Kako roditelji ocenjuju obrazovanje svoje dece: Uči se napamet i za ocenu, „cvetaju“ privatni časovi

Ovo su neki od zaključaka istraživanja o tome kako roditelji vide kvalitet obrazovanja svoje dece.

Školovanje u mlađim razredima osnovne škole, ocenjeno je prosečnom ocenom 3,93, dok je kvalitet od petog razreda nešto lošiji – prosečna ocena je 3,11, a slično je i kada je reč o srednjoj školi koja je ocenjena sa 3,04, na skali od jedan do pet.

Većina roditelja je saglasna da je obrazovanje pre epidemije kovid 19 bilo kvalitetnije i da je kvalitet tokom epidemije naglo opao, a da se nakon nje nije popravio, o čemu je Danas već pisao.

Kvalitativno istraživanje je sprovela Nacionalna asocijacija roditelja i nastavnika (NARNS) tokom marta i aprila, kroz fokus grupe sa roditeljima iz 12 gradova u Srbiji (Beograd, Kikinda, Kraljevo, Leskovac, Niš, Novi Pazar, Novi Sad, Šabac, Subotica, Zrenjanin, Sečanj, Čačak).

Uzorak je činilo ukupno 74 roditelja. Svaki roditelj je imao bar jedno dete školskog uzrasta, a većina više od jednog.

Istraživanje su sproveli roditelji i nastavnici članovi NARNS-a, a glavna istraživačica je bila Nevena Buđevac, profesorka Učiteljskog fakulteta u Beogradu.

Istraživače je zanimalo da saznaju mišljenje roditelja o tome u kojoj meri škola uspeva da obezbedi da svako dete savlada nastavni program u najboljoj mogućoj meri, imajući u vidu njegove lične karakteristike.

Mali broj roditelja pozitivno ocenjuje ovaj aspekt škole i to su uvek roditelji čija su deca u školi uspešna. Među negativnim ocenama roditelji iznose ocene da deca u školi uče isključivo za ocenu i da čak i đaci koji imaju visoke ocene nemaju znanje.

Roditelji kažu i da deca nisu motivisana da uče i da se nastavnici ne trude ili ne znaju kako da ih motivišu.

Osim retkih nastavnika, koje opisuju kao entuzijastične, roditelji ističu kako su nastavnici često skloni da „otaljavaju“ svoj posao, te da ne ulažu napor da učenike privole da uče, već im samo ispredaju gradivo.

Roditelji potvrđuju ono o čemu se u javnosti već dugo govori: da je nastavni program preobiman, udžbenici neprilagođeni uzrastu, a da ogroman broj dece pohađa privatne časove.

Ističu i da deca moraju da idu na privatne časove nezavisno od toga da li su uspešna ili ne, jer neka idu na privatne časove kako bi savladali gradivo na minimalnom nivou, druga da bi se pripremila za takmičenje.

„Uglavnom je samo ispunjavanje forme, da se deca ocene što pre, da imaju neke ocene; uopšte se ne gleda kvalitet. U stvari, ne gleda se da je najvažnije u stvari znanje, razvijanje njihove sposobnosti da nauče nešto, da savladaju gradivo“, glasi komentar jednog od roditelja.

„Potrebni su privatni časovi bilo da vam je dete dobar ili loš đak“, „Suštinski problem je što deca izlaze sa sjajnim ocenama, ali bez znanja“, „Previše je svega za decu, počev od broja predmeta. O gradivu da ne pričam. Nemoguće je da se postigne, rekla bih. Mnogo toga im nije potrebno, sigurna sam“, neka su od zapažanja roditelja koji su učestvovali u istraživanju.
Jedan od njih je primetio da je komunikacija učenika i profesora je jako loša.
„Jednostrana je. Kada detetu nije jasno nešto od gradiva i kad pita nešto, malte ne kao da se profesor naljuti. Dobija čak i odgovor „Pa ti to treba da znaš!“, navodi roditelj.

Većina učesnika istraživanja se slaže da znanja koja se stiču u školi nisu primenljiva, a učenici (gotovo isključivo) uče napamet (ovo se posebno odnosi na više razrede osnovne i srednje škole). Roditelji takođe ukazuju na problem nedostatka prakse, navodeći da je u srednjim stručnim školama nema.

Istraživači su želeli da saznaju i da li škola učenike uči strategijama uspešnog učenja i radnim navikama. Roditelji ističu da deca jako mnogo zavise od njih u izvršavanju školskih obaveza.

Većina to smatra velikim propustom škole, navodeći da deca ne mogu samostalno da izvršavaju svoje školske obaveze jer zahtevi nisu prilagođeni, ističući da su oni učili bez pomoći svojih roditelja, ali da njihova deca sada to ne mogu.

Sa druge strane, deo roditelja prepoznaje svoj deo odgovornosti za takvo stanje, navodeći da su se neopravdano mnogo uključivali u obavljanje školskih obaveza svoje dece, čineći ih tako manje samostalnim.

Gotovo da nema roditelja čija deca su samostalna i onih čiju su decu u školi učili kako se uči.

„Ja sam moju decu učila kako se uči, nisam primetila da škola radi na tome“, „Škola je bila tako koncipirana da je bila namenjena samo deci, danas školu pohađaju i roditelji i deca“, „Matematika, fizika, hemija – to ništa ne može bez pomoći roditelja“, „Ja sam lično imala problem da svoje dete nateram da ujutru ustane i prati onlajn nastavu. Ne krijem da sam često umesto njega ja prisustvovala, pratila zadatke i beležila obaveze. Pomagala sam detetu u zadacima, radila ih sa njim. To je bilo pogrešno, znam, izazvala sam još goru situaciju i nezainteresovanost“, neka su od zapažanja učesnika istraživanja.

Roditelji se slažu u oceni da đaci najčešće uče napamet, da nema promišljanja o sadržajima iz gradiva, da učenike niko ne pita da iznose svoja mišljenja o temama koje se tokom nastave obrađuju.

Zanimljivo je da jedan deo roditelja ovo vidi kao ozbiljan problem našeg obrazovanja, dok drugi uopšte ne komentarišu.

– Odnos učenika i nastavnika treba da bude saradnički, a sveukupan rad u školi i atmosfera treba da su takvi da se učenici dobro osećaju i da im boravak u školi pričinjava zadovoljstvo. Kad je reč o ovom indikatoru, prema odgovorima roditelja možemo da zaključimo da su deca koja vole školu u manjini, pri čemu su to uglavnom ona deca koja imaju sreće da imaju dobru učiteljicu ili dobru atmosferu među vršnjacima. Istovremeno, roditelji navode različite negativne emocije koje deca vezuju za školu, među kojima su najčešći dosada i strah, konstatuje se u istraživanju.

Roditelji nastavnike najčeće opisuju kao nemotivisane: ne trude se da decu motivišu i nauče, niti ulažu energiju u sopstveni profesionalni razvoj.

Deo roditelja ima razumevanja za izuzetno težak položaj nastavnika, te ne krivi isključivo nastavnike za takvo stanje stvari.

Takođe, nezadovoljstvo je dosta učestalije prema predmetnim nastavnicima, dok je iskustvo koje imaju sa učiteljima značajno pozitivnije.

Isti obrazac se uočava i kod roditelja čija deca idu u školu prema individualnom obrazovnom planu (IOP).

Značajan je i doživljaj roditelja da su nemoćni da išta po ovom pitanju učine i da prećutno dopuštaju da se nastavnici, kako kažu, ne odnose prema deci na adekvatan način, jer takav odnos vide kao pravilo, a ne izuzetke.

„Sa lako završenim fakultetima, nestručan nastavni kadar ulazi u škole što direktno utiče na pad kvaliteta obrazovanja“, „Ja bih rekla da je problem u nastavnicima, ne umeju ili neće da se posvete“, „Svi roditelji isto mislimo, ali niko nema snage da dođe i iznese mišljenje jer će nastavnici uzeti njegovo dete na zub“,“Moje dete mora da ide na privatne časove jer profesorka ne ispredaje gradivo. Većina dece mora da plaća dodatne časove, posebno iz matematike. Ne možemo svi to da platimo. Niti možemo svi da ih naučimo kod kuće. To je posao profesora“, komentarišu roditelji.

Oni uglavnom nisu zadovoljni kako nastavnici izvode nastavu, smatraju da je zastarela, jednolična i neefikasna.

Manji broj roditelja je zadovoljan načinom na koji se nastava izvodi, s tim da oni dosledno ističu pojedinačne pozitivne primere nastavnika koji su entuzijastični i nošeni tim entuzijazmom čine nastavu didaktičko-metodički bogatom.

„Meni smeta što imamo stalno prezentacije koje nastavnici daju deci, a to je prevaziđeno, jer kako dete može da uvežba matematiku i da nauči da koristi šestar, ako u školi samo gleda pauerpoint prezentaciju? Događa se da nastavnici više ne crtaju po tabli, nego ili pokažu prezentaciju ili neki program u kome je to već urađeno“, komentariše jedan roditelj.

Drugi iznosi ovakvo iskustvo:

„Učitelj je imao neke potpuno druge metode, modernije, izvodio ih je van učionice ako su npr. imali lekciju iz prirode i društva o zemljištu on ih je izvodio napolje i pokazivao šta je to zemljište da oni razumeju. Onda kada su doši u 5. razred, bio je potpuni presek. E sad radimo samo bubanje napamet, znači ono što piše u knjizi ćeš da pričaš i to je to“, kaže on.

Da deca uče isključivo za ocenu slažu se i roditelji uspešnih i manje uspešnih đaka, ali su podeljeni u pogledu toga kako vide kriterijume ocenjivanja – neki se žale da su ti kriterijumi prestrogi, drugi da su isuviše blagi, dok neki navode da nisu adekvatni (jer se ne ocenjuje znanje učenika, kako bi, prema njihovom mišljenju, trebalo).

Kada je reč o ovom indikatoru kvaliteta obrazovanja, kod njega posebno do izražaja dolaze problemi u vezi obrazovanja po IOP-u.

„Sve isto kao pre 20 godina“

Roditelji su uglavnom zadovoljni time šta škole sve imaju od opreme, ali ne i raspolaganjem tom opremom, odnosno njenim korišćenjem. Najčešće navode da se oprema koja postoji ne koristi u nastavi.

Prema oceni roditelja, škola je zastarela („sve je isto kao pre 20 godina kada sam ja išao u školu“) i mora da se modernizuje, počev od nastavnih programa. Kada je reč o saradnji škole i porodice, odgovori roditelja su veoma raznovrsni: oni koji su nezadovoljni navode da nema roditeljskih sastanaka ili se oni ne koriste da se razgovara o temama koje roditelji smatraju važnim.

Kažu i da se od roditelja očekuje saradnja samo kada treba nešto da se plati, da roditelji nemaju uvid u kontrolne zadatke i obrazloženje ocena (e-dnevnik), ne znaju kako mogu da se uključe u rad škole, iako bi želeli.

S druge strane, deo navodi da su i sami roditelji odgovorni za lošu saradnju sa školom, bilo zbog svoje nezainteresovanosti, bilo zbog neodgovarajućeg načina komunikacije sa nastavnicima (u viber grupama).