Kako sam postao eksponat

Ako je ono u galeriji Progres izložba – a biće da jeste, ali samo tehnički, ne i suštinski, pa ja to radije nazivam izložotina (s akcentom na drugo „o“) – onda ispada da sam ja jedan od izlagača; nisam (još) bio tamo da se lično uverim, ali kažu mi da ima i mojih radova, što će reći da sam izlagač. Kako me, međutim, niko nije ni obavestio, kamo li konsultovao oko mog učešća, onda će biti da sam ipak samo – eksponat.

Pa dobro, kako je to biti eksponat? Kao i sve u životu: zavisi od konteksta. S obzirom na veliku većinu drugih eksponata spominjanih u javnosti, sasvim sam dobro, što i vama želim. Loše bi bilo kada me ne bi izložili: to bih doživeo kao brutalno omalovažavanje mog rada. Srećom, iz skromnosti anonimni selektor je bio pravedan.

Vidim da ovih dana mnogi „filozofiraju“ na temu svrhe ove izložotine, njenih istorijskih uzora (mahom iz nacifašističkih poredaka) i mogućih društvenih posledica. Plemenit je to napor, ali opet nekako i pomalo suvišan. Ponekad preventivno upisujemo višak značenja u savršeno banalna sranja samo zato što smo sujeverno nespremni da se suočimo s apsolutnom duhovnom pustoši kojom zrače. Recimo, ja držim da „iza“ ove izložotine – a ni „ispred“ nje, ili sa strane, ili sučelice, ili iznad, ili ispod etc. – nema baš ničega, te da iza nje ne stoji baš niko. Čekaj malo, pa neko ipak stoji?! Tehnički da, ali suštinski ne, jer nikakve suštine ovde nema: iako su sami eksponati više nego sadržajni, izložotina po sebi, u celini i u pojedinostima, naprosto je ništa, a organizovale su je naprosto kompletne ništarije. Utoliko je sve to naprosto baš cool, tebra i superiška i give-me-five i do jaja i ono, kao.