Kako smo kao narod za manje od 60 godina prešli put od najoptimističnijih do najvećih pesimista u svetu?

Građani Jugoslavije su, prema istraživanju koje je sprovedeno 1966. godine, bili najoptimističniji ljudi na svetu.

Institut za međunarodna sociološka istraživanja iz SAD obradio je 1966. godine podatke dobijene u međunarodnoj anketi pod nazivom „O ljudskoj sreći“, na koju je sada podsetio Index.hr.

U Jugoslaviji su tada ispitane 1.524 osobe, a prema rezultatima istraživanja, bili na vrhu lestvice po iskazanom optimizmu o budućnosti nacije.

Anketa je tada sprovedena u SAD-u, Brazilu, Kubi, Filipinima, Panami, Dominikanskoj Republici, Zapadnoj Njemačkoj, Izraelu, Nigeriji, Indiji, Poljskoj, Japanu, Egiptu i Jugoslaviji.

Ipak, pre nekoliko dana dobili smo novo istraživanje, koje je sprovela međunarodna asocijacija Gallup International.

Prema tom istraživanju, Srbija je na trećem mestu u svetu i prvom u regionu po indeksu pesimizma i tri četvrtine njenih građana očekuje ekonomske poteškoće u 2023. godini.

Ispred Srbije na ovoj listi našle su se samo Poljska i Češka.

Čak 64 odsto ispitanih građana u Srbiji očekuje lošiju godinu, petina misli da se situacija neće promeniti a samo 16 odsto očekuje da će 2023. buti bolja.

Sociolog Ratko Božović za Danas ukazuje da nema mnogo smisla biti veliki optimista po tom pitanju.

On je iskomentarisao optimizam koji je tada vladao, ali i današnji pesimizam.

„Nešto tadašnjeg optimizma je bilo ideološki krojeno, to je bilo društvo idealizma. Imali su tu kolektivnu iluziju“, naveo je on.

Božović je dodao smo mi poznati po preterivanju.

„Živeli smo u veri nagovora, to tada nije bilo racionalno, u zagrljaju Sovjetskog Saveza. Živelo se pristojno u odnosu na druge, bar je to ideološko društvo nametnulo tu logiku“, naglasio je sociolog.

On smatra da je to danas potpuno drugačije.

„Sada je sva ta vera dovedena u pitanje, ta zajednica je sada srušena. Pošto volimo da preterujemo, sad mislimo da nam nema spasa. Mi volimo krajnosti, krajnji optimizam ili krajnji pesimizam“, objasnio je Božović.

Sociolog je pojasnio da danas nema mnogo argumenata za optimizam.

„Nema smisla ići u krajnosti, ali nema ni puno argumenata za optimizam. Naš kontekst je bio odlučujući tada, kao i sada. Kada se izgubi nada, onda imate ovakav pesimizam. Nikako da stignemo do ravnoteže, uvek smo u nekoj zbrci. Naš pesimizam nije konstruktivan, on je traumatično depresvian“, poručio je Božović.

On je ukazao i da u Srbiji nema ravnoteže.

„Ravnoteža se vezuje za smisao i sistem vrednosti, a mi živimo u trusnom području, znači da uvek može da počne zemljotres. Samoiluzija je dovoljna za optimizam“, kazao je Božović.

Istoričar Milivoj Bešlin je naveo da ga ne čude rezultati ovih istraživanja.

„Ovakav nesrazmer u stepenu nekadašnjeg jugoslovenskog optimizma i savremenog srpskog pesimizma vidim u dubokim, strukturnim i nekim sasvim specifičnim razlozima. Jugoslovenski socijalizam je bio okrenut budućnosti, širio je hegelijanski narativ o pravolinijskom napretku i uz izvesne kontradikcije, to nije bilo daleko od istine“, smatra on.

Da biste bili optimistični, morate da imate perspektivu i misao o nekoj boljoj budućnosti, dodao je naš sagovornik.

„Savremeni srpski autoritarni nacionalizam i naci-šovinizam ne može da ponudi nikakvu budućnost, već nudi figuru neprijatelja, spoljnog i unutašnjeg, neprekidno generiše mržnju i nestabilnost, ratno huškanje, pretnje i jeftinu patetiku preko narativa o večnoj žrtvi“, ukazao je Bešlin.

On je rekao da današnja politika nudi samo priče o prošlosti i da se time zapostavlja budućnost.

„Ova nedosledna i napukla, poražena i kompromitovana ideologija, oličena u autoritarnom vladaocu, Vučiću, nudi samo narativ o slavnoj prošlosti, koja se besprimerno falsifikuje i fabrikuje i time se zatvara svaka perspektiva za budućnost. U takvim okolnostima, korumpirani srpski divlji kapitalizam, lišen pravila, sa zgaženim institucijama, bez vladavine prava, bez prava čoveka i građanina ne može u ovom nasilju, medijskom sluđivanju, pretnjama i represiji da generiše ništa drugo osim svakovrsnog pesimizma i beznađa. U njima, manjina koja podržava autoritarni poredak poslušno izlazi na glasanje, a većina ubijena u pojam i sluđena beži u apstinenciju. Samo čovek sa nadom i verom u budućnost u stanju je da se bori za svoja prava. Cilj aktuelnog režima je da ubije svaku volju ljudi za otporom i otuda tako rasprostranjen pesimizam“, pojasnio je Bešlin.