciji, da u narednih šest godina, osvoje apsolutnu vlast. I da se njihovoj vladavini ne vidi kraj, naprotiv vide se mogući pravci širenja uticaja i na postjugoslovenskom polju.

Otuda tumačenja da je Vučić Glavni odbor sazvao samo sa jednim pravim i prikrivenim ciljem – da podrži kampanju Milorada Dodika na izborima u Bosni. Odnosno, da podrži glavnu nit Dodikove kampanje o stranom mešanju u izbore, rečima da ima dokaze debele kao knjiga o tome. Na stranu to, da li takva tumačenja stoje, budući da Vučić uvek koristi priliku da pošalje poruke na više nivoa, ali činjenica je da u postjugoslovenskoj politici, više i da nema izbora bez nekog mešanja Beograda. Setimo se kako je socijaldemokrata Zoran Milanović izgubio u Hrvatskoj od HDZ, nakon “carinskog rata” sa Srbijom, zatim “inostranog faktora” na izborima u Crnoj Gori 2016. i naravno “makedonskog scenarija”, uostalom i Srpske liste i Haradinajeve vlade, a i toga ko su sve gradonačelnici na celom Kosovu. To što se ne može uhvatiti pravilnost da li se “mešanjem” pomaže prozapadnim ili proruskim faktorima, ne znači da je nema. Pravilnost je uvezivanje u jednu nadpolitičku strukturu koja traži načine da održava postojeći establišment u novonastalim državama čak i kad građanima postane neizdrživo da ga opslužuju.

Zato naš predsednik Vučić i ne voli kada mu se pripisuje kontinuitet sa Miloševićevim režimom. Zato se i postavlja kao puki pripadnik naroda čija je elita strašno podbacila. Elita, koja je samozvana i podseća na njegov dečiji crtež ispod koga je morao da piše konj da bi se znalo šta je.

Vučić smatra da je Milošević činio baš suprotno – da se “razvezivao” na pogrešan način i u jako pogrešno vreme. Faktor vreme je vrlo bitan – nemački mediji pišu da je Vučić “stavio Zapad na čekanje” ljut što se Britanija i Nemačka toliko protive istorijskom dogovoru sa Albancima.

Ali, ljutnja je odglumljena kao izgovor. Vučić jednostavno čeka da vidi kako će se odviti “midterms” izbori za Kongres SAD koji padaju u novembru, i pre toga naravno kako će proći Dodik 7. oktobra u BiH, ali i da li Angela Merkel stvarno pada u Nemačkoj. Međuvreme koristi za “sređivanje kuće”, gde njegov izostanak sa GS UN, treba da bude što jače uočen, kao i put u Kinu. Neki izvori kažu da u liku Trampa, lider SNS ima sagovornika sličnog sebi po krajnje ličnom pristupu. Navodno, Tramp je spreman da podrži “paket” Srba i Albanaca, ali mu Vučić jako ide na živce zbog saradnje sa klintonovskom ekipom, uključujući Tonija Blera, nekadašnjeg britanskog premijera, koji je spasio Bila Klintona od opoziva zbog najčuvenije seks afere na svetu.