Kako sam postao zao

Gresi svetog Maksa drugi je prvi roman beogradskog pisca Aleksandra Marčićeva. Naime, autor je 2002. godine dobio stipendiju fonda «Borislav Pekić» za svoj prvi roman Svi životi Zaharija Neuzinskog, ali ga je, prema sopstvenim rečima, devet izdavača do sada odbilo, tako da je pravo primogeniture ustupljeno drugom tekstu, koji je neočekivano po autora uskočio na mesto prvorođenog, kao Jakov na mesto nesrećnog Isava. Prema ovoj biblijskoj analogiji mogao bi se tumačiti i uobičajen paradoks starosnih struktura u srbijanskoj književnosti, prema kome se pridev mlađi koristi za ljude koji su već prevalili četrdesetu, što je slučaj i sa g. Marčićevim, rođenim 1966, što bi se mladim dalo smatrati samo u Knjizi postanja u kojoj su ljudi živeli i do devetsto godina – a to, priznaćete, nije čest slučaj u savremenoj srbijanskoj literaturi, koja i sama po tim standardima tek posta punoletna. Na sreću, niko ne nazva Marčićeva mladim…
Kako bilo, nisam siguran da će Gresi svetog Maksa (takođe kao rukopis nagrađen na konkursu izdavačke kuće u kojoj je kasnije objavljen) uspeti da odigraju tako značajnu ulogu u istoriji ovdašnje književnosti, kao što je varalica Jakov odigrao u istoriji jevrejskog naroda i opštoj istoriji monoteističkih religija. Radi se, naime, o romanu, fiktivnoj autobiografiji Maksa Ajhmana, beogradskog (vajsburškog) pisca, stenfordskog doktora psihologije, marketinškog magnata, ljubavnika, narkomana, bratoubice (!), majkoubice (!), mizantropa i nepokajnog skota. Svaki životopis, kako istorijski tako i fiktivni, pati od rascepa u jedinstvu ličnosti, odnosno ja koje pripoveda nije isto ja o kome se pripoveda, jer se svako ja razvija i menja. Bez obzira na mistično spajanje u smrti koje će se odigrati na kraju romana, narativno ja ipak ostaje samo metafora naratorovog ja, a u slučaju Marčićevljevog romana čak dvostepeno udaljena od svog poredbenog ishodišta. Takođe, treba uzeti u obzir i težnju onoga koji sebe pripoveda da stvari ulepša, da ih narativizuje. Samim tim, niz prethodnih kvalifikacija kojima autor sebe opisuje treba uzeti s velikom rezervom, a to se posebno odnosi na dva slučaja (samo)ubistva članova porodice. Povrh toga, fiktivna autobiografija Maksa Ajhmana prosto vrca stereotipnom narcisoidnošću, koja bi mogla biti simpatična da je upotrebljena u neke složenije svrhe u samom tkanju romana.
Likovi poput Maksa Ajhmana poznati su u istoriji književnosti, posebno posle lika Satane iz Miltonovog Izgubljenog raja i romantizma. Ruska i francuska književnost (na čiju se simbolističku tradiciju Marčićev posebno poziva) obiluju likovima dekadentnih zlikovaca, koji su u stvari ljudskiji likovi od nas samih. Gresi svetog Maksa u tom smislu predstavljaju odlično izvedenu stilsku vežbu na temu Ja, zlikovac zlatnog srca. Čemu to suštinski vodi, to je drugo pitanje. Da li je pisac redova o Maksu Ajhmanu želeo da nam predoči kuda može da nas odvede besomučna trka za novcem, ili je želeo da nam pokaže kako u životu prolaze ljudi kojima ništa nije sveto – ili je, pak, njegova namera bila da nam saopšti kako težak život melje dobrog čoveka, pa je stoga stvorio jednu vrstu ANTIFAUSTA? Ovo su neki od mogućih banalno-prozaičnih odgovora. Ipak, verujem da nijedan od njih ne opisuje potpuno autorovu nameru jer se nadam da je g. Marčićev hteo nešto kudikamo složenije. Jedini problem je što nam to nešto ostaje zamagljeno, mutno, ah tako daleko i nepristupačno, s obzirom na nedostatak tekstualnih dokaza. Pretpostavka je, svakako, da pisanje književnog dela ima određenu komunikacijsku nameru i da delo predstavlja određenu jezičko umetničku poruku koju mi, kao čitaoci, možemo da iščitamo onako kako je i autor nameravao, ali imamo pravo da je na osnovu teksta, konteksta, šumova značenja i smetnji na vezama, za koje smo podjednako krivi kao i autor, shvatimo i potpuno drugačije.