Kako roditelji vide onlajn nastavu: Dve izgubljene godine u obrazovanju dece

Ovako glasi komentar jednog od roditelja koji je učestvovao u istraživanju Nacionalne asocijacije roditelja i nastavnika Srbije (NARNS), sprovedenog tokom marta i aprila ove godine, sa ciljem da se sagleda kako roditelji školske dece vide različite aspekte domaćeg obrazovnog sistema, između ostalog i onlajn nastavu tokom pandemije kovida.

Da ta nastava nije mogla da ostvari ključne ciljeve obrazovanja i da su dve godine izgubljene kada je reč o obrazovanju njihove dece, jedan je od zaključaka ovog kvalitativnog istraživanja, sprovedenog kroz fokus grupe sa roditeljima iz 12 gradova u Srbiji (Beograd, Kikinda, Kraljevo, Leskovac, Niš, Novi Pazar, Novi Sad, Šabac, Subotica, Zrenjanin, Sečanj, Čačak).

Uzorak je činilo ukupno 74 roditelja. Svaki roditelj je imao bar jedno dete školskog uzrasta, a većina više od jednog.

Istraživanje su sproveli roditelji i nastavnici članovi NARNS-a, a glavna istraživačica je Nevena Buđevac, profesorka Učiteljskog fakulteta u Beogradu.

Analiza je pokazala da se odnos roditelja prema onlajn nastavi menjao tokom dve godine koliko je trajala.

– U početku su roditelji bili zadovoljni što je nastava uspostavljena i imali razumevanja za brojne probleme koji su se usput pojavljivali. Navode da je tada „sve bilo haotično“, ali deci novo i zanimljivo. Ipak, roditelji su vremenom bili sve više razočarani ovakvom nastavom. Tako je došlo do gotovo jednoglasnog stava roditelja da onlajn nastava nije mogla da ostvari ključne ciljeve obrazovanja, te da je reč o dve izgubljene godine tokom kojih su deca mnogo propustila i sada ne mogu da nadoknade te velike „rupe u znanju“ – sažima rezultate istraživanja profesorka Nevena Buđevac.

Prema njenim rečima, roditelji su izneli veliki broj zamerki na onlajn nastavu, uz retka pozitivna iskustva koja se odnose na posvećene učitelje i nastavnike.

Dragana Đurić, predsednica Nacionalne asocijacije roditelja i nastavnika, kaže da je bilo mnogo nastavnika koji su davali sve od sebe da onlajn nastava bude što bolja i da se i kroz iskustvo sa nastavom na daljinu pokazalo da je učionica najbolje mesto za učenje, a socio-emocionalni odnos između dece, kao i između učenika i nastavnika, neophodan.

„Kvalitet tokom onlajn nastave zavisi od nastavnika do nastavnika. Neki nastavnici nisu uključili na Google učionicu. Deca su ocenjivanja tako što su prepisivane ocene koje su imali prethodno“, glasi jedan od komentara.

Roditelj čije dete je bilo sedmi razred kada se krenulo na nastavu na daljinu kaže da se deo nastavnika redovno javljao i da su ti časovi su bili fantastični.

„I danas iz tih predmeta dete ima dobro i široko znanje. Ostalo, ja kao roditelj nisam zadovoljna. Sve smo morali da radimo naknadno. Najveći problem je bilo ako, na primer, iz nekog predmeta nastavnik pošalje neku skicu lekcije ili sliku iz udžbenika, ono što već dete ima kod kuće, traži se da dete to zna bez dodatnog pojašnjenja od strane nastavnika“, navela je jedna majka.

Prema rečima Nevene Buđevac, mnogi roditelji su ukazali da nastavnici nisu digitalno pismeni. Neki čak sarkastično navode da za vreme onlajn nastave učenici nisu ništa naučili, ali su se zato nastavnici digitalno opismenili.

Drugi veoma zastupljen komentar odnosi se na nemotivisanost jednog dela nastavnika da drže onlajn nastavu.

Deo roditelja navodi da su učenici i pre onlajn nastave često imali probleme sa pažnjom, a da je sada taj problem još izraženiji.

Sledeći veliki problem koji navode jeste nemogućnost dece koja se školuju po individualnom obrazovnom planu (IOP) da uče tokom onlajn nastave.

– Iako su prvo označili nemotivisanost nastavnika kao barijeru za uspešan nastavni proces, roditelji ukazuju da nije samo do toga, već da postoje sadržaji koje je teško ili nemoguće obraditi onlajn, dodajući tako još jedan minus na stranu onlajn nastave – kaže Buđevac.

Ona dodaje da su neki roditelji istakli probleme u porodičnoj organizaciji, naročito u porodicama sa više dece koja je trebalo istovremeno da prate onlajn nastavu.

Roditelji su bili podeljeni u pogledu toga da je onlajn nastava „raj za neradnike“ (kako decu, tako i nastavnike) i da su deca bila preopterećena zahtevima različitih nastavnika, te da su i danju i noću morala da rade zadatke kako bi sve postigla.

„Moj sin je u osmom razredu osnovne škole krenuo onlajn i tako nastavio i u srednjoj strukovnoj školi. Mogu da kažem da je prenošenje znanja loše i da je onlajn nastava raj za one koji ne vole da rade, koji su kampanjci i koji žele da se provuku putem onlajn odgovaranja ili kontrolnih, rade nešto što ne bi mogli da su fizički prisutni u školi“, glasi jedan od komentara.

„Ja imam drugaricu koja je redovno pratila na RTS-u časove, redovno pisala domaće zadatke. Imali su Viber grupu na kojoj su slali zadatke i svi su prepisivali sa te grupe zadatke. Žena je ceo dan gledala časove za svu svoju decu i pisala im domaće zadatke. Ona je radila zadatke za celo odeljenje i slala na roditeljsku viber grupu“, rekla je jedna majka koja je učestvovala u istraživanju.

Neki roditelji ipak ističu da su i sami odgovorni za neuspeh onlajn nastave, jer su se pogrešno postavili prema obavezama deteta, preuzimajući ih na sebe.

– Čini se da je tokom onlajn nastave postalo još očiglednije sve ono što su roditelji i ranije opažali kao problem u našem obrazovnom sistemu, a nastava na daljinu je to dodatno istakla, uz nove probleme koje je donela – kaže sagovornica Danasa.

Njen zaključak najbolje ilustruje komentar jednog od roditelja kome se čini da je mnogo toga trebalo menjati i pre pandemije.

– Jednostavno imam utisak da je krčag već bio naprsao, a da je voda otkrila pukotine – zaključio je ovaj roditelj.

Roditelji navode da je, poput svih kontakata tokom epidemije, komunikacija nastavnika sa roditeljima bila svedena i da se gotovo isključivo odvijala preko vibera. Roditeljski sastanci nisu bili mogući, za šta većina roditelja ima razumevanja, ali izražavaju nezadovoljstvo time što se sa tim nastavilo i nakon što se nastava normalizovala.

Neki roditelji čak navode utisak da je situacija u kojoj je bilo teško organizovati roditeljske sastanke iskorišćena da se problemi koji su iskrsavali ne rešavaju. Retki pak kažu da su nesmetano komunicirali sa nastavnicima (mada ni oni uživo).

„Mi smo imali jedan jedini roditeljski sastanak do sad. Ne znam da li je zbog korone, jer korona jenjava, a roditeljski sastanci se još uvek ne održavaju. To je postala praksa“, komentariše jedan učesnik istraživanja.

Ima i drugačijih iskustava: „Ulazak u školu je bio zabranjen iz očiglednih razloga, ali kad god sam želela da razgovaram o svom detetu to sam mogla da učinim bilo da se najavim ili da obavimo razgovor u dvorištu“.

Vannastavne aktivnosti

Kad je reč o vannastavnim aktivnostima tokom epidemije, roditelji su gotovo jednoglasni u tome da treba da ih bude, navodeći različite dobrobiti od takvih aktivnosti, ali isto tako ističu da ih nema. Retki roditelji su naveli da je „sumanuto da ima vannastavnih aktivnosti kada ni škole nije bilo“. Ipak, ima i onih nastavnika koji su se trudili da organizuju vannastavne aktivnosti tokom epidemije, kao i u prethodnim pozitivnim primerima – lično motivisani da to rade.

„Kod mog sina ima 20 u odeljenju, njih je zvao nastavnik i rekao im da se nađu u parku kod muzeja i da rade matematiku za takmičenje na trotoaru. On je išao. Maske su imali, raspoređeni su svi i onda su išli i vežbali su nešto. Barem po mom detetu, on je trčeći išao, baš je voleo i tako su se nalazili u školi, dvorištu i tako radili zadatke. I baš mu je odgovarao taj kontakt sa ostalom decom, sa nastavnicima“, naveo je jedan roditelj.