Kako smo dozvolili da heroji postanu senke

– Promocije su održavane u raznim institucijama: crkvama, manastirima, osnovnim školama, bibliotekama, domovima vojske, čime smo napravili uvod u treći deo trilogije koji će biti objavljen do kraja godine. On će predstavljati krunu celokupnog rada i potpuno zaokruživanje priče o Košarama – kaže u razgovoru za Danas Nenad Milkić.

* Kakve veze imate sa Košarama, Kosovom i Metohijom i kako je nastala ova trilogija?

– Imao sam samo 14 godina kada je počelo bombardovanje. U to vreme nisam mogao dovoljno dobro da razumem šta se dešavalo kako na KiM, tako i u celoj državi. Ono što sam video i morao prihvatiti jeste da moji rođaci, prijatelji, komšije, ljudi koje poznajem i volim odlaze u rat, kako su govorili. To je bilo u vreme kada su nam govorili da kopnene invazije nema, da je to samo vazdušni napad agresorskog NATO. Godinama posle toga počelo se sa praksom da se agresija navodi kao „humanitarna intervencija“, odjednom su bolnice, mostovi, škole postali „legitimni vojni ciljevi“, a ljudi i deca Srbije „vojni neprijatelji“. Ta nepravda kojom smo zasipani naterala me je da počnem više istraživati o toj temi. O Košarama sam mnogo slušao od ljudi koji su u to vreme bili na KiM, ali prvi neposredni kontakt bila mi je Lozanka Radoičić, čiji je sin Vladimir poginuo u rejonu Košara septembra 1998, kada su teroristi usmrtili pet i ranili dva vojnika, nakon čega su se povukli preko granice. Na osnovu njene priče nastao je prvi deo trilogije „Poslednja straža“. U drugom delu trilogije počeo sam prikupljati autentične izjave vojnika koji su preživeli, kao i porodica koji su nekog izgubili i sva ta svedočanstva pretočio u roman „Zov karaule“ kao drugi deo trilogije „Mi smo branili Košare“.

* „Zov karaule“ je zapravo romansirano svedočanstvo o bici na Košarama, koja je trajala od 9. aprila do 10. juna 1999. godine. Zbog čega se o tome ćuti, iako se u vojnostrateškom smislu Košare smatraju „srpskim Termopilom“?

– Zašto se o Košarama ćuti? Ovo je pitanje koje sam i sam sebi postavljao dok sam radio knjigu. I što sam više o tome razmišljao navodilo me je samo na dva odgovora. Prvi je da bi sami prikrili određene nedostatke kojih je nesumnjivo bilo, jer se moglo i moralo bolje predvideti kako kopneni napad na SRJ u tom pravcu, tako i organizovati odbranu na najbolji mogući način. Druga stvar je što su saveznici koji su se urotili protiv SRJ tamo doživeli realan, opipljiv i osetljiv poraz, te zbog integracija i zarad dobrih odnosa nije dobro pominjati kako je jedna mala zemlja na kopnu pobedila 19 najjačih zemalja sveta i njihove štićenike iz Albanije. Na tom mestu, na graničnoj liniji između SRJ i Albanije, u dužini nešto manjoj od desetak kilometara, počeo je prvi kopneni napad na Jugoslaviju. Taj kopneni napad su izveli pripadnici takozvane OVK, uz artiljerijsku pomoć Vojske Republike Albanije, kao i logističku i vojnu pomoć pripadnika NATO. Napad je počeo 9. aprila 1999. na Veliki petak, u trenutku kada se u rejonu karaule nalazilo svega 110 vojnika po spisku, većinom momaka od 18 i 19 godina na redovnom odsluženju vojnog roka. Prvi i najteži udar izdržali su pripadnici 53. graničnog bataljona i jedno odeljenje minobacačlija iz 125. motorizovane brigade. Taj glavni udar bio je od 9. do 11. aprila – od Velikog petka do Vaskrsa i u ta tri dana momci su bili potpuno odsečeni od ostatka vojske, a više nisu ni mogli prići zgradi karaule u koju su već drugog dana borbi ušli teroristi OVK. Inače, zgrada karaule je sagrađena na takvom mestu da je nije bilo moguće braniti, jer se videla sa vrhova koji je nadvisuju sa albanske strane. U takvim okolnostima momci su ostali u zasedama i ranije utvrđenim linijama, polako formirajući drugu liniju odbrane. Tek nakon tri dana njima u ispomoć počinju da pristižu i druge jedinice i ojačava se ta druga linija odbrane koja do kraja rata nije popustila.

* Koliko se zna o „Operacija strela“, u kojoj je 1999. učestvovalo 6.000 pripadnika OVK pojačanih Vojskom Albanije, vojnim instruktorima Legije stranaca i NATO avijacijom, a koja je takođe bila pokušaj kopnenog ulaska Zapadne alijanse na teritoriju SRJ?

– Operacija „Strela“ je direktna posledica dešavanja na Košarama. Ona je počela 26. maja i trajala je do kraja rata. Kad je agresor video da kopneno ne može proći na Košarama i da se druga linija odbrane od sredine aprila do kraja maja uopšte nije pomerala, pokrenuli su „Strelu“, čije je dejstvo usmereno na planinu Paštrik, znatno južnije od Košara. I na ovom terenu su doživeli potpuni fijasko, te i pored silnih vazdušnih napada i strahovitih kopnenih pritisaka, linija odbrane nije popustila. Bitka na Košarama je u znatnoj meri otupela oštricu agresorskih napada i u potpunosti osujetila planove da se kopneno pored Košara prodre na KiM, osvoji Đakovica i stvori „most“ kojim bi se ubacivali agresori na KiM, sa ciljem da se što dublje prodre na teritoriju Pokrajine i da se agresor spoji sa tzv. OVK, pre svega sa jedinicama Ramuša Haradinaja. Upravo zahvaljujući onome što je urađeno na Košarama vojska je operaciju „Strela“ dočekala spremna i agresor je izgubio onaj faktor iznenađenja koji je u takvim napadima veoma bitan. Zbog svega toga mislim da je bitka za Košare najveća bitka moderne srpske istorije – da se u borbi oko karaule Košare lomio ceo rat i da se ona u jednom trenutku pretvorila u bitku za Srbiju, jer je samo zahvaljujući prisebnosti i junaštvu te prve stotine koja je na sebe primila prvi udar i izdržala do dolaska pojačanja, ali i svih onih koji su do kraja rata učestvovali u odbrani Košara i celog rejona oko nje, sprečen kopneni prodor agresora na teritoriju KiM.

* Koliko danas ljudi znaju gde se nalaze i zbog čega su Košare važne i da li se Vaše knjige mogu smatrati „spomenikom“ borcima za koje kažete da ih je „pobedio mir“?

– Kada sam počeo pisati priču o Košarama, u toj nameri me veoma razočarala spoznaja da mnogo ljudi nikada nisu čuli za karaulu Košare, da mnogi od onih koji su za nju čuli ne umeju da je pokažu na karti, kao ni da ogromna većina nema uopšte predstavu šta se tamo dešavalo za vreme bombardovanja.

Dani sećanja

Na promociji u Domu VS, koju organizuje Udruženje građana „Srbski svetionik“, o „Zovu karaule“ govoriće novinar iz Beograda i prvi Srbin koji je posle NATO bombardovanja SRJ uspeo da dođe do karaule Košare Mihailo Medenica, dvojica preživelih pripadnici 53. graničnog bataljona Ivan Dražić Draža i Đura Elčić Ciciban, ćerka kapetana Krunoslava Ivankovića, oficira iz 125. motorizovane brigade, koji je poginuo u rejonu Košara 14. aprila 1999, i autor knjige. U programu učestvuju Ivana Žigon i „Kosovski božuri“. Milkić ističe da „promocije ‘Zova karaule’ nisu klasična predstavljanja knjiga, već pre svega dani sećanja na heroje koji su proleća 1999. branili i odbranili ovu zemlju, posebno na one koji se sa granice nisu vratili“.

Poezija i proza

Nenad Milkić (1985) rodom je iz Loznice, živi u Malom Zvorniku. Po obrazovanju je pravnik. Do sada je objavio dve zbirke poezije: „Purpurne kiše“ i „Pevaj mi, mama“, kao i tri romana: „Zovem se Dunja“, „Poslednja straža“ i „Zov karaule“, za koje je nagrađivan. Član je Udruženja Mensa.