Kako radi kafić „Zvuci srca“ tokom korone: Nedostaju nam ljudi

Stolovi i stolice, fina muzika, zveka čaša i kašičica, ćaskanje i smeh. Reklo bi se da je kafić „Zvuci srca“  u Čuburskoj 12 nalik bilo kom drugom. Zapravo i jeste, mada se od njih razlikuje samo po tome što u njemu nema cenovnika već posetioci u kutijicama ostavljaju onoliko novca  koliko misle da treba. Nema ni alkohola, ali  ima puno ljubaznosti i posvećenosti mladih ljudi koji u njemu rade.

Pre zaposlenja, mladi su morali da prođu obuku koju su im držali profesionalni šankeri, konobari, ugostitelji. Ušuškan prostor, prijatna atmosfera i dobra usluga, dokaz je da su znanja u potpunosti usvojili.

Nasmejana i komunikativna konobarica Anđela u kafiću je od njegovog otvaranja. Kaže da u radionici voli da šije i pravi dekupaž, ali više voli da uslužuje ljude.

„Nedostaju mi ljudi i dosadno mi je kad ih nema. Ja sam konobarica baš zato što volim da radim sa ljudima, da ih uslužujem. Gosti super reaguju na mene, oni su ljubazni kao i ja prema njima. Bude mi drago kad mi ljudi kažu da im je bilo fino, nekad ne kažu pa se malo rastužim, ali znam da nisam ja kriva, nego su ljudi žurili pa nisu imali vremena da mi kažu.”

Dok namešta masku, kaže da joj je na početku bilo teško da se navikne na nju. Želi da korona što pre prođe, jer je “dosadila i Bogu i narodu”.

“Jedva čekam da prođe korona da bismo mogli da se grlimo i ljubimo, a to sad ne sme da se radi zato što moramo da se čuvamo. Nedostaje mi što sad zbog korone nemamo bend, jer volim da pevam i đuskam i zato želim da se ovo što pre završi”, objašnjava nam Anđela i odlazi da primi novu porudžbinu.

Buka za šankom na kratko je nadjačala muziku. Nikola vešto barata šoljicom za ukrašavanje i objašnjava da voli da radi druge poslove, ali da najviše voli da bude za šankom.

“Volim da pravim kafe, kapućina i espresa zbog crtanja srca uz pomoć barmenske posude za mleko. Nije mi bilo teško da bilo šta naučim. Gosti su zadovoljni, uglavnom im se sve dopadne. Dolazili su nam glumci, pevači, sportisti, ali ja ne razdvajam goste. Kada ne radim dosadno mi je, ali nađem neku zanimaciju gledam nešto na kompjuteru i telefonu.”

Kako kaže Nikola, nedostaje mu što u kafiću nema ljudi kao ranije i želi da što pre stignu vakcine kako bi ova situacija sa koronom u našoj državi što pre prošla.

“Bio bih srećan da se ovo završi kako treba i ja se trudim da budem kako treba. Nije mi teško da nosim masku i pridržavam se epidemioloških mera, držim dva metra distance, ne grlim druge i izbegavam rukovanja. Sve to mi mnogo nedostaje, ali dok poštujemo mere, biće sve u redu. Nadam se da će sledeće godine sve biti u redu jer bih voleo da opet idem na letovanje.”, objašnjava nam Nikola.

Ako se desi da nema posla u kafiću, u radionici ga sigurno ima. Dok na velikom stolu jedni seku tkaninu od koje će se šiti ceger, drugi spremaju crteže i natpise koji će se na njima naći. Sve to uz nadgledanje vaspitača.

Jedna od njih, Katarina Malenčić, objašnjava da oni pokušavaju da ove mlade ljude što više uključe u socijalnu sredinu. Takođe, istovremeno se trude da ih što više usmeravaju jedne na druge.

“Oni maksimalno učestvuju u izradi proizvoda koje imamo u radionici i prodavnici, jedan od njih kroji, drugi šije, treći crta. On jedni druge uče novim stvarima i maksimalno uspevaju u tome. Na primer ako neko zna dekupaž, on će da nauči nekog drugog da to isto napravi. Naravno, uz naše nadgledanje. Zapravo, ovaj rad je njima terapija”, napominje Malenčić.

Tokom našeg razgovora, velika nalepnica pada sa zida. Jedan od zaposlenih odmah ustaje kako bi je podigao i vratio na mesto.

Drugi vaspitač, Jasmina Stanković objašnjava nam da je ovaj momkov samostalni potez zapravo veliki napredak. On je sam shvatio šta treba da uradi, dok bi pre godinu dana to neko morao da mu kaže. Objasnila nam je i kako šira poodica posmatra ove mlade ljude.

“Većina zaposlenih koji rade u kafiću, rade i u radionici. Neki od njih to ne mogu, pa rade samo jedan posao, ali  mi se trudimo da ih naučimo da rade što više poslova. Roditelji nama svoju decu ostavljaju sa punim poverenjem, jer mi sa ovim mladima radimo još od malih nogu, kada su pohađali našu školu životnih veština. Reakcija šire porodice nekad bude interesantna. Nekad dođu tetke, ujaci i slično i budu u šoku kada im rođak napravi kafu”, objašnjava nam Stanković.

Pored šivaćih mašina, radionica je opremljena štampačem i mašinama za štampanje dizajna na majicama, cegerima, šoljama. Interesantno je da je dosta proizvoda ukrašeno crtežima i izjavama zaposlenih koje su ostali beležili pa odlučili da stave na proizvode.

 Tu je i mašina za pravljenje magneta i natpisa na hemijskim olovkama, a stolovi puni satova i poslužavnika ukrašenih dekupažom.

Nakon što nam je pokazala čitav proces izrade natpisa i dizajna na jednoj šolji, Milena je proverila kada mašina završava i ocenila da ima vremena da razgovara.

„Volim dekupaž i radila sam poslužavnike, to mi je kolega objasnio. Kad moje kolege izjave nešto zanimljivo, mi to stavimo na ceger. To često budu neke šale pa se njima smejemo. Volim da radim i u kafiću i u radionici, samo da radim, jer znate kako se kaže „rad je stvorio čoveka, a nerad gospodina“, a ja sam čovek koji voli da radi i voli da stvara“, zaključuje Milena.

Dušan voli da kelneriše, ali ne voli da pere sudove iako ga ostali zaposleni stalno opominju za to.

“Volim i da prevodim sa engleskog i držim časove mojim kolegama iz ovog jezika. Treba im malo vremena da nauče, ali ja nisam strog profesor”, navodi Dušan.

Svi proizvodi u radionici spremaju se za prodavnicu koja se nalazi u okviru ovog kafića. Tamo se prodaju majice, sitnice za kuću, šolje, ukrašeni satovi i kutijice, minđuše, čak i gumice za kosu… Svako ko je poseti sigurno će naći nešto za sebe.

Kafić je otvorila humanitarna organizacija „Dečje srce“, grad Beograd je ustupio prostor, a Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja pomoglo je u njegovom opremanju.

Kako kaže Goran Rojević, predsednik ove organizacije, proces podrške grada i ministarstva je uvek dug jer je potrebno ispuniti određene procedure. Njihov slučaj je još teži, jer su oni prvi koji su pokrenuli ovakav proces pa je bio izazov kako ga uklopiti u pravni sistem države, ali to su uspeli uz pomoć posvećenih ljudi iz gradske strukture.

Objašnjava i da nagle promene koje su donošene zbog virusa korona, jako teško padaju njihovim zaposlenima.

„Njima je problem da se prilagode restriktivnim merama koje moraju da se primene sada i odmah, za koje mi nemamo vremena da ih prilagodimo, da im objasnimo zbog čega nešto mora da se radi. Nagle promene kod naših zaposlenih dovode do nervoze i nemogućnosti da snađu u novoj situaciji. Zato je kod nas je svaka velika promena problematična jer traži postepenu primenu”, objašnjava Rojević.

U kafiću trenutno ima pet stalno zaposlenih radnika. Nacionalna služba za zapošljavanje preko svojih stimulansa isplaćuje im plate. Ostalih 15 mladih ljudi koji rade u lokalu tu su na obuci i pripremaju se za zaposlenje. Oni nisu u stalnom radnom odnosu, ali dobijaju novčanu nadoknadu od sredstava koja se ostave u kutijicama na stolovima.

Ipak, Rojević strahuje da kafić zbog drastično smanjenog broja gostiju, neće uspeti da se održi.

“Naši mladi su zaoposleni zahvaljujući stimulativnim merama Nacionalne službe za zapošljavanje. Onoga trenutka kad takve mere izostanu, verovatno će morati da izostane i naše funkcionisanje kao što je sad. Rešenje za to je da postanemo preduzeće za rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa mentalnim smetnjama, ali da bismo to postali moramo se registrovati kao društvo sa ograničenom odgovornošću, kao društvo koje će stvarati profit. Da bismo se registrovali ovako moramo da promenimo prostor jer smo ovaj u kom se nalazimo dobili kao neprofitna organizacija. Tako da se sve vreme vrtimo ukrug”.

Rojević objašnjava da je problem i to što ih nadležni ne gledaju kao nešto specifičnije od drugih, već ih upoređuju sa drugim lokalima.

“Nemaju za nas neke specifične mere, već nam se čini da uvodeći bilo koju restriktivnu meru, oni to uvode univerzalno, a kod nas ne postoji ništa univerzalno, već zahteva prilagođavanje. Našim mladima su potrebni drugi ljudi koji će se sa njima družiti, prijatna atmosfera koja je stimulišuća za njih, kao i što više aktivnosti, jer se oni tako bolje osećaju, manje piju terapiju i sve funkcioniše kao da nemaju smetnje”, zaključuje Rojević.