Kako se Prvi maj slavio u trećem najbogatijem gradu bivše Jugoslavije

U to vreme Titovo Užice, poput još sedam gradova u bivšoj Jugoslaviji koji su u svom nazivu imali tu počenu odrednicu, bio je reprezentativni grad socijalističkog napretka i radničkog samoupravljanja. Posle Maribora i beogradske opštine Stari grad, podsećaju svedoci tog vremena, Užice je po visini zarada bilo na trećem mestu u Jugoslaviji.

Ondašnji užički radnici su, sa transparentima i zastavama, državnim i partijskim, odlazili na prvomajske uranke u Veliki park, na Belu Zemlju, Zlatibor, Jelovu goru… Lokacije su unapred određivali sindikati u svakom preduzeću.

„Bili su to i vašari i porodični izleti, na kojima su članovi familija upoznavali i predstavnike fabričkog rukovodstva. Družili smo se, zbližavali, igrali i pevali, pa i zaljubljivali. Ja sam, na uranku na Zlatiboru, upoznao svoju sadašnju suprugu“, priseća se Petrašin Drulović, nekadašnji radnik Valjaonice bakra, učesnik omladinskih radnih akcija koji je, do pre koju godinu, predvodio Savez samostalnih sindikata Srbije u Zlatiborskom okrugu.

Prvomajska slavlja, kaže, „nije organizovala partija, nego sindikat i Savez socijalističke omladine“.

„Deo troškova za hranu, piće i prevoz su plaćali radnici, a deo sindikat od članarine. Nije to bio veliki novac. To su bili iznosi koji su manji od troškova današnjih gazda koji odlaze na Sejšele“, tvrdi Drulović.

Danas se, kivan je, „mnoge stvari izvrću i ismevaju“. Tada su se, objašnjava, „negovale drugačije vrednosti – poštenje, solidarnost i kolektivni duh, promovisali se i nagrađivali dobri radnici, a za Prvi maj su se otvarale nove fabrike i pogoni“.

Priseća se da je iz Valjonice bakra Sevojno organizivano odlazilo na desetine autobusa do izletišta, a u radničkim prvomajskim konvojima su bili „fiće“ i „tristaći“.

„Svako preduzeće je imalo svoju lokaciju na Zlatiboru. Na livadama su bile postavljene šatre, pevalo se i igralo kolo. Iz Valjaonice bakra je išlo mnoštvo autobusa sa muzikom, hladnjačama sa pečenim jagnjićima i prasićima i pićem“, priseća se Drulović.

Osamdesetih, kaže, Užice je imalo 17.000 do 18.000 industrijskih radnika, a danas svega oko 5.000, što je manje nego što je nekada imao „Prvi partizan“. Građevinsko preduzeće Zlatibor je, dodaje, zapošljavalo 5.000, a sevojnička valjaonica tačno 6.999 radnika.

Tada su, kaže, molili direktora valjaonice da primi još jednog radnika da bi ih bilo 7.000, ali on je to odbio.

U to vreme, objašnjava, nije bilo radničkh protesta, jer je celo društvo počivalo na društvenom vlasništvu i samuopravljanju, a fabrikama su upravljali radnici u radničkim savetima.

„U bivšoj Jugoslaviji nije bilo radničkih protesta, jer su vlasnici preduzeća bili radnici. Kako da protestuje radnik protiv radnika, protiv sebe?  A, danas smo došli u situaciju da se ponovo borimo za one tri osmice iz 1886. godine, kada su radnici na protestu u Čikagu, 1.maja, tražili osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulture i obrazovanja“, ocenjuje naš sagovornik.

To je bilo vreme, ističe, kolektivnog duha, koje je danas nezamislivo i većini neshvatljivo.

„Ljudi su danas otuđeni i, umesto sa ljudima, druže se sa mobilnim telefonima. Mnogi se smeju nekadašnjem vremenu, ali trebao bi da se pitaju u kakvom vremenu živimo danas.  Izgubile su se sve vrednosti, a ljudi su podeljeni na one koji imaju i one koji nemaju“, ocenjuje Drulović.

Nikola Gogić, socijalista, nekada komunista, radnik i predsednik omladine u sevojničkoj valjaonici, koji je pre nekoliko godina penzionisan kao direktor Narodng muzeja u Užicu, priseća se da su radnici na Praznik rada u veseloj povoci kroz grad nosili parole i uzvkivali: „Živeo Prvi maj“, Živeo Praznik rada“, Živeo drug Tito“…

Titu je, kada je dolazio na otvaranje Valjanice aluminijuma, Gogić predao zlatnu značku, 7.oktobra 1975. godine, a te godine je bio u organizacionom odboru za proslavu Praznika rada.

„Te godine iz fabrike je krenulo 38 autobusa ka Zlatiboru.  Organizovao sam i postavljanje bine na kojoj je nastupalo kulturno-umetničko društvo Valjaonice bakra i aluminijuma , u okviru koga je bio i VIS, Vokalno-instrumentalni sastav.  Bilo je veselo. Počinjali smo sa „Zlatibore, širi svoje grane i prihvati mlade partizane“, a posle smo pevali pesme Cuneta Gojkovića, Silvane Armenulić, koja je tada bila u trendu, i mnge druge. Grmeli su trubači, orkestri Boška Ostojića i Milovana Babića, koji su redovno pratili KUD Sevojno“, kaže Gogić.

„Bilo je pečenih jagnjadi. U jednom ternutku je nestalo pečenja, pa su odmah reagovali ljudi iz fabričke menze i rešili problem.  Osim pečenja, za doručak na uranku dobijali smo dva struka mladog luka, hleb, vino, pivo i Srbijankine sokove. Bilo je svega“, seća se Gogić i navodi da su radnici, dan uoči 1.maja, u valjaoničkim halama „čistili mašine i ukrašavali ih cvećem i zelenim grančicama“.

Otvarale su se, dodaje, nove fabrike i pogoni, a danas se organizuju svečanosti za puštanje u rad semafora. Radnici su tada dobro živeli, kupovali „fiću“, a oni koji su više uštedeli mogli su da priušte sebi „tristaća“.  Uzimali su“, dodaje, „povoljne kredite i gradili porodične kuće“.

„To je bio neverovatan i kolektivni zanos. Veći stepen demokratije  je bio u tom samoupravljačkom sistemu, nego danas. Prvi maj treba obeležavati i lepo je to što se omladina danas druži i organizuje prvomajske izlete, ali trebao bi da zna i suštinu tog dana“, poručuje Gogić.

I Zoran Kijanović, koji je bio majstor u tekstilnoj fabrici Cveta Dabić, kasnije neuspešno privatizovanom Froteksu, koja je zapošlavala najveći broj žena, sa nostalgijom se seća nekadašnjih prvomajskih uranaka i vremena za koje kaže da je „potuno drugačije od našeg“.

„U tadašnjoj fabrici su većinom radile žene, ali na uranke su išle i one i mi radnici. Krenuli bismo rano ujutro organizovanim prevozom, autobusima nekadašnjeg užičkog Saobraćajnog preduzeća Raketa. I, sve je bilo besprekorno organizovano. Svi smo bili srećni, lepo se družili, veseli i niko nije pitao za plate“, kaže Kijanović.

Danas, kaže, to vreme ne može da se ponovi.

„Nije u pitanju samo ideologija, nego i druženja od Đerdapa do Trigalava. I, nije bilo mržnje. Današnje vreme je potpuno drugačije i mladi danas ne veruju da je to stvarno bilo tako, a i ne interesuje ih baš previše to šta stvarno simbolizuje Prvi maj“, nostalgičan je Kijanović.

Prvomajski uranak umesto Đurđevskog uranka

„Nekada se, po verskom kalendaru, 6.maja, slavio Sveti Đorđe ili Đurđevdan. Toga dana, u zoru, proslavljavao se kao Đurđevski uranak. U ranim jutarnjim satima, odlazilo se na obližnja izletišta, ložile se vatre, pekli jaganjci… Posle Drugog svetskog rata, odnosno, kako navodi Milorad Iskrin, istoričar iz Užica, „revolucionarnih promena, umesto Đurđevskog uranka, došao je Prvomajsk i uranak“.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Branko Stanković se ponovo ne plaši da kaže šta misli: Evo kako je autor „Kvadrature kruga“ podržao studente

Divlja deponija u krugu komunalnog preduzeća u Čačku, pristiže i smeće iz Užica

Udruženje „Da (ne) dišemo duboko“: Deponija Duboko radi uprkos zabrani inspektora

Udruženje „Da (NE) dišemo Duboko“: Ministarstvo dostavilo rešenje o zatvaranju deponije Duboko