Spomenice borcima i beščašće državi: Kako smo došli do toga da ratni veterani budu zaboravljeni?

Pre svega države koja izgubivši sve ratove devedesetih nije znala šta će sa njima.

S druge strane, ni ostatak društva nije pokazivao empatiju prema bivšim borcima, čak i na prste jedne ruke mogu se nabrojati nevladine organizacije koje se nisu „gadile“ teme.

Tako ne znamo ni koliko ih ima. Pretpostavljamo da je mnogo i da su mnogi u problemima; zdravstvenim, ali i materijalnim.

Ako država nagađa da joj je nekoliko stotina hiljada ljudi bilo u ratu (na njen poziv) i koji su se tako izlagali smrtnim opasnostima i stresnim događajima, a nikada se sistemski nije bavila recimo njihovim mentalnim zdravljem, jasno vam je u kakvoj državi živimo.

Od početka maja i zvanično – tempiranoj bombi.

Veterani su često percipirani i kao veliki nacionalisti željni ratova, tome su pomagali i oni često najglasniji, sa partijskim knjižicama naslonjeni na državni budžet. Ipak, sve koje sam upoznao radeći ovaj posao, bili su suprotno od toga.

Jedan od mojih sagovornika odveden je sa lisicama na rukama kao student sa predavanja na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Za dva meseca u Hrvatskoj je pored njega eksplodirao vagon i izgorelo mu je pola tela.

Kada se oporavio, završio je na bosanskom ratištu gde je nekoliko puta ranjavan. Danas živi sam, zatvoren u stanu. Već upaljeni radio toliko mu razara nerve, da već godinama jedino u potpunom mraku i tišini ga ne boli glava.

Napolje izlazi samo da bi kupio hranu ili da sa bivšim saborcima razmeni tablete za bolove i smirenje.

Država Srbija je u svom beščašću prema ovim ljudima, od kojih je mnoge nasilno odvodila u rat, uspela čak da se žali na presudu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu kada su je ratni veterani tužili zbog diskriminacije prilikom isplate dnevnica.

Ipak, izborna je kampanja, a onda moramo da se setimo svih, pa i boraca zatarabljenih po mračnim sobama. Naprednjaci su ovaj put izvukli teško naoružanje.

Vratili su Šešelja i Jutku, razvlače se šatre i organizuju partijske seoske slave, obilazi se i poslednji kućni prag u ovoj zemlji (na mojim vratima prošle nedelje bili su čak dva puta) sa samo jednim pitanjem: „Jeste li za Vučića?“.

Tako je na turneju morao da krene i ministar Selaković deleći spomenice zaboravljenim veteranima. Jedan od njih presreo ga je u Kuršumliji i raširio transparent na kom je pisalo da nam je predsednik izdajnik.

Čovek je kako kaže želeo da skrene pažnju da se već godinama bezuspešno bori da opština veteranima isplati određenu pomoć jer žive u bedi. Policija mu je bila na kućnom pragu kroz pola sata.

Morao je u stanicu da da izjavu. Ne znamo samo zbog čega. Podrivanja predizborne kampanje? Nadamo se da neće zaraditi prijavu.

Kad se vojska na Kosovo vrati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.