Kako sam postao novinar zbog kafane „Mrca“

Provodeći mnoge dane i leta u Salajci kod majka Katice, obogatio sam znanje iz ugostiteljstva „narodskijim“ sinonimima za pojmove koje sam već znao. Na primer, svratište-konak za kočijaše i pijačare i odmor za njihove konje i volove, u ogromnom dvorištu i kućerini familije Milakov.

Potom, prateći ujaka Miku po lokalima po celoj dužini Temerinske ulice, od našeg ćoška u sokaku Save Đisalova, pa upravo do Zanatskog doma, ali i onim smeštenim po pobočnim salajačkim i podbarskim uličicama, spoznao sam sam šta je to bircuz, ko su i šta rade kelnerice i šankeri, ali i ko su „cigani“, raspevani ljudi sa tamburama u rukama.

Početkom pedesetih godina moj deda Nikola je držao birtiju i kuglanu u Bačkom Novom Selu, a baba-tetka Milanka, kafanu u Begeču.

Često boraveći kod njih, naučio sam nove lekcije iz kafedžijskog posla.

Korak po korak, postao sam jezički i teorijski obučen, da bih mogao, mnogo godina docnije, u neposrednoj praksi, da posvećeno (is)pratim novosadsku kafansku „mapu puta“. Dobra je kilometraža iza mene.

Makar priznajem da sam tom u bazanju češće bio samo puki učesnik, nego li predvodnik, ako se razumemo.

Nije izgovor, još manje nekakav alibi za čednost.

Nema za to u ovim (mi) godinama razloga. Tek puka činjenica da sam više voleo da sedim po kafanama nego li da imam glavnu rolu u cuganju. Nedostatak talenta, valjda?

Slatkasta pića i ozbiljna opijanja

Tokom pedesetih godina prošlog veka u Novom Sadu su bile vrlo popularne kafe-poslastičarnice.

Po ugledu na slične u Beču, Pešti, Pragu, ili one po drugim srednjeevropskim gradovima.

Zanimljivo da su, ko zna iz kog razloga, sve nosile isključivo geografska imena: „Zagreb“, „Ohrid“ i „Bled“.

Taj spoj poslastičarnice i kafea je imao, od lokala do lokala, relativno različit, ali navek bogat asortiman u ponudi: slatko i slano pecivo, sendviči, sitni kolači, ali i izbor „torata raznih sorata“.

Uz čaj i kafu – tursku ili sa šlagom – limunade, oranžade ili sokove od maline, nuđena su i takozvana ženska pića: čokoladni liker, rum punč, vermut, ajer konjak spravljen, kako mu samo ime veli od jaja.

Potom šatrez, liker od mentola, intenzivno zelene boje, kruškovac, jasno je od čega, i princeza likera, šeri brendi.

Od višanja, dabome. Epitet „ženski“ je zapravo bio preporuka, kompliment za lokal, ali i svojevrsni poziv na druženja pripadnica lepšeg pola.

U kasna popodneva i rane večeri, vikendom posebno, u udobnim, plišom tapaciranim garniturama za sedenje, u toj ponudi su, onako diskretno, uživale gospođe, koje su diskretno odbijale da budu drugarice, ali i drugarice, koje su želele oko sebe, makar bio nevidljiv, „zlatni“ prah predratne gospoštine.

Naravski, da su uz sitnu dečicu, uglavnom neobuzdanu u jurnjavi po lokalu, uz Novosađanke bili i njihovi pratioci, prisiljeni da zbog kavaljerstva i bontona, iako su im stomaci ištali drugu vrstu pića, šatro muških, takođe su koštali i ova, koja su, sa više ili manje stila, konzumirale njihove gospođe.

Mislim, drugarice!

Usput da kažem da su ta slatkasta i na prvo probanje bezazlena pića, bila uzrok ozbiljnim opijanjima na ondašnjim igrankama ili čajankama, ali i sve češće i sve masovnije, na organizovanim druženjima, uglavnom mlađarije, po stanovima.

Na žurevima.

Tako smo moji drugari i ja, apsolutni početnici, uz obilato povraćanje, u fazi (o)trežnjenja, takođe (na)učili tu lekciju.

Potom je, uz praksu, stigla rutina.

Kako su godine odmicale, u narečenim je lokalima bilo sve manje žena, a sve više muškaraca, te se i ponuda pića lagano pomerala ka klasičnom alkoholu.

Prvo ka pivu, pa ka vinu, uz sifon sode, dakle špricerima i hosulepešima. Potom ka konjacima i sve popularnijim vinjacima.

Konačno i rakijama.

„Domaćim“, kako su konobari, diskretno šaputali gostima.

Viski u to vreme još nije preplivavao Lamanš. Ne bar u masovnim količinama.

Onda se, avaj, sa novom ponudom, menjao i profil gostiju.

Kafe-poslatičarnice postajale bifei, bistroi, ili klasični bircuzi. Poput „Župe“, recimo, kako se zvao jedan od izdanaka te nove ugostiteljske prakse, izuzetno posećivan, a pod svodom Tanurdžićeve palate, u zenici centra Grada.

Sve to beše sa naglašenim manjkom evropskog, kulturnog štiha, a sve više sa agresivnim provincijskim, alkoholom podvučenim, prostačenjem.

Iza ćoška, munjevitom brzinom se približavala nova ugostiteljska atrakcija: mlečni i ekspres restorani.

Samoposluživanje mušterija, sa ograničenom ponudom jela i pića.

Pre sedanja za plastične, vrlo neudobne stolove i stolice, već na kraju reda sa odabranom hranom i pićem poređanih na jeftinim tacnama, čekala je, obično od premora nervozna kasirka, da vam odabrano zadovoljstvo odmah naplati.

Ali i ta je novina, vrlo brzo, postala popularna za znatiželjne goste.

Menjala se tako mapa puta novosadskog ugostiteljstva i poslastičarstva.

Pravac ka novom dobu…

Prva generacija Fakulteta političkih nauka

Ostao sam sa svojom ekipom u kafanskoj (pra)istoriji“: „Tvrđava“, „Park“, „Mrca“, „Kafe“, „Orač“, „Ribarac“, „Sport“ na Najlonu, „Efika“ i „Točak“ u Petrovaradinu, birtija na Tekijama, „Akvarijum“ u Kamenici… Znao sam šta gde da poručim, koja jela, koje piće. Konobare i kelnerice sam zvao po imenu, a oni su se, nadam se iskreno, radovali kada im uđem u lokal.

Kafana je „odlučila“ i o mom budućem životnom i profesionalnom putu.

Beše prelepi juni 1966, položih maturu, želeći da budem novinar, predao sam dokumenta za studiranje na novosadskom Pravnom fakultetu i provodio sa drugarima bezbrižna podneva u čuvenom „Mrci“.

Najlepša bašta u srcu Bulevara, preko puta Dunavskog parka, stotinak metara niže od Mosta, tih sati bila je prepuna svenarodne klijentele.

Ništa napucano, ambijent za uživanje.

Joka i Milka, ljubazne konobarice, sve su mušterije uspevale vrlo brzo da posluže. Kafe ili neka druga izmišljanja ređe, žestina, pivo ili špriceri, pred skori ručak, masovno.

Naišao je tako jednog dana Čiči Grujić, drugar iz razreda i budući da je znao da želim da se bavim novinarstvom, upitao me da li sam čuo da se beogradska Visoka škola političkih nauka transformiše u fakultet na kojem će se, kroz četvorogodišnje studiranje, edukovati i budući žurnalisti.

Detalje, reče Čiči, mogu da vidim u Politikinim oglasnim stranama, od pre dva dana. Opaaa!

Našao sam lako taj broj omiljenih mi novina, koje je uz Dnevnik i Sport, otac svakodnevno u kuću donosio, pročitao sam uslove konkursa i za desetak dana, sa kopijama dokumenata, prijavio se za prijemni ispit.

Položio sam ga i sa još devedesetak budućih kolega, pristiglih iz valjda, svih krajeva Jugoslavije, postao jedan od studenata iz prve generacije Fakulteta političkih nauka.

Eto, da toga dana nisam otišao u „Mrcu“, ili da nije naišao baš Čičika, verovatno bih u oktobru otišao na Liman, pa na Pravni fakultet, u salu predviđenu za brucoše. Novinarstvo?

Ko zna gde, kako i da li bi ga uopšte bilo?

Ovako sam završio na Voždovcu, među „rukijima“ na novinarskom smeru na FPN. Sudbina?

Ne, kafana „Mrca“!

Onda sam četiri godine kao student, gostovao po beogradskim ugostiteljskim objektima. Najrazličitijim.

Princip isti, uz poneke nijanse, štono bi vispreno otpevao Balašević.

Hoću reći, i u prestonici je bilo dobrih i loših kafana, sjane i užasne ponude jela i pića, prijatnih i bezobraznih konobara i konobarica.

Budući da smo mi iz prve generacije Fakulteta političkih nauka, imali tu retku privilegiju da stanujemo u fakultetskom zdanju, u prelepoj voždovačkoj ulici Jove Ilića, te smo, tu u okolini najčešće Ivan Adreevski, Čaja Petrović, Čaki Lekić i ja, ponekad i naši Beograđani Goca Bošnjaković, Sergije Miletić i Zoki Savićević, posećivali kafane.

Uglavnom bircuze.

Isključivo u zavisnosti od toga koliko smo para imali. Kada su bili „sunčani“ dani u našim džepovima, odlazili smo u odličnu kafanu „Kovač“, na kraju naše ulice. U susednoj, a paralelnoj, veoma dugoj ulici Vojvode Stepe, od našeg ćoška do kruga na Auto komandi, bilo je nekoliko bircuza.

Skromni enterijer, stolovi sa, uglavnom već uflekanim kariranim stolnjacima, na šanku obavezno korpa sa tvrdo kuvanim jajima za lokalne alkose, koji bi da „s nogu“ otresu neku žestinu, pa su im ta jaja „na izvolte“, ipak, štitila prazan stomak od naleta stomačne kiseline…

Sve su te kafanice, e to je bilo važno, imale fenomenalnu roštiljsku ponudu, zgotovljenu isključivo na ćumuru.

Bile su sa cenama, za nas studente, mnogo pristupačnije od onih dole u Gradu.

Kada nije bilo love, odlazili smo u radnjicu na uglu i zna se: vekna hleba, konzerva paštete ili sardine, glavica luka… i to je to.

„Kod Laze Šećera“

Odlazili smo i u Grad. Opet, u zavisnosti od količine novca u džepovima, zavisio je i izbor lokala.

Nekada su to bili „fensi“ restorani u hotelima „Slavija“, „Union“ i „Metropol“, potom Klub književnika, „Proleće“, „Šumatovac“, „Sunce“… ali, baš retko, i popularni lokali sa tamburašima u Skadarskoj ulici.

Češće smo uzimali skromniju i jeftiniju klopu. Uglavnom punjena jaja sa ruskom salatom, i u Beogradu, takođe, sve posećenijim ekspres-restoranima. Zvali su se „Atina“ i „Zagreb“.

Voleo sam ponekad da zaglavim do kasno, do jutra čak, u „Žuboru cveća“, čudnoj kombinaciji kafane, diskoteke i klasičnog noćnog kluba, iliti bara. Nalazio se u podrumu jedne zgrade u ulici Maršala Tita, preko puta Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Klijentela je bila različita: glumci nakon predstava, muzičari posle završene gaže, ekipa sa beogradske televizije, kada okonča dežurstvo, poznati sportisti i umetnici, gradski likovi najrazličitijih profesija…

Atmosfera beše neobavezna, prijatna tačnije, uz živu muziku i tada popularne kafanske pevače. Odličan provod, bez ijednog incidenta. Makar kada sam ja bio u lokalu.

U kasno proleće 1967, u Svetogorskoj ulici, u porodičnoj kući čuvenog Jevrema Grujića, njegov potomak Laza Šećerović je otvorio prvu diskoteku u Beogradu.

Sa ponosom se tada među posetiocima govorilo da je bila i prva na Balkanu. Možda? Ne znam da li je u to vreme bilo sličnih lokala u, recimo, Solunu ili Atini?

Ali, neka im bude. Prva!

Ulazilo se sa specijalnim propusnicama sa fotografijom na njima, zapravo članskim kartama Košarkaškog kluba Crvena zvezda, kako je lokal formalno bio registrovan. Tamo sam odlazio, gotovo isključivo, sa Žižom mojim hokejaškim sabratom.

Iako je on bio izuzetno zanimljiv za druženje, nije mi se dopadala atmosfera u toj diskoteci.

Prevelika gužva u malom prostoru, užasna frka oko šanka sa preskupim pićem, nafurani likovi, uglavnom teški foliranti, šatro, sve poznate face u Gradu.

Nervirala me je, ko zna od koga nametnuta obaveza, vrlo popularna tada u Beogradu, da se masovno hrli ka samo jednom mestu.

„Mast bi“!

Meni Novosađaninu beše to neobična i glupa navika.

Moja je ekipa, baš suprotno, birala kafane bez frke, da se u njima osećamo udobno i bezbedno.

Ta opsednutost popularnim mestima stići će i u Novi Sad, nažalost, petnaestak godina docnije.

Uostalom, stizao je junski, za nas brucoše na FPN, prvi ispitni rok, te je valjalo učiti.

Posle godinu dana su zatvorili lokal „Kod Laze Šećera“.

Inače, ta beogradska diskoteka, u odnosu na one koje ću posećivati tokom sledeća dva leta, za vreme „radnog“ boravka u Minhenu i Cirihu, bila je baš skromna.

Iako sam iz široke lepeze ponuda, posećivao one koje je moj platni status kao radnika na benzinskoj pumpi ili prodavca u robnoj kući, mogao da istrpi.

Zato sam, po vrlo povoljnim cenama, uživao u bavarskim bircuzima sa izvrsnim pivom i uvek svežim kobasicama.

U Cirihu sam se hranio u restoranu za građanstvo, u samoj robnoj kući.

To sam tada prvi put video.

Bezveznjaci bez stila i stava

Nikada, međutim, nisam shvatio razloge koji su nagnali poneke Novosađane iz moje generacije i nešto mlađe, da poznih osamdesetih godina, kao po komandi, počnu masovno da odlaze u samo određene, novootvorene lokale.

Kao Beograđani onomad.

Pritom su, bez ubedljivih razloga, totalno ignorisali ona dobra stara, bezbroj puta proverena, mesta za izlazak.

Iznenadna popularnost novih lokala nije nužno bila posledica kvaliteta i raznovrsnosti ugostiteljske ponude, što bi, verovatno, trebalo da bude primarno za odluku.

Navaljivali su kao mutavi, ti snobovi pripravnici, novokomponovani šminkeri, na restorane gde su veličine tanjira bile obrnuto proporcionalne gomilicama nečega, a šatro, „svetskog“, u njima.

Za kraj obeda, ali obavezno, morale sa budu servirane palačinke koje „gore“.

Dobra domaća vina, godinama ovde sa razlogom konzumirana, masovno su se povlačila pred najezdom drugorazrednih iz uvoza.

Poneka su bila i dvostruko skuplja nego li u zemljama porekla.

Stara mesta za prijatnu „žvaku“, zamenile su prčvarnice u kojima je bilo mesta jedva za dvadesetak gostiju u sklepanom enterijeru, a ispred istih, do bezmalo jutra, poput čavki na bunjištu, džedžale su, uz jednu cugu eventualno, dekintirane gomile.

Ali, važno je bilo biti „tamo“.

U čemu je bila tajna te kolektivne napale za novim lokalima? Nemam pojma.

Sećam se da mi je u to vreme Bora Vučurević, znani Fleka, moj hokejaški pajtos, dokazano jedan od najboljih novosadskih ugostitelja („Čorta“, „Đava“, „Kec“ i „Bolero“) usput izvanredni poznavalac i tumač novosadskog kolektivnog mentaliteta, rečit i duhovit kakav je bio, tvrdio da su osnovni razlog za te promene gradske „klepetuše“!

Po njegovoj teoriji, baš kao što predvodnik stada sa klepetušom oko vrata posle ispaše vodi krdo od avlije do avlije, tako i te gradske laprdnjače, poput Sremčeve frau Gabrijele, u romanu „Pop Ćira i pop Spira“, od mesta do mesta, od žurke do žurke, ogovaraju ili preporučuju, mesta za izlazak. E tu su, po Fleki, da bi „projekat“ uspeo bili bitni i takozvani „posvudari“.

Bezveznjaci bez stila i stava, koji su bespogovorno sledili predvodnike.

Moguće da je Boki bio u pravu. Kako god, to beše početak kraja „doba nevinosti“ novosadskog ugostiteljstva. U međuvremenu je sledilo raspad Države, ratovi, sankcije, astronomska inflacija… i nikad više, ništa neće biti kao kadgod.