2. Srbija je odlukama Berlinskog kongresa bila obavezna da izgradi železnicu, foto: wikipediaPol-Ežen Bontu je bio francuski inženjer koji je od 1860. do 1877. radio za austrougarsku železničku kompaniju koju su držali Rotšildi, poznatu kao Zidban (Südbahn). On je 1878. odlučio da osnuje investicioni fond sa katoličkim kapitalom – Društvo Generalna unija (Société de l’Union Général). Bantu i njegov investicioni fond naći će se u epicentru prve velike korupcionaške afere u modernoj Srbiji povezane sa izgradnjom železnice. Ovo je bio prvi ulazak stanog kapitala u Srbiju i on je završen aferom masovnog podmićivanje političke elite.
Glavni junaci ovog, pa skoro, krimi trilera, kako će se kasnije ispostaviti, poticali su iz skoro svih slojeva vlasti, od kralja Milana, ministra Čedomilja Mijatovića koji je među prvima u Srbiji, još 1865., počeo da zagovara razvoj železnice, pojednih poslanika Narodne Skupštine, pa sve do Nikole Pašića i srpskih radikala.
Istoričar Slobodan G. Marković kaže da je već Slobodan Jovanović, koji je celu stvar znao i iz usmenih saopštenja savremenika, potvrdio da je bila u pitanju masovna korupcija u kojoj su uzeli učešća i vlast i opozicija, a pre svega vladar knez Milan Obrenović koji je bio glavni posrednik u celoj operaciji, kao i knežev ujak general Đorđe Katardži koji je bio glavni operativac u ovoj aferi.
Pošto je prvi konkurs za izbor ponuđača propao, Srbija imala veoma kratak rok da počne sa izgradnjom železnice. Krajem 1880, nova naprednjačka vlada (1880-1883) izabrana početkom novembra bila je u vremenskom tesnacu a za ovaj veliki posao bili su zainteresevane Engleska, Austrougarska, Francuzi, Rusi, Britanci…
“Odlučili smo da železnica mora da se napravi o trošku države i da postane narodno vlasništvo, mada njena izgradnja može da bude poverena stranoj kompaniji. Ova shema je pretpostavljala podizanje zajma”, zapisao je Mijatović u svojoj posthumno objavljenoj knjizi “Uspomene balkanskog diplomate”.
U knjizi se navodi da je Pol-Ežen Bontu predložio da pozajmi Srbiji sav kapital, po izvesnoj ceni, i da preuzme eksploataciju železnice na trideset ili pedeset godina. Ruska ponuda je bila slična. Bontuova kompanija bila je potpuno francuska, ali on lično je smatran za Austrijanca koga je ohrabrila austrijska vlada.
Zapravo, zapodenuo se oblik stare borbe između Austrije i Rusije.
“Budući da Srbi toliko vole Rusiju i dive joj se, javi se rasprostranjena želja da se dâ prednost ruskoj kompaniji. Nedavno obrazovana Radikalna stranka, pod vođstvom Pašića, dala je svoj glas ruskom predlogu, ili odlaganju ovoga pitanja na nekoliko meseci”, objašnjavao je Mijatović
“Od dolaska naprednjaka na vlast nije se uopšte postavljalo pitanje u kom pravcu će biti usmerena spoljna politika Srbije. Bilo je jasno da će da se traži oslonac u Beču. Samim tim nije postojao nikakav uticaj ruske države, a još manje ruskog kapitala. To ne znači da nije bilo borbe koji će od osam prijavljenih stranih ponuđača dobiti koncesiju za igradnju železnice u Srbiji. Ono što je bilo van rasprave bilo je to da taj zavod ne može da bude neprihvatljiv za Beč. Na kraju je o konkretnom poduđaču zapravo odlučio knez Milan rukovođen sopstvenim interesima, ali je, naravno, odbabran ulagač potpuno prijvatljiv i za Beč”, objašnjava Marković.
Prema literaturi, međutim, govorilo se o masovnoj korupciji, kupovini glasova ministara ali i poslanika vladajuće većine i opozicije. Mijatović je napisao da mu je g. Bantu lično dao spisak ljudi koji su mu obećali glas ili barem obećali da će da ostanu u Skupštini radi kvoruma.
“Jednog dana, dok smo se približavali konačnoj odluci, predstavnik strane kompanije koja se nadmetala (ne Engleske) položio mi je u ruku ček na milion franaka (40.000 funti) isplativ na moje ime. Odmah sam ga vratio rekavši mu da mi je žao što smatra za potrebno da mi ponudi tako veliki mito, budući da je suvišan ukoliko su uslovi njegove kompanije povoljniji od drugih”, objšanjava Mijatović samo deo atmosfere koja je pratila ovaj veliki posao.
Ministar odmah obaveštava kralja i Vladu I oni su se dogovorili da Mijatović pozove kompaniju koja je ponudila da ga podmiti I naloži joj da se povuče iz daljeg nadmetanja.
“Već narednog jutra, isti čovek stiže u moje nadleštvo i, pre nego što stigoh da otvorim usta, stavi na sto ček na 2.000.000 franaka. Njegova kompanija je očigledno mislila da sam smatrao nedovoljnim ček od 1.000.000 franaka od prethodnog dana. Zamolih agenta da mi dozvoli da zadržim ček na jedan sat da razmotrim ponudu, i da se za to vreme vrati po odgovor. Odnesoh ček u dvor, zamolih kralja da pozove predsednika vlade i g. Garašanina (ministra unutrašnjih dela), i pokazah im taj komadić hartije. Jedan sat kasnije, predao sam ček agentu i naložio mu da napusti Beograd”, navodi Mijatović u “Uspomenama balkanskog diplomate”.
Čeda Mijatović potom predlaže Vladi, pod predsedništvom kralja, da se koncesija ponudi rusko-belgijskoj grupi pod uslovom da se složi da pruzme ceo zajam, u nominalnom iznosu od četiri miliona funti.
Predstavnik ove kompanije je, međutim, obavestio Mijatovića da je rusko-belgijska grupa, u tom trenutku, sigurna za dva miliona funti, ali “uvidevši da su finansijska snaga i poštenje Srbije tako malo znani ili, pre, da uopšte nisu znani na finansijskim tržištima Evrope, nisu mogli da preuzmu odmah ceo iznos”.
“Taj odgovor nije nam ostavio drugu mogućnost nego da damo koncesiju Bontuu”, ističe Mijatović.
“Mijatović je sam kasnije navodio da je ispao naivan, mada nije nikada žalio zbog toga. Izgleda da mu se knez privatno i podsmevao što je odbio da primi mito. Pošto je danas moguće pratiti Mijatovićevu prepisku iz godine u godinu, jasno je da je on živeo veoma oskudno samo nekoliko godina posle ove afere, dok su neke njegove stranačke kolege odjednom podigle, za to vreme, ogromne kuće u Beogradu, na primer, tadašnji premijer Milan Piroćanac. Iz sačuvanih izvora sledi da su Mijatovićeve tvrdnje da mu je mito ponuđen, i da ga je on odbio, potpuno tačne”, pojašnjava Slobodan Ž. Marković.
On ističe da je Mijatović kao ministar finansija iskreno pokušavao da pronađe najbolju ponudu, ali Bontu i njegova Generalna unija vodili su takvu kampanju da su se nametnuli kao jedino rešenje. Imajući u vidu nedvosmislenu podršku srpskog dvora i vladara, svaka druga opcija bila je osuđena na propast.
Kako je okončana ova, po mnogim mišljenjima, prva ozbiljna korupcionaška afera u Srbiji?
Pruga je posle mnogo peripetija krenula da se gradi a afera je veoma naškodila ugledu Napredne stranke i ona se nikada od toga nije suštinski oporavila. Najveći političku korist od afere imala je Radikalna stranka, iako su i pojedini njeni poslanici učestvovali u ovom skandalu.
Posthumna istina
Zašto je Čeda Mijatović prvi put progovorio o ovoj aferi u članku posthumno objavljenom u Politici?
– Mijatović je bio diplomata i nikada nije iznosio ništa osetljivo dok je neko od protagonista bio živ. Zato je i njegovo svedočanstvo o Bontuovoj aferi napisano 1928, objavljeno u Politici tek posle njegove smrti maja 1932”, kaže Slobodan Ž. Marković.“Ludak”
“Usled pometnje koja je nastala zbog propasti u glavnom nadleštvu Generalne unije, jedan mladi srpski nameštenik nekako je došao u posed jedne hrpe ličnih i poverljivih pisama koje je g. Bontu pisao iz Beograda svom pomoćniku upravitelja, pukovniku Federu. 14 Imena nekolikih visokih ličnosti u vladi i Narodnoj skupštini su pomenuta, zajedno sa iznosima koji su im navodno dati. Tu je bilo i pismo u kome je g. Bontu izrazio zaprepašćenje što sam odbio da primim novac. Ova pisma su objavljena, u srpskom prevodu, u pamfletu pod naslovom „Bombe“, navodi se u “Uspomenama balkanskog diplomate”.
Mijatović ističe da je ovo je izazvalo ogromnu senzaciju.
“Objavljivanje pisma g. Bontua o meni učnilo je povoljan preokret, jer od tada čak i moji najogorčeniji politički neprijatelji, kada napadaju moju politiku ili vođenje javnih poslova, spremno priznaju da sam, mada sam možda velika luda, u svakom slučaju „čovek čistih ruku“. Mnogi od mojih prijatelja smatrali su me za veliku budalu što sam odbio da postanem bogat čovek, i što sam uvek ostao siromašan. Ali, ja sam ponosan na moje siromaštvo (ako život od skromne penzije može da se nazove „siromaštvo“), mada sam ponekad u iskušenju da pomislim, boreći se s teškoćama u starosti, da sam zaista bio ludak”, zaključuje Čedomilj Mijatović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
