Kako sam ubio svoju babu: Odlomak iz knjige „Srž“ Peđe Obradovića

Gledala je pravo u mene, očima veselim kao da je devojčica kojoj je sve to što se dešava veoma zabavno. Onda je odgovorila tanušnim glasićem, klimajući malo glavom, nastavljajući igru.

– Ne bih znala… – rekla je.

– Ja sam Peđa, tvoj unuk, ovo ti je snaja Dragana. A njih troje, to su tvoji praunučići – objašnjavao sam joj, pokazujući svakog rukom.

Izgledala je veoma zainteresovano, ali zbunjeno. Pažljivo nas je posmatrala tako postrojene pred krevetom u kojem je ležala, a onda se odjednom nasmejala, ponovo pogledala ka meni i onda mi se učinilo da sam u njenim očima video iskru.

Kao da je kroz sinaptičke veze u njenom mozgu nekakav signal uspeo da se probije do svesti i stvarnosti u kojoj je ona živela i da je, makar i u deliću vremena, prepoznala moje lice. Ali, ako se to i dogodilo, to je bio samo tren.

Bilo je jasno da pojma nema ko smo mi i zašto smo se ispred nje nagurali. To je bilo u avgustu 2018. godine, kada sam je poslednji put video, u sobi na međuspratu porodične kuće u Herceg Novom, na parčetu zemlje uz more gde je provela gotovo ceo svoj život.

Kada su ovakvi neki fjakavi dani i sâm sam često fjakav i nikakav, a takve su mi onda i misli. Pa se tako setim nekoga ili nečega, pa budem tužan.

Tako sam se danas setio svoje bake koju sam (skoro) uvek zvao baba, jer tamo odakle ona dolazi postoje đedovi i babe, deke i bake ne postoje, i neka nadalje i ostane baba jer je to baka bilo je retko i u trenucima koje smo nas dvoje imali samo za sebe. I to je umelo da bude za ovakvih fjakavih dana, najčešće zimi, kada su kiše danima padale.

A ona mi na uvo otpeva:

Na pučini plavog mora,

njihao se val.

Kao neki tromi medo

što ide na bal.

Putujući nešto mumla,

udara o žal.

To se sa njim igra, šali

vetar maestral.

Moja me baba, danas kada razmišljam o njoj, iako fizički tanušna žena, podseća na sekvoju. To drvo živi milenijumima i, kako stari, ne usporava, naprotiv, ubrzava svoj rast i širi u dubinu svoj ogromni koren. Uspešno se takmiči sa drugim biljkama za sunce i vodu, štetočine mu ne mogu ništa, ne ubijaju je ni gromovi ni šumski požari jer je njena čvrsta kora otporna na vatru. Uništava je samo čovek, sečom. Bez obzira na sve nedaće i pošasti koje joj je život servirao, baba je doživela duboku starost, poslednjih godina u blaženom neznanju teškog oblika staračke demencije, i ko zna koliko bi još bila živa da se ja nisam razboleo.

Odrasla je praktično bez oca. Misteriozni đed Jovan je 1901. godine iz sela Mojdež, smeštenog u kršu zaleđa Herceg Novog, otišao u Ameriku. U zavičaj se vratio dvadeset godina kasnije i oženio se Milom, ćerkom lokalnog novskog prote. Ostao je toliko da dočeka rođenje dve ćerke, vratio se u Ameriku i moja će baba oca videti još svega dva puta. Jednom pred početak i jednom po okončanju Drugog svetskog rata. Umro je u Arizoni.

Jovan je važio za dobru priliku i prema porodičnoj legendi, da bi dobio ruku dvadesetak godina mlađe lokalne lepotice, morao je da kupi kuću uz obalu mora. Legenda dalje navodi da je u gradu nekada poznatu „plavu kuću“ kod tunela na Toploj, danas nadogradnjama uruženu do neprepoznatljivosti, kupio od porodice lokalnog kapetana i vlasnika jedrenjaka, koji je stradao u brodolomu negde dole u Egejskom moru.

Kada su grad okupirali Italijani, baba je imala samo četrnaest godina. Bila je članica SKOJ-a i ilegalac. Kada su Novi, umesto Italijana, okupirali Nemci, uhapšena je i postoji ta priča kako su je „provalili“ pripadnici lokalne kolaboracionističke vlasti. Pričala mi je kako su je u zatvoru tukli po tabanima i mučili, ali da nikoga nije odala.

Udala se brzo posle rata za partizanskog oficira i preselila u Beograd. Dobili su sina, pa onda i prvu ćerku, ali će se dečak razboleti i ubrzo umreti. Baba se posle te tragedije nekako uspravila, dobila kasnije još jednu ćerku i još porasla da svojoj deci bude dobra majka. U međuvremenu, đed strada u čistkama, valjda posle Brionskog plenuma, i oni se sele u Herceg Novi, gde će baba sa sestrom podeliti očevinu. Ja sam bio prvi unuk i to je u toj kući bilo jako važno.

Baba je dugo živela u senci svog muža. Ja sam bio zagledan u njega, bio je dominantna figura i uzor, danas bi se o toj temi moglo debatovati na ovaj ili onaj način, ali ja neću jer mi njih dvoje, ta kuća, dvorište i grad onakav kakav je bio, a to je sve jedna emotivna celina čiji delovi ne funkcionišu odvojeno, dakle, sve mi to toliko strašno nedostaje da ovakvim danima ne bih znao šta ću i kud ću sa sobom da nemam dve slomljene noge, pa moram da ležim.

Kada je đed umro, a ona ostala sama, opet je porasla i sa uspehom vodila svoje domaćinstvo kroz čemerne devedesete i kasnije, pokazavši začuđujući preduzetnički duh, izdajući sobe i zarađujući dobro. Nismo joj dali da gradi nekakve apartmane u bašti, nama su bili draži veliki cikas i magnolija, nješpula i japanska jabuka, smokve, narandže i mandarine, limunovi i grejpovi koje je svake zime uredno pakovala u velike kartonske kutije, uznosila uz stotine stepenica do autobuske stanice i slala nam, zajedno s novcem koji je tog leta zaradila, od kojeg je odvajala da i nama pošalje. Koliko nas je samo razmazila!

A onda je jednog dana pala u toj bašti i slomila kuk. Operacija je prošla dobro, ali je majka, koja se dole preselila da joj pomaže, primetila kako se baba sve češće ponaša neobično. Počela je da odlazi iz kuće objašnjavajući kako mora da sačeka neke drugove koji stižu u grad ili bude tužna i nezadovoljna, tražeći da je vode kod tate.

Kada sam se razboleo ja, majka se vratila u Beograd, gde su moja tetka i ona ubrzo prebacile i babu kako bi o njoj nastavile da vode računa. Znao sam da napuštanje kuće, znala – ne znala da ikud ide, neće preživeti jer sekvoju ne možeš da izvadiš zajedno sa korenom, njen je koren ogroman!

Tako staru sekvoju možeš samo da posečeš i ja sam je, tako se nekada za ovakvih fjakavih dana osećam, svojom bolešću posekao.

Umrla je nekoliko meseci po odlasku iz Herceg Novog, dok sam ja bio u Berlinu na lečenju i jedina mi je uteha što nije ni znala da sam bolestan.

I znam ja sve to, da je imala dug život, napunila je 92 godine, i da umom više nije bila među nama, ali meni se sve čini da bi živela ko zna još koliko dugo i baš me briga gde je ona u mislima bila.

Ja bih voleo da je još živa i sa njom sam se dugo opraštao, sve dok nisam otišao na Savinu, gde u senci čempresa, pored đeda spava.

– Je l’ znaš ti, bako, ko sam ja?

– Ne bih znala…

– Nema veze, bako. Pamtim ja. Za oboje.

Nastavak sutradan

Izdavač knjige „Srž“ Peđe Obradovića je Laguna, a može da se kupi po ceni od 799 dinara u knjižarama Laguna i Delfi i na sajtu www.laguna.rs

Priča sa oštre krivine života

Knjiga novinara Peđe Obradovića (Beograd, 1975-2023) istinito je i potresno svedočanstvo o njegovoj borbi s bolešću. Scene lečenja smenjuju se sa porodičnim pričama, nemoć i očaj sa slikama retkog prijateljstva i zahvalnosti. Od svoje prve redakcije dnevnika Blic i do kraja života ostaje u novinarstvu, gde kao novinar, reporter i urednik/producent prolazi i kroz redakcije TV B92, BIRN-a i TV N1, u čijem nastanku učestvuje od prvog dana, kreirajući i producirajući Dnevnik N1. Uz saglasnost izdavača objavljujemo nekoliko odlomaka. Oprema redakcijska.