Kako se poruke zvaničnika razlikuju u zavisnosti od toga kako teče proces vakcinacije

Ovi procenti međutim ne mogu se čuti u izjavama zvaničnika, koji poslednjih dana ističu da je vakcinu primilo oko polovine punoletnih stanovnika Srbije, iako epidemiolozi upozoravaju da kada se govori o udelu vakcinisanih, odnosno pragu kolektivnog imuniteta, mora se uzeti u obzir cela populacija. Ono što takođe izostaje iz izjava predstavnika vlasti, a što je u prvim nedeljama vakcinacije isticano u prvi plan, jesu poređenja sa ostalim državama sveta kada se uzme u obzir procenat vakcinisanih.

Na početku procesa vakcinacije, predstavnici vlasti skoro da nisu propuštali priliku da kada govore o vakcinama pomenu da je Srbija među prvima u Evropi i svetu po udelu vakcinisanih. Kako je rastao broj država koje su zauzele „bolju poziciju“ na ovoj listi, tako se odustalo od poređenja sa ostalima.

Odgovarajući na pitanje zašto se ćuti o tome da su trenutno ispred Srbije mnoge zemlje po procentu vakcinisanih, kao i zašto se insistira na udelu vakcinisanih u odnosu na punoletnu, a ne ukupnu populaciju, sagovornici Danasa daju različite odgovore.

Dejan Bursać, istraživač u Institutu za politične studije, kaže da nije iznenađujuće što vlast želi da u prvi plan stavi pozitivne rezultate, te da se po tome ne razlikuje od ostalih u svetu. Na drugoj strani epidemiolog Zoran Radovanović i politikolog Cvijetin Milivojević smatraju da su poruke koje su zvaničnici slali od početka vakcinacije bile propagandne i vođene željom vladajuće partije da se ne zameri ni jednom delu biračkog tela.

Sva tri sagovornika međutim veruju da je nedostajala sveobuhvatna strategija za podsticanje što većeg broja građana da prime vakcinu.

– Svaka vlada gleda da istakne u prvi plan pozitivne rezultate a da stavi po strani ono što nije dobro. Bio je veliki uspeh nabavka vakcina, zatim postojalo je veliko interesovanje građana za vakcinaciju na početku, vakcinisani su ljudi iz regiona u Srbiji. Bilo je normalno da vlast to ističe u prvi plan pogotovu što su sve to bili opipljivi rezultati koji mogu da se pokažu, a ne obećanja ili nešto što je nemoguće proveriti, kaže Dejan Bursać.

On dodaje da je od načina na koji se govorilo o vakcinaciji problematičnije to što nisu osmišljene podsticajne politike usmerene ka onima koji su pasivni protivnici vakcinacije, a koji čine većinu.

– Trebalo je naći način da se do njih dopre. Sa smanjenjem broja obolelih i dolaskom leta, očekivalo se da će biti manja zainteresovanost za vakcinu. Bila nam je potrebna sveobuhvatna strategija, sa konkretnim merama koje bi se kontinuirano primenjivale, umesto ad hok koraka, poput nagrade od 3.000 dinara ili vakcinacije predsednika, što su taktike koje se, čini se donose na nedeljnom nivou, dodaje sagovornik Danasa.

Da je bila potrebna jasna strategija, odnosno zdravstveno prosvećivanje građana, slaže se i Zoran Radovanović. On međutim smatra da izostanak takve jedne kampanje proizilazi odatle što vlast ne želi da se zameri nijednom delu biračkog tela, odnosno iz činjenice da sve poruke koje se šalju su krojene tako da budu prijemčive biračima različitih stavova.

– Kod nas je sve propaganda i svemu se pristupa demagoški. Na početku pandemije bilo je važno samo nabaviti što više respiratora, podeliti ih pred kamerama, a niko se nije zapitao da li ti respiratori mogu da rade i ima li dovoljno stručnjaka koji znaju da ih koriste. Slično smo videli i na primeru vakcina. Mi smo nabavili vakcine, ali umesto agresivne kampanje koja bi isticala istinu i činjenice, na televizijama sa nacionalnom frekvencijom pojavljivali su se redovno antivakseri. To nije bilo moguće bez prećutnog odobrenja vlasti koja je vođena logikom da ne želi nikome da se zamera, jer sve su to potencijalni birači. Iz istog razloga nije iskorišćena ni zakonska mogućnost da vakcinacija bude obavezna za određene kategorije stanovništva kao što su zdravstveni radnici, deo vojske i policije, a što je trebalo da bude urađeno, kaže Radovanović.

Njegovo mišljenje deli i Cvijetin Milovojević koji navodi da je od početka pandemije na sceni politički odnosno stranački narativ umesto javno-zdravstvenog narativa struke.

– Narativ koji prati koronu je na liniji onoga što ova vlast sve vreme radi, a to je konstantno licitiranje sa tim u čemu smo sve prvi i najbolji. Istovremeno, izostaje jasna strategija kako motivisati ljude da se vakcinišu. Primer Izraela, koji je uveo niz stimulacija za vakcinisane, je odličan. Ovde se međutim izgleda mislilo da tako nešto nije potrebno već da je predsednik toliko uticajan da je dovoljno da on primi vakcinu. Nama se takođe približavaju izbori. Na prošle je izašlo 48 odsto građana, vlast ne želi ništa da uradi čime bi se eventualno zamerila onoj drugoj polovini biračkog tela. Tako smo došli do toga da su se na kraju i one dobre stvari koje su urađene u vezi sa vakcinacijom izgubile u moru partijskih, pojedinačnih interesa, zaključuje Milivojević.

Stigla nas i „donirana“ Češka

Prema podacima sajta Our world in data, Srbija je na 42. mestu po udelu vakcinisanih u opštoj populaciji. Ispred se nalazi preko 20 evropskih država, uključujući i Češku kojoj je Srbija nedavno donirala 100.000 Fajzer vakcina. „Mi smo sad u situaciji da poklanjamo vakcine i to ne samo siromašnim državama u regionu, već i jednoj Češkoj, kako te vakcine ne bi propale, a kupljene su narodnim parama“, kaže Cvijetin Milivojević. Od država u regionu, približan procenat vakcinisanih bar jednom dozom imaju Slovenija (39 odsto) i Hrvatska (36 odsto), a slede ih Crna Gora (24 odsto) i Albanija (18 odsto).

Lekari, prosvetari i Crkva kao edukatori

Zoran Radovanović smatra da je zdravstvenim radnicima, uz zaposlene u prosveti, ali i predstavnike Crkve trebalo da bude dodeljena uloga posrednika, odnosno onih koji će građanima preneti poruku o važnosti vakcinacije. „Ovo su grupe kojima građani veruju, i oni su morali na sebe preuzeti edukaciju stanovništva“, kaže Radovanović. Upitan kako vidi odnos Crkve prema vakcinaciji, on kaže da je kao i na primeru pričešća iz iste kašičice, bilo dosta različitih tonova. „Čuli se se i ovakvi i onakvi glasovi, ostavljena je sloboda episkopima da se sami opredele, a mislim da nije bilo jedinstvenog stava Crkve“, kaže Radovanović.