Kako smo preživeli Holokaust

Nešto kasnije, takođe vidno uzbuđen, došao je rođak Robert. I on je bio kod Spomenika… sadašnji Trg republike… i on je bacao kamenje na nekakvo nemačko predstavništvo.

***

Tog martovskog dana 1941, neposredno posle sramnog pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu… Nemačka, Italija, Japan… u Beogradu su izbile velike demonstracije. U svet su otišle parole „Bolje rat nego pakt“, „Bolje grob nego rob“… Slušajući egzaltiranog tatu i Roberta… (mene, desetogodišnjaka, nisu puštali na ulicu)… slutio sam da se nešto ozbiljno zakuvava.

***

Deset dana kasnije dogodio se šesti april. Nemačka je objavila rat Jugoslaviji i odmah bombardovala Beograd. Otac nas je naterao da idemo u podrum. Tamo su već bili neki sustanari. Bio je lep, sunčan dan. A onda, uz veliki prasak, kroz mali podrumski prozor video sam oblak prašine. Otkud to po tako lepom vremenu? Otac, koji je u međuvremenu obukao poručničku uniformu (rezervni oficiri imali su uniforme kod kuće) samo je nešto promrljao o lošem vremenu… Kada se „nevreme“ stišalo, izašli smo na ulicu. Zgrada preko puta naše bila je ruševina. Otac je majku i mene odveo u obližnje sklonište Crvenog krsta. Sledeći put videli smo ga – posle četiri godine!

***

Kako je otac u onom opštem metežu uspeo da nađe neka kola i da ih pošalje po nas u sklonište nije mi jasno. Tek, tog prvog dana aprilskog rata stigli smo u Požarevac. Tamo je živeo Čeda Kojić, tatin poslovni partner.

***

U Požarevcu smo ostali dva meseca. Tata se nije javljao. Bojali smo se najgoreg. Iako nas je Čeda zadržavao, mama je odlučila da se vratimo u Beograd. Znala je, naravno, da Jevreji moraju da se prijave policiji, ali nismo ni mogli više da se krijemo u Požarevcu.

***

Zgrada u Dobračinoj 14 bila je čitava, ali je naš stan na prvom spratu bio zauzet. Nemački oficiri su se tamo baškarili. Mama je pokušala da iskamči bar neke naše lične stvari, ali su se oni samo nasmejali.

***

 Porodica Vučurević bila je logičan izbor. – Gospođo Štajner, Vi i Hari ste ovde kod kuće!… rekla je Mara Vučurević. Moja Meri, kako sam je zvao, koja je kod nas bila maltene član porodice, a starala se i o meni… Sa porodicom Vučurević, Markom, Marom i Mikicom, mlađim nekoliko godina od mene, bili smo dugo prijatelji. Ali, sada smo mi bili obeleženi.

***

 Meri je znala nemački i otišla je u naš stan u Dobračinoj ne bi li izvukla bar nešto garderobe. Samo što je nisu izbacili. Ali, ta hrabra žena je sa zida skinula veliku uramljenu moju sliku i rekla da im to sigurno ne treba. Eno je, slika je i danas na zidu moje sobe.

***

I mi smo, naravno, nosili žute trake oko rukava i šestokraku žutu zvezdu na reveru. Na ulici ljudi su nas uglavnom pozdravljali, poneko je okretao glavu. Jednom, u tramvaju, mama i ja smo ušli na zadnja vrata i nekoliko putnika je odmah ustalo i ponudilo mesto.

***

Negde pred kraj leta mama mi je rekla da ćemo morati da odemo iz Beograda. Nisam ja tada znao za Aušvice ili Sajmišta… (beogradski logor za Jevreje)… ali i dečaku od 11 godina moralo je da bude jasno da nam preti velika opasnost. Bilo je pogotovo opasno da neprijavljeni i dalje boravimo kod Vučurevićevih. Opasno za nas i za njih.

***

Zgrada u Cara Uroša 52 bila je stara dvospratnica, sa povelikom baštom. Svi su znali da smo mi tamo. Jednog popodneva uleteo je komšija iz prizemlja: – Nemačka patrola je u zgradi!… U sobi gde smo bili mama i ja bilo je i naše „sklonište“ za ne daj bože – jedan stari veliki orman. Ubrzo smo čuli bat čizama i osorno… Juden?! Jevreja?!… I nestvarno miran ženski glas: – Ne, ovde nema Jevreja!… Da su nas našli , i mama i ja, Meri, Marko i Mikica, svi stanari ove zgrade mogli smo da završimo u ko zna kojem koncentracionom logoru.

***

 Nismo više imali pravo da rizikujemo, da i nas i živote tih divnih ljudi dovodimo u smrtnu opasnost. Majka je ne znam kako i od koga i po koju cenu nabavila lažna dokumenta. Ja sam se zvao Ivo Matković… rođen, u školu išao, od rođaka imam, najbolji prijatelji su mi… sve sam to morao dobro da utuvim u glavu.

***

 I došao je taj dan. Išli smo tramvajem dvojkom do železničke stanice – bez naših žutih obeležja. Mama ih je spalila pre nego što smo pošli. Meri nas je pratila sve do vagona i pomogla nam oko nešto malo stvari koje smo poneli. Vozom preko Bosne do Splita.

***

Zbogom, Beograde! Bojao sam se da nikada više neću videti voljeni grad, da nikada više neću živeti lepim životom u krugu najmilijih i mnogih prijatelja.

***

U vozu je sve bilo u redu dok u naš kupe nije došao jedan ustaški oficir. Bio je izuzetno ljubazan, stalno je zapodevao razgovor sa majkom, mene je pitao za drugove, za školu. Mama me je stalno terala da spavam, objašnjavajući ustaši da sam bio bolestan i da sam neispavan. Bojala se da ne kažem nešto što nije trebalo. Ali, Ivo Matković je dobro naučio lekciju.

***

Te jeseni 1941. Split nije ličio na razdragani mediteranski grad. Nekako je bio siv, sumoran. Možda i zbog silnih vojničkih uniformi koje su preplavile grad, možda i zbog mnogih pridošlica, ponajviše izbeglica iz Srbije sa lažnim dokumentima, kupljenim često i poslednjim dinarima pošto su prethodno isprodavali sve što su mogli, koji su potražili utočište u ovom lepom dalmatinskom gradu, sada pod italijanskom okupacijom.

***

 Ni danas, ja bar, nemam pravo i potpuno objašnjenje zašto su italijanski fašisti odlučili da „konačnom rešenju jevrejskog pitanja“ priđu na ipak humaniji (!) način od njihovih nacističkih saveznika. Naravno, da su vlasti u Splitu znale da su svi ti „Matkovići“ u stvari bili „Štajneri“.

***

Posle Beograda gde nam je glava stalno bila u torbi… (kasnije se pokazalo da smo bili među poslednjim Jevrejima koji su uspeli da pobegnu iz grada)… Split pod italijanskom okupacijom činio se kao idealno mesto. Ali, ne zadugo. Jednog jutra, zajedno sa još stotinjak izbeglica, sprovedeni smo na brod koji je uveče isplovio.

***

U Sušaku su nas prebacili u voz koji nas je odvezao do jednog mesta blizu Vićence, provincijskog centra na severu Italije. Raspoređeni smo u manje grupe od po dvadesetak ljudi. Kamionima smo krenuli u nepoznato. Sada kao internati civile di guera, civilni ratni internirci, kako je zvanično određen naš status.

***

I tako smo se našli u Pozini, selu u provinciji Vićenca , u podnožju planine Pasubio. Bezmalo dve ratne godine majka i ja boravili smo tamo, dok je otac bio u Osnabriku, nemačkom logoru za ratne zarobljenike. Jevreji i komunisti imali su poseban, lošiji tretman od ostalih oficira nekadašnje jugoslovenske vojske.

***

U stanici karabinjera upoznali su nas sa pravilima ponašanja: ne smemo da se družimo sa meštanima, ne smemo da napustimo mesto, nema škole za decu… Dobićemo bonove za ishranu, ali manje od Italijana, usluge lekara… (koji dolazi dva puta nedeljno)… možemo da koristimo samo u krajnjoj nuždi. Najzad, nas dvadesetak razmešteno je po privatnim kućama, po dve-tri izbegličke porodice zajedno.

***

Iako tada, kao dečak od 11 godina, nisam znao za strahote Aušvica i drugih logora smrti, sva ta ograničenja učinila su mi se više nego rigorozna. U relativnoj slobodi, bez straha od nemačkih ili lokalnih patrola, ali bez škole, bez druženja sa vršnjacima, prinuđen da vreme iz dana u dan provodim samo sa „matorcima“, izbegličkim porodicama koje su bile s nama u kući, uz sve to boraviti u nekakvom italijanskom selu sa meštanima s kojima je bila zabranjena komunikacija, a čiji jezik nisam znao…

***

Ipak, vremenom sam se navikao na sve to. A i vlasti su malo po malo popuštale dizgine. Majka je počela da štrika džempere sa šarama… (nije mi bilo jasno kada je to naučila)… pa smo imali i nešto para da dopunimo krajnje oskudnu ishranu sa tačkica. Uspela je i da dobije dozvolu da počnem da radim kao šegrt kod mesnog stolara, tako da nisam više vatao zjala po ceo dan. Nekome je to ipak zasmetalo, pa mi je posle šest meseci zabranjeno šegrtovanje… (koje se ponajviše sastojalo u nošenju dasaka)… „da ne bih širio stranu propagandu!“

***

 Nije, naravno, to bio idiličan život u malom italijanskom planinskom selu. Fašističke vlasti nisu propuštale priliku da nas podsete ko smo i šta sve ne smemo. Desilo se tako da me je ujeo pas, a majka nije uspela da dobije dozvolu da me odvede lekaru u obližnje mesto. Srećom, pas nije bio besan.

***

Vesti sa frontova postepeno su dobijale optimističku notu. Pojavila se realna nada da se dani u internaciji bliže kraju. I dogodilo se – septembra 1943: kapitulirala je Italija. Ali, mi smo bili sasvim blizu granice sa Trećim rajhom, a nemačke trupe već su zaposedale italijanske položaje. Trebalo je što pre krenuti na jug – prema savezničkim trupama koje su, posle iskrcavanja na Siciliji, nadirale ka severu. I krenuli smo.

***

Sada, posle više od sedam decenija, ne mogu precizno da rekonstruišem putešestvije od Pozine do Barija. Ne znam koliko stotina kilometara smo prešli, dobrim delom i peške, krijući se, krijući pogotovo naš identitet, dok nismo stigli do – slobode.

***

U opštem haosu koji je u Italiji vladao posle kapitulacije, u moru ljudi, izbeglica, koji su tumarali po zemlji bežeći od ratnih sukoba na severu i jugu zemlje, na neki način bilo nam je i lakše da se krećemo. Ali, morali smo da izbegavamo bilo kakve susrete sa ljudima u uniformama koji su mogli da nas legitimišu. Jer, mi nismo imali nikakva dokumenta, nismo smeli da kažemo ko smo i kuda smo se uputili.

***

Ne sećam se ni kako smo uspevali da dođemo do malo hrane, ali se dobro sećam da je bilo perioda kada smo danima jeli samo grožđe. Lepo, krupno belo grožđe koje niko nije brao. Naravno, ubrzo smo dobili proliv, ali smo i dalje jeli grožđe jer je često to bila jedina hrana do koje smo mogli da dođemo.

***

Negde u poznu jesen, sa jednog brežuljka nekih stotinak kilometara južno od Rima, ugledali smo savezničke tenkove. Izbezumljeni od sreće pojurili smo ka njima. Mama je znala engleski, ali vojnicima nije bilo sasvim jasno ko smo dok nije izgovorila spasonosnu reč – Jews (Jevreji). Mogu samo da pretpostavim kako smo izgledali. Pripadnici čuvene britanske Osme armije sažaljivo su nas gledali, nešto se došaptavali, otvarali su konzerve i davali nam da jedemo. Prebačeni smo zatim do jedne veće baze u pozadini fronta. Oh, kakvo je zadovoljstvo tuširati se!

***

U Bariju – pravo u bolnicu. Posle svega što je majka, ta krhka ženica, izdržala proteklih meseci, najednom u slobodi, oslobođena brige kako da sačuva sina, bila je potpuno skrhana – i fizički i psihički.

***

Razdvojili su nas. Tek posle nekoliko dana dozvolili su mi da vidim mamu. Jedva sam je prepoznao. U bolničkom odelu, ošišana do glave zbog infekcije, sada sam tek video koliko je oslabila. Činila mi se još sićušnija, ali sada i sa očigledno zadovoljnim izrazom lica. I tada i kasnije jasno mi je bilo da je ona sve to preživela samo zbog mene.

***

Bari, veliko pristanište na Jadranskom moru, već pri dnu italijanske čizme, bilo je u to vreme važna saveznička baza za sve vidove vojske koja je napredovala ka severu. Istovremeno, ovde su se, u dogovoru sa Vrhovnim štabom Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, slivale reke izbeglica iz Jugoslavije koje su saveznički brodovi dovozili sa dalmatinskih ostrva. LJudi su naime bežali pred novim, nemačkim okupatorom. Bili su to uglavnom stariji ljudi, žene, deca, ali bilo je i dosta ranjenih partizana.

***

Čim se mama malo oporavila, sada već i sa malo kose na glavi, izašla je iz bolnice i pridružili smo se tom partizanskom zbegu. Izvesno vreme proveli smo u jednom selu blizu Otranta, a onda u Tarantu čekali brod koji je trebalo da nas prebaci u – Egipat.

***

 Sredinom februara 1944. isplovili smo iz Taranta, velike luke u Jonskom moru. Ratno je vreme i brodovi uvek plove u konvoju. Tako je bilo i sada – tri ratna broda sa neobičnim tovarom od više hiljada jugoslovenskih izbeglica uputila su se ka Sredozemnom moru. Cilj je bio Port Said u Egiptu.

***

Posle devet dana iscrpljujuće plovidbe, začinjene i pretežno lošim vremenom, posle bezbroj lažnih uzbuna i jedne prave kada su nas nadletali nemački avioni, najzad smo stigli u Port Said, grad na severnom ulazu u Suecki kanal. Prenoćili smo i onda kamionima krenuli u – El Šat (El Shatt).

***

 Put do ovog, nadali smo se, konačnog odredišta nije obećavao ništa dobro. Velika vrućina i pesak, svuda samo pesak, nigde ni naselja, ni zelenila. Da li je moguće da nas vode u pustinju, da ćemo da živimo u pustinji?!

***

Nepregledan niz velikih šatora usred peska, ali tako poređani da se dobijao utisak pravih ulica, grupisani u nekakve rejone, tek nekoliko zidanih baraka i – pesak sa svih strana. Bili smo usred Sinajske pustinje na Sinajskom poluostrvu.

***

Mnogo godina kasnije u jednoj stranoj publikaciji našao sam ovakav zapis o El Šatu i životu u njemu: “Zahvaljujući neverovatnoj upornosti sve teškoće su savladane – živelo se u nemilosrdnim vremenskim uslovima i to u bukvalnom smislu u gradu koji je umesto kuća imao šatore. Bio je to grad sa više od 26.000 stanovnika, grad sa ulicama i kućnim brojevima, sa školama, bolnicama, poštom, pozorištem, horovima, fudbalskim i drugim sportskim timovima, sa grobljem i crkvama; grad sa javnim kupatilima, sa dnevnim i nedeljnim novinama…“

***

Ovo je svakako preidealizovana slika. Tačno je da smo sve to imali u El Šatu. Ali, ne treba zaboraviti da je za 18 meseci u El Šatu zbog očajne klime umrlo više od 800 ljudi, pretežno starijih i dece. Istina, sklopljeno je i 300 brakova i rođeno je 650 dece!

***

U El Šatu, u školi bez učionica, bez udžbenika, ali sa pravim profesorima… izbeglicama… završio sam treći razred gimnazije jer sam po godinama pripadao toj generaciji i o tome sam dobio i „svedodžbu“. Sa drugovima, po onoj vrućini i na pesku, između dva šatora, pikao sam neku krpenjaču, ili smo išli do Kanala i kupali se, što je bilo zabranjeno jer su za brodovima ponekad išle i ajkule.

***

Tako je prolazilo vreme u El Šatu sve do oktobra 1944. kada smo čuli vest da je Beograd oslobođen. Proslavili smo kako smo već mogli, ali su nam kasniji dani bili sve teži. Jer – Beograd je slobodan, a mi se vučemo ovde po sinajskom pesku! Ni danas ne znam zašto nas nisu ranije vratili kućama. Tvrdnja da nije bilo slobodnih brodova ne deluje mi uverljivo. Da li su Britanci, koji su bili odgovorni za El Šat, čekali da vide koja i kakva će se vlast ustoličiti u Jugoslaviji?

***

Majka i ja sa povećom grupom izbeglica otišli smo negde krajem leta 1945. Kada smo se vratili u Beograd, prvo utočište našli smo opet kod porodice Vučurević, kod moje Meri. I oni su srećom svi preživeli rat. 

***

Ostalo je još da se vrati tata. Nekoliko puta smo išli u Zemun, gde su po obaveštenjima Crvenog krsta stizali ratni zarobljenici. Uzalud. A onda smo… Ne znam ko je koga prvi ugledao, ali to su verovatno bili najsrećniji trenuci mog života.

Posle nešto više od četiri godine porodica Štajner opet je bila zajedno! Preživeli smo Holokaust!

O sagovorniku

Hari Štajner rođen je u Beogradu 1930. Odmah po položenoj velikoj maturi u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu počeo je da radi kao novinar u Borbi, da bi potom prešao u Večernje novosti, zatim u NIN, a 1990, zajedno sa desetoro kolega, osniva nedeljnik Vreme. Kao spoljnopolitički novinar izveštavao je o značajnim događajima sa svih kontinenata. Intervjuisao je poznate državnike i javne ličnosti što je nedavno objavio u knjizi Ogledanje moći. Jedan od osnivača NUNS-a, osnivač i direktor Medija centra. Govori engleski, nemački, italijanski. Oženjen je Branislavom, ima ćerku Sandru. Živi u Beogradu.