Kako sam ulovio jednu jedinu pastrmku – i ostao živ

Po dodeljivanju konkursom „Rasini plus“ d.o.o. 2010. godine na upravljanje, pet godina za redom, ova oduvek znana, a ipak nedovoljno poznata pastrmska reka bila je od 2011. godine masivno poribljavana mlađi potočne pastrmke jer je od prethodnog korisnika, „Srbijašuma“, bila preuzeta u katastrofalnom stanju, sa procenom od svega 2.68 kg/ha, ili 1.34 kg potočne pastrmke po kilometru njenog donjeg dela toka, dužine od nepuna tri kilometra. Svako od godišnjih poribljavanja donjeg toka reke, ispod jezera kod hotela na Jastrepcu izvođeno je sa 4500 jedinki jednogodišnje mlađi, tako da je tokom pomenutog perioda poribljeno preko 22000 komada, ukupne vrednosti od oko 135000 dinara godišnje, ili oko 675000 dinara u celokupnom periodu poribljavanja. Ribolov se, međutim, sve vreme na njoj odvijao po režimu „uhvati-i-pusti“. Poribljavanja su prekinuta nakon 2016. godine, jer je monitoringom utvrđeno da isti deo reke potočna pastrmka naseljava u količini od oko 39.5 kg/ha, odnosno 19.75 kg po kilometru donjeg toka. Imajući u vidu da je, zbog granitne podloge po kojoj teče, ova reka veoma siromašna hranljivim materijama, ustanovljeni porast količine pastrmke od skoro 15 puta u odnosu na zatečenu bio je pouzdan pokazatelj efekata poribljavanja, a kao primer reke tako siromašne hranljivim materijama iskorišćena je za terenski eksperiment za izradu jedne doktorske disertacije vezane za ishranu i ribolov pastrmke.

Kako je Lomnica jedna od ambijentalno najlepših pastrmskih reka, duboko uronjena u debelu mešanu bukovu šumu, voleo sam kad imam vremena da odem i pecam na njoj nekoliko sati, i kilometara toka, mirno, polako i predano. Najviše sam voleo da odem radnim danima, kad na reci nema nikog i kad pastrmka nije uznemirena time što je pre mene već neko prošao vodom. Međutim, vrlo brzo sam odlaske ograničio na vikend, i takav režim posećivanja funkcionisao je do ove sezone. U nedelju, 16. juna o.g. sam stigavši iz Beograda negde oko pola devet ujutru bio već u hladovini reke nepunih pola kilometra od sela uzvodno i lagano pecao dalje uz reku, vir-za-virom, brzak-za-brzakom, zabavljajući se pokušajima vodenih kosova da me odvrate od gnezda kojih je po svoj prilici bilo u blizini, na nekoliko mesta kuda sam prolazio. Nastojao sam da budem neprimetan, a da moje nimfe što tačnije prođu kroz mesta u vodi gde sam očekivao da bi pastrmka mogla da očekuje hranu. Na jednom takvom izglednom mestu bio sam prespor i nisam uspeo da zakačim po svoj prilici finu pastrmku koja se javila, ali je netom posle toga, par virova uzvodno ona meni najlepša, jedina koju sam ulovio posle leeeepe borbe i poziranja za sliku završila u svom viru. S malo adrenalina i dosta endorfina – prvog kod oboje, a drugog samo kod mene, gotovo opijen nastavio sam lagano uzvodno, da bih posle dve kratke krivine uzvodno ugledao osobu koja je na malom gazu pored luke-proširenja uz reku zamakla brzo iza žbunja. Odmah zatim se pojavila druga osoba, koja me je pristojno zamolila da se vratim niz reku, a kad sam to odbio shvativši šta se dešava, zamoljen sam da izađem iz korita reke na put – nije mi bilo dozvoljeno da nastavim uzvodno koritom reke. Moje nastojanje da saznam kako mogu da uzurpiraju ribolovnu vodu na ribarskom području koje je zvanično ustanovljeno licima koja kupuju za to prilično skupu ribolovnu dozvolu i na dolazaki iz Beograda potroše i novac i vreme da u dane vikenda sebi priušte malo opuštanja – ostalo je bezuspešno. Tako sam pre podneva završio ribolovni dan, jer bi nakon onog što je usledilo svaki dalji ribolov bio bespredmetan – u to sam se uverio bar desetak puta ranijih godina, kad sam radnim danima dolazio u ribolov na Jastrebac.

Sve ovo do sretanja ljudi na vodi ličilo bi na idilični doživljaj kakve nam nekad i naši političari opisuju u pokušaju, da u sebi ne nosi zlokobnost razloga odlaska s vode. Na luci – proširenju gde se susret dogodio nalazi se ozidana, neomalterisana šupa pod katancem koju iz razumljivih razloga nisam slikao, uz koju je sve do reke nalazi Mesečev pejsaž razorene – granitne podloge smrvljene do granulacije peska koga je sigurno i sama reka nanosila, sa velikim kraterima od aktiviranja eksplozivnih sredstava koja se tu isprobavaju. Neprovereno i nezvanično, radi se o poligonu za isprobavanje tih sredstava, ničim označenom. Ranijih godina, bilo je ravno artiljerijskom napadu izdržati u koritu reke desetinu i više iznenadnih, teških detonacija od kojih je samo korito podrhtavalo, a klisura odzvanjala. Drugom prilikom, na preko 150 m udaljenosti i 30-ak metara visinske razlike, na putu kroz klisuru, bio sam obasut zemljom od iznenadne detonacije. Siguran sam da oni koji su to radili pojma nisu imali šta neki ribolovci doživljavaju jedva krivinu – dve dalje od mesta gde oni rade to što rade, bez ikakvog upozorenja ili oznake. Uveravam da nakon što bi svo testiranje prošlo i smirilo se, u daljem ribolovu niko od nas koji smo nastavljali pecanje nije imao nikakav uspeh – možda i zbog pecanja pod utiskom očuvanja žive glave pukim sticajem okolnosti. A uveravam vas: nikad ribolov nisam smatrao povodom za junačenje i s namerom da mi posle presedne!

Obzirom na eto, već devetogodišnje iskustvo sa Jastrebačke reke, uveren sam da ovaj „poligon“ nema nikakvu upotrebnu dozvolu, niti vlasnički list, ili bilo kakvu drugu vrstu „papira“ koji ga legalizuje (o legitimizaciji toga ni da ne govorim!) i da predstavlja čistu uzurpaciju prostora ribolovne vode. Uskoro će ove, kao i prethodnih godina, početi odmori i letnji raspust, te će mnogi pohrliti iz gradova u prirodu, neki možda baš u Lomnicu i uzvodno selo Buci i povešće decu sa sobom. Oba sela su jako lepa. Možda će deca hteti da s pecaljkama, u pratnji roditelja (po zakonu-fina deca finih roditelja) krenu da peckaju po virićima ove prelepe, hladovite reke u sred letnje jare koja predstoji., Međutim, ako tada dožive isto što i ja, ni pristojan i, čini mi se, razumevanja pun odnos osobe koja me je presrela na vodi i udaljila s nje neće pomoći. A ne-daj-Bože da dožive i nešto mnogo, mnogo gore-tad nema razumevanja, niti empatije koji će zadovoljiti roditelje i decu ako stradaju. To što se dosad nešto loše nije desilo (ili nismo o tome čuli?) ne znači da ne može pod takvim okolnostima da se desi-statistika je neverovatna i neumoljiva, posebno za onog koga pojedinačno dotakne. Neverovatno je da se neko ponaša tako lagodno da rizikuje živote ljudi, pre svega. U odnosu na to nemogućnost pastrmskog ribolova deluje zanemarljivo, ali takvim ponašanjem se uskraćuje mogućnost rekreativnog ribolova kao vida obavljanja delatnosti od koje korisnici ribarskih područja, i ne samo oni, žive-onako kako žive. Ribolovci će prestati da dolaze na Jastrebac, da ručaju ili noće na Jastrepcu ili negde oko Kruševca, da kupe neki od lokalnih proizvoda u selima gde odsednu. Siguran sam da imaoc poligona za isprobavanje eksplozivnih sredstava nije razmišljao da meštanima i ugostiteljima takav izostanak prihoda naknadi. Deluje potpuno nenormalno da neko pored tolikih gudura i jaruga na Jastrepcu, ako već nema gde dalje, reši da na tako dostupnom i ljudima bliskom i potrebnom mestu radi tako opasne stvari, i to bez ikakvih mera opreza, uzdajući se u puku sreću! Koja ga je, dosad, izgleda, pratila.

U stvari nas je sve pratila, ali kao što rekoh: statistički gledano, ne znamo dokle će.

Autor je profesor Biloškog fakulteta u Beogradu