Kako se briše istorija

Docent dr Bojan Dobovšek, šef Katedre za kriminalistiku, kriminologiju i krivično pravo na Fakultetu za sigurnosne nauke u Ljubljani, predstavnik sudske grane vlasti u Komisiji za sprečavanje korupcije, član odbora međunarodne Asocijacije za istraživanje kriminaliteta u vezi sa umetninama nedavno osnovane u Rimu (ARCA) među glavne motive za krađu umetničkih dela ističe finansijska korist i sebične motive ličnog posedovanja. Motiv može biti i dokazivanje da se mogu stvoriti falsifikati ili ukrasti neko delo, potvrda društvenog statusa, patriotski. Teroristi i revolucionari kradu umetnička dela radi finansiranja svojih političkih aktivnosti ili ih koriste kao novac u razmenu za oslobađanje političkih zatvorenika. Setimo se samo krađe 19 slika starih majstora iz kolekcije lorda Alfreda Bejta u irskoj Razboro galeriji 1974. godine u okolini Dablina, koje je pripadnica IRA pokušala da iskoristi za puštanje četvorice zatvorenika-republikanaca iz britanskih zatvora.
Umetničko tržište koncentriše se na mestima gde se nalazi ili novac ili umetnička dela. Prema mišljenju našeg sagovornika, danas, u vremenu globalizacije ne može se jasno definisati koje zemlje su žrtve krađa, a koje kupci ukradenih dela, jer novac imaju i u najsiromašnijim zemljama. – Pa i šeici hoće da imaju dela poznatih slikara kod kuće. Dok izvesni broj kolekcionara dolazi u posed umetničkih dela i predmeta, mi gubimo istoriju – kaže dr Dobovšek.
– Kako je rekao Kandinski, svako razdoblje u kulturi ostvaruje svoju sopstvenu umetnost koja se više ne može ponoviti. Tako se briše istorija naroda. I posle Drugog svetskog rata kulturna katastrofa zadesila je mnogobrojne zemlje, ne samo u Evropi. Osim ljudi, žrtve su crkve, manastiri, kapele, muzeji… Tokom rata, umetnička dela kupuju se jeftino, po nerealnoj ceni, a bogate se trgovci na crnom tržištu. Crno tržište organizuje se u skladu sa potražnjom koju diktiraju modni trendovi, tako da u jednom periodu kolekcionari traže afričku keramiku, a u drugom slike impresionista. Na njemu se prodaju i falsifikati i ukradene umetnine. Krađe umetničkih dela i antikviteta na našem području podstaknute su nastankom novih država u istočnoj Evropi, raspadom SSSR, ratom u bivšoj Jugoslaviji, Iraku, Avganistanu i sukobima na Bliskom istoku. Ove zemlje postale su izvoznice ukradenih umetničkih predmeta, namenjenih državama s velikom kupovnom moći i čvrstom valutom. A drugi primeri govore kako dolazi do preraspodele bogatstva. Oni koji nemaju više novca prinuđeni su na prodaju, jer ostali su bez pozicije i bogatstva, dok su kupci oni koji ga stiču baveći se polulegalnim i ilegalnim poslovima – kaže Dobovšek.
– Stare ruske ikone i uopšte ruski trezori umetnosti završavaju po celom svetu, a deo i u samoj Rusiji. Sada, pošto se tržište reguliše, cene rastu. Ovo interesovanje nije novijeg datuma. U Evropi i Americi do revolucionarnih potresa 1917. otvarane su specijalne antikvarnice za prodaju ruskih rariteta. Posle Februarske revolucije započeo je novi talas iznošenja liturgijskih predmeta u inostranstvo. Danas, najpoznatiji put krijumčarenja vodi iz Rusije, preko Poljske u zemlje zapadne Evrope. Tim putem, ruska mafija prokrijumčari veliki broj umetnina, posebno ikona ukradenih u različitim delovima Rusije. Drugi poznati put iz Rusije vodi preko Budimpešte u zapadnoevropske države. U SAD, Engleskoj, Italiji, Francuskoj i Izraelu, predmetima ruske kulture trguje više od 100 antikvarnica, a samo u Nemačkoj otkriveno ih je više od 6.000 – naglašava dr Dobovšek.
Nastavlja se