Kako se prave testovi opšte informisanosti?

„Vrlo pretenciozan i neobjektivan test opste kulture“, „Test nije jednostavan, realno je imati oko 15 tačnih od mogućih 30“, „Zanimljiv, ozbiljan, dobar test“, „Ovo je ipak test opšte informisanosti i ne može svako uraditi tačno, kao što i fakultet i psihologija nisu za svakog“, neki su od komentara naših čitalaca.

Oliver Tošković, profesor na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i jedan od autora testova opšte informisanosti, ranije je za Danas pojasnio zašto su se ovakvi testovi pokazali kao jako dobro sredstvo se brzu selekciju kandidata, poput upisa fakulteta, konkursa za posao i slično.

On kaže da testovi opšte informisanosti (TOI) neposredno mere količinu zadržanih informacija, a indirektno sposobnost sticanja novih informacija i sposobnost zaključivanja iz konteksta.

– Pošto je sposobnost kontekstualnog razumevanja važan činilac u formiranju pojmova, dakle važan intelektualni faktor, postignuće na ovim testovima je visoko povezano sa postignućem na testovima inteligencije. Ispitanici koji imaju visoke skorove na TOI, baš kao i na testovima inteligencije, radoznaliji su i imaju šira interesovanja. Pri izboru indikatora, to jest pitanja za testove opšte informisanosti uglavnom se ne oslanja na informacije koje se stiču u školi (zato što bi tako dobili test pamćenja, radnih navika, motivacije za uspeh u školi..) već na indikatore iz svih oblasti ljudske prakse (prirodne i društvene nauke, umetnost, sport, zabava, zanatstvo, politika, aktuelna dešavanja….) da bi zahvatili širinu interesovanja i intelektualnu radoznalost – ističe Tošković.

Predmet merenja TOI je, dodaje, interesovanje da se dođe u dodir s novim informacijama, te sposobnost i motivisanost da se one uklope u postojeću strukturu dugoročnog pamćenja na način da bude lako dostupno.

– Testovi opšte informisanosti ne mere znanje u klasičnom smislu, niti se u njima nalaze neke uopštene informacije svima poznate. Oni polaze od pretpostavke da će sposobnije osobe tokom svog života sakupiti, povezati i osmisliti veći broj informacija iz većeg broja oblasti – prirodnih i društvenih nauka, umetnosti, politike, sporta, aktuelnih dešavanja…- istakao je Tošković.

Komisiju za test opšte informisanosti na Filozofskom fakultetu čine dve ili tri osobe, doktori psiholoških nauka, koje se bave konstrukcijom i proverom psiholoških mernih instrumenata, odnosno testova.

Članovi komisije imaju bazičnu edukaciju iz metodologije psiholoških istraživanja, pedagoške psihologije, statistike i psihometrije.

– Poznavanje ovih, ali i drugih psiholoških oblasti, je neophodno za određivanje konstrukta koji se meri (na primer opšta informisanost), definisanje indikatora (pojedinačna pitanja i zadaci), procenu pouzdanosti i valjanosti pitanja (tokom konstrukcije testa procena je bazirana na iskustvu, a nakon zadavanja testa se sva pitanja proveravaju preko određenih metrijskih pokazatelja i koeficijenata) – objašnjava Tošković.

Test se pravi tokom cele godine, tako što se kreira baza pitanja, koja se na kraju što je moguće preciznije formulišu da bi se otklonila, u što je moguće većoj meri, greška zbog nerazumevanja pitanja.

Zatim se smišljaju netačni odgovori, takozvani atraktori, koji bi služe tome da privuku osobe koje pokušavaju da pogode odgovor otprilike ili pogrešno razumeju fenomen o kome se pita.
Obično se u početku napravi više pitanja od onog koliko se očekuje da će test na kraju imati, kako bi se ostavio prostor da se neka odbace.

Svaka osoba iz komisije prođe kroz pitanja drugih članova komisije i procenjuje validnost pitanja (da li odgovaraju konceptu opšte informisanosti), težinu (koliko će ih otprilike kandidata rešiti) i zastupljenost oblasti (da li ima pitanja iz većine oblasti ljudskog života).

– Ako je moguće, ova pitanja prođu još dvoje ili troje kolega sa istim zadatkom. Svi koje čitaju pitanja proveravaju i pravopis. Deo pitanja na testovima se oslanja na podatke koji se pominju u školi, ali zahteva da je učenik pročitao još nešto o tome van škole. Ovakvi podaci su svima dostupni, ali favorizuju učenike koji pokazuju veću radoznalost i aktivnost i traženju novih informacija. Druga pitanja se odnose na informacije prisutne u zvaničnim medijima, a koje se svakako dalje dele i preko društvenih mreža ili pak na neka dešavanja ili pojedince koji su imali ili imaju veliki odjek na savremeno društvo (Nobelova nagrada, Olimpijske igre, važna politička previranja…) – objasnio je Tošković kako se sastavlja test.

On ističe da na testu opšte informisanosti postoji mogućnost slučajnog pogađanja tačnog odgovora, ali da ovaj test meri mnogo više od toga.

– Da TOI ne meri slučajno pogađanje vidimo na osnovu prosečnog broja poena, koji skoro svake godine odgovara teorijskom proseku (15 +/- 2) kao i psihometrijskim koeficijentima koji opisuju raspodelu poena, a koji nedvosmisleno pokazuju validnost testa i odstupanje od slučajnog pogađanja. Da se sve svodi na slučajno pogađanje, prosek bi se vrteo oko šest poena (jer je verovatnoća slučajnog pogađanja 20 odsto), što nijedne godine za poslednjih četrdesetak, od kada se primenjuje TOI, nije bio slučaj – rekao je Tošković.

Proše godine se raspon poena kretao između dva i 27 (od maksimalnih 30), a prosečan rezultat je bio 14.

– Idealan teorijski prosek bi iznosio 15 poena. Ovakav rezultat nam pokazuje da je test bio prilično dobar, jer je sredina bila blizu očekivane, a raspon poena je blizu maksimuma čime se kandidati razlikuju tako da se jasno izdvoje oni koji su informisaniji, odnosno oni za koje pretpostavljamo da će verovatno biti bolji studenti – istakao je naš sagovornik.