Kako protiv stoglave hidre partokratije

Najkraći odgovor na dilemu u podnaslovu ovog teksta je da demokratija neće zaživeti sve dok institucionalni okvir liberalne, predstavničke demokratije ne bude ispunjen sadržajem i ojačan i proširen mehanizmima nadgledane, monitorizovane demokratije (Džon Kin) i oslonjen na radikalne ekonomske i socijalne reforme koje glas vraćaju politički marginalizovanim i ućutkanim.

Da je Srbija hibridni režim, odnosno da ima problem i sa minimalnim izbornim demokratskim procedurama i pluralnom javnošću, odnosno da osim sa „uličnim koruptorima“ i administrativnom korupcijom ima problem i sa zarobljavanjem države i političkim klijentelizmom, čak i sa povezivanjem politike i kriminala, dokazuju indikatori i indeksi demokratije i kvaliteta upravljanja.

STABILOKRATSKA ZAMKA: Pomenuti indikatori i indeksi dodatno pokazuju i da su u Srbiji, paralelno sa sticanjem statusa kandidata za članstvo u EU, ovi standardi u padu što legitimno otvara i pitanje motiva i prioriteta spoljnih veto igrača, odnosno aktera politike uslovljavanja sa demokratskog Zapada. Polazna hipoteza je da je njima od narativa o evropskim vrednostima i vladavini prava važnija geostrateška vernost lidera koji održavaju privid stabilnosti obnavljajući sukobe, a onda ih kao rešavaju odričući se „mangupa iz našeg tabora“.

Šta nam o tome govori tvrdnja da su i režimi i naši životi određeni geografijom, demografijom, ekonomijom i političkom kulturom. Dijagnoza je da se radi o malim, „relativno bogatim državama siromašnih građana“ (Mihail Arandarenko), koje se demografski prazne i smeštene su na Balkanu koji je neka vrsta Fukoove heterotopije, poput ogledala ili mape na kojoj se vidimo i izvan obitavajućeg prostora.

Način da se rešimo stabilokrata je da i sami doživimo katarzu, recimo kad govorimo o raspadu SFRJ, konstatacijom da se radi o nepotrebnom ratu. Još je Benžamen Konstan definisao stanje u kome „Nepotreban rat je danas najveći zločin koji jedna vlast može počiniti; on uzdrmava sve socijalne garancije, bez nadoknade za to. On dovodi u opasnost svaku vrstu slobode, povređuje sve interese, uznemiruje svaku sigurnost, pritiska sve sudbine, kombinuje i odobrava sve vrste unutrašnje i spoljašnje tiranije“. Treba da shvatimo za početak da smo osuđeni jedni na druge, da demitologizujemo nacionalnu državu i suverenost i, pre svega izbegnemo populističko ukucavanje u krivicu za svoje stanje opasnih drugih, koji, po pravilu, dolaze iz komšijskog okruženja.

VLADAVINA PRAVA: Šta zapravo tražimo kad se zalažemo za vladavinu prava? Ovaj pojam korene ima u političkoj i pravnoj filozofiji i predstavlja, kao i demokratija uostalom, nikad do kraja dosegnuti politički ideal. U najširem smislu podrazumeva garancije za uspostavljanje države koja je u stanju da slobodu svojih građana zaštiti od sopstvene samovolje i samovolje drugih građana. Dakle, da bi se uopšte moglo govoriti o vladavini prava, sama vlast mora biti ograničena pravom, što vladavinu prava čini konstituensom demokratije.

Vladavina prava ima svojih šest gradivnih elemenata. Ona podrazumeva, pre svega, (1) legitimnost vlasti. Državna vlast treba da bude izraz pristanka naroda dobijenog na slobodnim i neposrednim izborima u političkoj konkurenciji u kojoj su sve političke snage imale jednake mogućnosti za pridobijanje glasova birača. Takođe, vlast ne sme biti koncentrisana kod jednog državnog organa, već mora biti raspoređena na više nosilaca, čime se postiže (2) ravnoteža vlasti i uspostavlja vladavina zakona. Vladavina prava podrazumeva i (3) ustavnost i zakonitost, odnosno vladavinu objektivne volje izražene u ustavu i zakonima, koji unapred propisujući pravila ponašanja nosilaca vlasti isključujući samovolju i voluntarizam. Ustav mora jemčiti (4) ljudska i građanska prava, a zakone mora da tumači jedan (5) nezavisan sistem pravosuđa. Sve to treba da podržava (6) jedna izrazita pravna kultura u građanskom a ne podaničkom društvu.

Dalo bi se zaključiti da je za efektivnu vladavinu prava imunu na zloupotrebe vlasti, pored pouzdanog i kompetentnog pravosuđa, potrebno negovati i demokratsku pravnu i političku kulturu baziranu na vrednostima poverenja, solidarnosti, odgovornosti, uzajamnosti, postignuća i održivosti. Kopču sa demokratijom čini i uverenje da uplitanja u ljubomorno čuvanu slobodu i privatni prostor pojedinca mogu biti opravdana samo u vanrednim slučajevima koji su podložni proveri nezavisnog sudstva.

Gde se Srbija nalazi u tom pogledu? S jedne strane, podaci o nepoverenju u institucije i percepciji korupcije pokazuju da u Srbiji takva kultura ne postoji. S druge strane, relativno visoka podrška vladavini prava pokazuje da bi građani Srbije voleli da žive u predvidivom i pravednom uređenju. Reforme koje bi vodile u tom pravcu u ovom trenutku čine najveći zalogaj na putu u demokratsko i razvijeno društvo.

TAČKE PREOKRETA: Šta treba učiniti? Mislim da je najvažnije ući u proces podruštvljavanja predstavničke demokratije – njene odbrane od stoglave hidre partokratije i braka iz računa partijskih oligarha, tajkuna i finansijskih magnata zasnovanog na očuvanju monopolske pozicije. Proces departizacije zato bi morao da prvo obuhvati proterivanje političkih partija iz prostora koji je nepartijski. Mislim na pravosudnu vlast, medije, javna preduzeća i upravu, obrazovanje i kulturu, u kojim bi trebalo isključiti nedozvoljen partijski uticaj i prisustvo. Nužno je i paralelno isključivanje uticaja na javne nabavke, rad nezavisnih kontrolnih i inspekcijskih organa, prostorno planiranje, raspolaganje budžetskim grantovima za podsticaje, subvencije, dodelu koncesija i druge poslove u javnom, ali i privatnom sektoru.

Departizacija bi nužno uključivala i smanjenje partijskog monopola u njihovom političkom prostoru, koji obuhvata i kreiranje javnih politika i donošenje najznačajnijih razvojnih odluka. Posledično, u zoni ekonomskih i socijalnih prava, četiri konkretna cilja modifikovane, preventivne socijalne države, odnosno društva blagostanja su: (1) Produktivno zapošljavanje i sa njime usko povezano kvalitetno i upotrebljivo obrazovanje; (2) Poreske reforme i socijalna sigurnost i osiguranje u slučaju nezaposlenosti kao ključni mehanizmi socijalne kohezije i redukovanje siromaštva; (3) Radna prava – zagovaranje, umesto fleksibilnosti koja samo olakšava derogiranje radnih prava i otpuštanje i (4) Odbrana prava na sindikalno organizovanje, štrajk, kolektivno pregovaranje i participaciju u odlučivanju, odnosno efektivni socijalni dijalog koji nadilazi nacionalne granice.

Najkraće rečeno, izlaz iz krize je u povratku revolucionarnom svetom trojstvu – idejama slobode, jednakosti i bratstva – solidarnosti. Zaključak se sam po sebi nameće: Jaka ali odgovorna i kontrolisana vlast koja vodi računa o javnom interesu, odnosno monitoring i evaluacija javnih politika, važan su (pred)uslov za izlazak iz zone krize demokratije. Dakle, pored periodičnih demokratskih izbora i autonomne javnosti, nezavisnog sudstva i organa četvrte grane vlasti, razvijene prakse javnih rasprava i slušanja, neohodni su i građanske inicijative, protesti i radnički štrajkovi.