Kako smo od poželjno negativnog stigli do obavezno agresivnog

Ovo pokazuje najnovije istraživanje Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) pod nazivom „Komunikativna agresija u Srbiji 2024”. Sprovedeno je u periodu od 1. do 30. septembra ove godine, a rezultati pokazuju da je u navedenom periodu od mesec dana u najčitanijim štampanim i onlajn medijima u zemlji objavljeno čak 21.638 tekstova sa ovim elementima. Dakle, ni manje ni više nego 698 ovakvih tekstova dnevno se našlo na meniju srpske čitalačke publike, izazivajući posledice širenja agresije, mržnje i raznih oblika ekstremizama, ne samo putem društvenih mreža, već i prelivajući se na realni život.

Značaj CEPROM-ovog istraživanja ogleda se pre svega u činjenici da je ovo drugo po redu, a da je prvo na gotovo identičnom reprezentativnom uzorku urađeno 2019. godine i da ova vrsta permanentnog praćenja medijskog sadržaja sada omogućuje kvalitativni skok kroz komparaciju. A ona pokazuje tri ključna rezultata: neprekidan rast agresivne komunikacije predominantno u onlajn medijima, nove trendove u etiketiranju i govoru mržnje i sve intenzivniji militaristički narativ, koji dodatno podstiče i podiže nivo komunikativne agresije.

Zanimljivo je da je upotreba termina „strani plaćenik” za 5 godina porasla za više od sedam puta, ali i da je na ubedljivom prvom mestu novi termin „bolesnici” koga u stopu prate „nacisti” i „psihopate” – sve u svrhu izazivanja agresije prema pojedincima ili grupama koji su targetirani kao nepodobni. Za trećinu je porasla i upotreba termina „napad”, „sukob” i „smrt”, ali prvo mesto drži termin „atak” sa rastom od čak 82,5%. Ovo je možda i razumljivo, s obzirom na globalnu situaciju brojnih žarišta, ratova i sukoba.

Ono što ipak najviše brine je da je tekstova sa elementima agresivnosti i govora mržnje čak 13 puta više u onlajn medijima (92,66%), za razliku od printa gde je taj procenat 7,34%. Ključno pitanje je zašto se to događa, kada zamo da se u onlajn prostoru ta vrsta agresije širi gotovo instant, najpre kroz komentare, a onda i putem društvenih mreža, dodatno intenzivirajući mržnju.

Klik je najvažniji

Odgovor je, nažalost, vrlo jednostavan. Novinarstvo je oduvek volelo negativno. I loše vesti su uvek bile „prodavanije”. Ali onlajn novinarstvo je otišlo i korak dalje. Kako analitika, tako i brojna istraživanja pokazuju da negativni i tekstovi obojeni emotivnim nanosima privlače daleko više klikova od pozitivnih ili neutralnih. Pojava imerzivnog novinarstva koje prednost daje emotivnom doživljaju publike umesto činjenicama – to samo potvrđuje.

A šta tek reći za „izveštavanje sa učestvovanjem” koje u nekim medijima čak preovladava. Strah, odnosno njegovo izazivanje, u medijima postaje poželjan – jer donosi klikove. Klikovi donose oglašivače, a oni profit. Jedini način da mediji monetizuju svoj sadržaj u takvim okolnostima jeste da igraju na kartu velikog broja klikova i da tako pokušaju da ostvare profit, ali i uticaj. Novo doba fejk njuza, post istine, post novinarstva i post medija donelo nam je jedan potpuni paradoks – umesto da se uticaj ostvaruje tako što se potvrđuje kredibilitet, integritet i dignitet medija i novinara, on se ostvaruje brojem klikova – što imate više klikova, to ste uticajniji, tj. što je veća čitanost, pretpostavka je da je i uticaj veći. A sve to u srpskoj medijskoj zbilji neiznalaženja boljeg poslovnog modela kada je sav (ili gotovo sav) sadržaj besplatan. Ostvaruje se Kinova sumnja da „zamagljivanje granica između publike i autora, između fakata i fikcije, između invencije i realnosti, dovodi do još većeg zamagljenja objektivnosti”. I srozavanja kvaliteta sadržaja, koji je u drugom planu.

Čak i novija generacija teoretičara upozorava: „Dvadesetčetvoročasovni rok i očekivanja publike za kontinuiranim isporučivanjem najnovijih vesti treba da budu vrlo zabrinjavajući, jer mogu dovesti do toga da online novinari požuruju isporuku informacija umesto da je kanališu kroz snažan gatekeeping proces“ (Čan, Li, Pan). Ali na delu više nema „tradicionalne gejtkiping prakse” koja podrazumeva „urednički način procene vrednosti vesti”, već se krećemo ka gejtvočing praksi koja podrazumeva „procenu vrednosti vesti zasnovane na klikovima”. Stoga se i u teoriji sve češće koriste termini kao što su „merljivo novinarstvo”, „algoritamsko novinarstvo” i „automatizovano novinarstvo” (Nedeljković). Otuda naravno i nova zanimanja poput urednika društvenih mreža i sl.

Kada imate situaciju gde ne postoji konstrukt van odnosa MI-ONI, već važi pravilo da ako nisi sa nama, onda si protiv nas, mediji se u tom odnosu potpuno otvoreno stavljaju u službu jednih ili drugih nauštrb onoga što se zove profesionalizam, profesionalno novinarstvo i novinarstvo koje je u službi građana. U takvom novinarstvu i u zadatim konstruktima medijskog antagonizma i medijske polarizacije, prvo što strada jesu istina i profesionalizam. A onda se sve to preslikava i na društvo u celini. Šireći agresiju umesto argumentacije i dijaloga. Od globalnog do lokalnog nivoa.

Autor je redovni profesor novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i šef Odeljenja za novinarstvo i komunikologiju

Lavirinti profesionalizma

Godine 2008, u istraživanjima rađenim na FPN-u detektovali smo sve masovniji izostanak izvora u tekstovima u printu. Počelo je kao i uvek sa tabloidima, a potom se prеnelo i na referentne medije. Iste godine počela je Svetska ekonomska kriza. Ponajviše je stradala medijska industrija, a pre svih štampa. Online redakcije ostaju izolovane u odnosu na print. U online redakcijama (često malobrojnim) rade mladi i neretko neiskusni novinari. Iskusni novinari odbijaju da se prilagode i uključe u rad online izdanja (to iskustvo imali su i referentni evropski mediji koji su tada počeli i da ga rešavaju). Društvene mreže eksplodiraju u Srbiji i počinju snažno da utiču na online sadržaj. Tviter i Instagram postaju i izvor, ali što je još važnije i sadržaj. Svetski trend rasta obima crne hronike, sporta i lajfstajla sa zakašnjenjem stiže i u Srbiju. Tabloidi preuzimaju primat (uz nesebičnu podršku iz polja političkog). Nastupaju godine Kovid-a 19 koje dodatno osnažuju društvene mreže i daju „pravo glasa” teorijama zavera i ekstremizmima raznih vrsta.

Po prvi put se uočava da nestaje i lid, jer „vesti” to više nisu. Sadržaj postaje sve šareniji, rijaliti za razliku od svetske prakse „jačaju” i sve su ekstremniji po svom „sadržaju”. Status sadržaja pak ostaje isti – besplatan. Njegovo veličanstvo KLIKBEJT dobija punopravan status. Čak i ozbiljni mediji u poteri za klikovima sve se ređe ustručavaju da ga upotrebe. Preobilje sadržaja potencirano kvotama koje novinari u onlajn redakcijama dobijaju kao obavezu na dnevnom nivou, isključuje ozbiljnost u pristupu i najpre nestaje provera i kontekstualizacija. Vrlo brzo kontekst u potpunosti izostaje. Umesto konteksta ređaju se bizarni detalji (rađaju se novi etički problemi koji ostaju bez odgovora). Rešenje za kontekst traži se u „eksplejnerima” tj. objašnjenjima umesto interpretacije. Multimedija postaje sama sebi svrha. Nestaju vesti u suštinskom smislu te reči. Mediji se otvoreno reklamiraju da „oni proizvode vesti”. Uticaj tabloida širi se i na referentne medije. Umesto proizvodnje sadržaja, „kreira se obrada” (do potpunog preuzimanja od konkurencije). I sve je i dalje – besplatno. Uz obavezan klik. Naravno.

Dijagnoza

Uzroci lošeg stanja u kome se profesija i mediji nalazе su neprekidne promene javnog diskursa (od političkog, preko komercijalnog polja, do polja odnosa s javnostima, digitalizacije i promenjene strukture publike). Posebno promene komunikacionih i poslovnih modela u kojima se štampani mediji nisu najbolje snašli, osim poslovično „spretnih” tabloida, koji su zahvaljujući i ovoj situaciji preuzeli dodatni deo medijskog prostora. Posledica je urušavanje medija, referentnih štampanih i onlajn pogotovo, kao i tabloidizacija i estradizacija javnog, a samim tim i medijskog polja. A ona je sa sobom donela ne samo populističke narrative, već i agresiju i ekstremizme svih vrsta.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Komunikativna agresija u Srbiji 2024: Kakve su posledice jezika senzacionalizma, agresivnosti i mržnje u domaćim medijima po pojedince i društvo” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.