Kako prolaze uzbunjivači u policiji: Traži im se i najmanja greška, službena kola ostaju bez goriva, a kolege ih zaobilaze u širokom luku

Priču o Vukomanoviću prvi je objavio portal Birn, navodeći da je on po nalogu tužilaštva, a po prijavi Državne revizorske institucije prikupljao dokaze o sumnjama da je Tešić na osnovu komisionog ugovora prodavao Zastavino oružje po većim cenama od dogovorenih i zadržao višak za sebe. Pošto su dve Tešićeve firme uporno odbijale da dostave ugovore o prodaji, Vukomanović je po zamolnici tražio od kolega iz Beograda da izvrše pretres prostorija firmi.

Nedugo nakon toga dobija instukciju da bez tih provera napiše izveštaj i pošalje ga tužilaštvu. Kada to odbija, predmet mu se oduzima a načelnik Uprave kriminalističke policije potpisuje rešenje kojim se Vukomanović premešta na poziciju referenta u pisarnici, gubeći status službenog lica.

Vukomanović odgovara podnošenjem krivične prijave protiv nadređenih zbog sumnje na trgovinu uticajem, a oni mu oduzimaju sredstva za rad – pištolj,  značku i lisice. Sledeći korak policijskog inspektora bio je da se obrati Višem sudu u Beogradu koji mu je odobrio status uzbunjivača.

Siniša Janković, penzionisani policijski inspektor navodi da je ovakva praksa sklanjanja policijskih službenika maksimalno rasprostranjena u policiji.

– Da bi se to desilo potrebno je da se ukrste dve stvari – predmet koji ima težinu i policijski službenik koji ima integritet, kaže Janković.

Samom Jankoviću, danas članu organizacije Institut za istraživanje korupcije Koreja, nešto vrlo slično se desilo tokom rada u radnoj grupi koja je istraživala 24 sporne privatizacije. Kada je istraga došla do određene tačke, Janković je sklonjen.

– Još uvek u službama ima ljudi sa integritetom, ali oni gledaju da taj integritet sakriju kako se ne bi našli na udaru. Policajci koji insistiraju na sprovođenju zakona nikada nisu omiljeni, osim u situacijama kada je nadležnima brzo potreban rezultat. Takav slučaj je bio pre desetak godina kada je trebalo istražiti privatizacije ili nedavno kada je trebalo obračunati se sa Belivukovom grupom, kaže Janković.

U međuvremenu, dodaje on, vodi se računa ko dobija koji predmet.

– Nemaju svi predmeti istu težinu i šira javnost za najveći broj njih nikada nije čula. Vodi se računa ko dobija predmete koji treba da budu rešeni, a ko ove druge. Uvek je u policiji bilo ljudi koji svašta mogu da progutaju, ali i onih nesposobnih koji nisu u stanju da otkriju nešto dublje. Problem je što su ovde očigledno dali predmet čoveku od integriteta, a posle mu tražili da to reši na neki drugi način. A to ne ide. Ništa taj inspektor nije mogao da radi na svoju ruku, postoji plan rada, nadređeni su bili upoznati sa svakim njegovim korakom, ističe Janković.

On dodaje da službenici koji se suprotstave nadređenima bez izuzetka padaju u nemilost.

– To je jedan suptilan proces. O toj osobi počne mnogo više da se vodi računa. Gleda se kada dolazi na posao, da li kasni ili ne, zagleda mu se u svaki predmet, traži i najmanji propust. Kad krenete na teren, za vas nema automobila. Ili ima, ali nema goriva. Stave vas u neke neobične rasporede pa onda kao inspektor privrednog kriminala idete na uviđaj kad neko obije trafiku. Sve su to signali da ste u nemilosti, a onda vas kolektiv ostavi i odjednom više niko neće sa vama ni da razgovara, kaže Janković.

U slučaju inspektora Milana Vukomanovića, otišlo se i korak dalje. Zbog svojih postupaka on je sklonjen sa pozicije u Odeljenju za suzbijanje korupcije u Jagodini.  Tumačeći Zakon o zaštiti uzbunjivača Viši sud u Beogradu je ustanovio da je razlog za njegovo premeštanje i gubitak statusa ovlašćenog službenog lica upravo informacija o uzbunjivanju. Sud mu je dao status uzbunjivača i privremenom merom naložio MUP-u da ga vrati na istu poziciju. Istog dana kada se vratio, napisano je novo rešenje – zbog povećanog obima rada Vukomanović se prebacuje u Kragujevac.

Nemanja Nenadić, programski direktor organzacije Transparentnost Srbija navodi da jednom pružena  sudska zaštita uzbunjivaču nije garancija da neće biti odmazde u budućnosti. On napominje da zakonska procedura omogućava uzbunjivaču da podnese novu tužbu i da zatraži novu privremenu meru i protiv novog rešenja.

– Zaštitu uzbunjivača ne treba shvatiti kao nešto što je samo sebi svrha. To je jedna mera koja treba da pomogne ljudima koji su se odvažili da ukažu na nepravilnost. Međutim, još važnije od toga je da se ispita ono na šta je uzbunjivač ukazao. Ako je on skinut sa tog slučaja kako bi se zaštitio neko onda je stvar od najvećeg značaja da se ispita da li je postojala opstrukcija unutar policije. Imali smo dosta slučajeva da čak i kada sud dodeli nekom sudsku zaštitu, zakaže ovaj drugi deo, kada treba ispitati njihove navode, ističe Nenadić.

Prema mišljenju Vladimira Radomirovića, glavnog urednika portala Pištaljka slučaj inspektora Milana Vukomanovića pokazuje da se Zakon o zaštiti uzbunjivača primenjuje, ističući da je on odlukom suda vraćen na radno mesto sa koga je sklonjen.

– Postoji još dosta slučajeva gde su ljudi odlukom suda vraćeni na svoja radna mesta. Postoje neki primeri u javnosti koji mogu obeshrabriti potencijalne uzbunjivače, ali valja napomenuti da je Srbija jedna od retkih zemalja u kojima je zaštita uzbunjivača zakonski regulisana. Čak i kada je Evropska unija donosila direktivu o zaštitu uzbunjivača kao jedan od uzora je koristila srpski zakon, kaže Radomirović.