Kako smo pripremali prvi broj Danasa: Smejao nam se ceo Beograd (FOTO) 1Foto: Imre Sabo

Na današnji dan, 9. juna 68. godine rimski car Neron izvršio je samoubistvo pošto ga je Senat proglasio neprijateljem naroda i osudio na smrt.

Rođen je najpoznatiji ruski car Petar Veliki i to 1672. Istog dana 1915. završen je Bečki kongres, koji su sazvale velike sile da bi otklonile posledice Francuske revolucije i Napoleonovih ratova. Pred kraj 20. veka, 1999. Vojska Jugoslavije i NATO potpisali u Kumanovu Vojnotehnički sporazum o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova, čime je okončan vazdušni napad zapadne vojne alijanse na tadašnju SRJ.

Samo dve godine pre Kumanovskog sporazuma, o kome smo naravno izveštavali, 9. juna 1997. pojavio se prvi broj dnevnog lista Danas, uz puno problema, veliki trud, izgubljene živce…

Ove dnevne novine osnovalo je 17 iskusnih novinara, urednika i ljudi koji su, kako je izračunao naš prvi glavni i odgovorni urednik pokojni Grujica Spasović, zajedno imali 400 godina radnog iskustva.

Preduzeće Dan Graf, koje je izdavalo Danas, osnovali su: Dušan Mitrović, Grujica Spasović, Božidar Andrejić, Gordana Logar, Branislav Čanak, Zdravko Huber, Nikola Burzan, Ludvig Vinsent Godomski, Radivoj Cvetićanin, Šime Vučković, Raško Kovačević, Rade Radovanović, Radomir Ličina, Vesna Ninković, Ivan Torov, Predrag Mitić, Aleksandar Nikašinović. Po povratku iz Južne Afrike pridružio im se i 18. Milovan Jauković.

Uradili su teži deo posla, osnovali preduzeće, obezbedili novac i prostor, nešto tehnike, skroman kancelarijski nameštaj… Izabrali su i ime lista.

Kako je pre ratova devedesetih u Zagrebu izlazio vrlo cenjen i čitan nedeljnik Danas, dešavalo nam se da nas mešaju. Mene je u početku više sagovornika začuđeno pitalo: „Zovete iz Zagreba?“. Onda bih objašnjavala da smo novi dnevni list iz Beograda, da većinu čine novinari Borbe i Naše Borbe. Na zamerke pojedinih kolega iz Hrvatske da smo im „ukrali“ ime, Grujica je odgovorio tako što je podsetio da je u Beogradu pre Drugog svetskog rata izlazio časopis Danas.

Onda smo stupili na scenu mi, tada mladi novinari, prelamači, daktilografkinje, sekretarice… Bili smo ambiciozni i želeli da ovaj projekat uspe, a pošto sam od prvog dana u Danasu, kao juče se sećam kako sam stigla do Jagićeve ulice, gde se najpre nalazila redakcija.

Za „rupe u sećanju“ kojih ima sve više, pomaže mi sekretarica Ceca (Svetlana Kapošvarac), koja je u Danasu takođe od početka. Stigla je pre prvih novinara. Pošto sam osnivače znala iz Naše Borbe, gde sam tada radila kao honorarac i čiji se kraj već nazirao, nazvala sam Grujicu i upitala da li u novinama koje pokreću ima mesta i za mene? „Naravno, darling, samo ti dođi. Mi već dolazimo u redakciju, dogovaramo se, pripremamo. Videćeš kakvu smo bombona zgradu našli u Jagićevoj ulici. Ti si beše na Novom Beogradu? Samo „sedmicom“ idi do Đerma…“

Krenem onda iz svog bloka 70, tramvajem, „kaćušom“ broj sedam, „španaca“ nije bilo i „klaj-klaj“ do Đerma, kao do Obrenovca da idem. Nađem Jagićevu, broj 3, vidim neko dvorište, čini mi se napuštena bela zgrada, kamion ispred. Magacin rekla bih.

Onda kroz katakombe, stepenice gore-dole, nađem Grujinu kancelariju. S vrata ga pitam: „Šta je ovo, bogu iza nogu.“ „Ma kakvi, dušo, pešice možeš do Skupštine za 10 minuta da stigneš. Vidi što nam je lepo“, odgovara mi Gruja, koji je svojim optimizmom i pozitivnom energijom mogao sve da digne. Nedostaje. Kao što nedostaju Dušan, Miško…

U knjizi o Danasu Grujica se podsetio da je Dušan Simić, kasniji direktor lista, kada je prvi put došao u taj neugledni prostor, rekao: „Mislio sam da idem u Danas, a ne u Kabul tajms.“ Ubrzo se u „Kabul tajmsu“ okupila ekipa. U omanjoj sobi koja je bila unutrašnja rubrika našlo se nas nekoliko novinara Naše Borbe, koji smo u Danas prešli za svojim urednicima.

Dve Nataše, Odalović i Bogović, Nada Kovačević, Vladimir Milovanović i ja. Upoznali smo Jelku Jovanović i Bojana Tončića, koji je najpre bio dopisnik iz Leskovca. Zoran Panović je, zbog obaveza na fakultetu, došao nekoliko dana kasnije i zbog toga mu ne priznajem prvoborački staž, mada ga u stvari zaslužuje.

Rade Veljanovski nam je bio prvi urednik unutrašnje i počeli smo da radimo i okupljamo se dve nedelje pre nego što je prvi broj izašao. Družili se, „razmenjivali mišljenja“, sa Radetom je uvek bilo lako naći temu za razgovor, ali i ozbiljno radili. U sportskoj rubrici je bio neki mlad svet, spoljnu je uređivao iskusni Radomir Ličina, uz Sanju Ćosić.

Urednici su držali kolegijume, mi novinari dolazili, išli na događaje, pisali tekstove, pravili intervjue… Kao da novine sutra izlaze. Imali smo doduše tehničkih problema. Nas petoro u jednoj kancelarijici, šesti urednik, a samo jedan kompjuter. Nismo tada imali ni kućne kompjutere ni laptopove, pa sam donela svoju pisaću mašinu, plavu „Insinu“. Poslužila je dobro.

Svake dobre novine moraju da ima i svoj „rezervni položaj“ ili „biblioteku“, kafanu ili restoran. Danas nam je to „Lovac“, a u Jagićevoj je bio „Gradac“. Redakciju su zbog nje prozvali „Grujac“, a bilo je i drugih manje duhovitih naziva „Juče“, „Prekjuče“ i slično. Kovali smo planove, spremali kao da ćemo Njujork tajms da štampamo. Ili bar Gardijen.

Onda je došao 8. jun. Pripremamo prvi broj. Haos u najavi. Ništa nije funkcionisalo. Teme i tekstove smo imali, ali nije bilo dovoljno kompjutera, neki nisu ni bili umreženi. Sistem malo-malo padao, kompjuteraši ga jedva „dizali“. Daktilografkinje jedva uspevale da tekstove koje su dobijale prekucaju i ubace u kompjuter. Kasnili smo i štamparija prvo izdanje nije ni stigla da štampa.

Mnogi ostali u redakciji ili sedeli u „Gradcu“ da sačekaju prvi broj, ja na rubu nervnog sloma, otišla kući. Sutradan stižem, uzimam novine – šok i razočaranje. To nisu bile novine, već papir u koji su u starinskim bakalnicama pakovali robu sa nekim slovima i nejasnim slikama.

Prisutne kolege su mi ispričale da su Nataše, Odalović i Bogović, od muke plakale kada su videle tako grozne novine. Činilo nam se da je naš trud bio uzaludan, ništa od naših novina. Dobro je što nam Neron s početka teksta nije padao na pamet.

Prvi broj Danasa pojavio se na 24 strane, crno-bele, koštao dinar i po. Na naslovnoj strani uvodnik „Od Danas“, glavni tekst Franjo Tuđman u Vukovaru „Nema povratka svih Srba“, „Odložena prodaja Telekoma“ i vesti 24 sata. Smejao nam se ceo novinarski Beograd. „Vi ćete da pravite novine… Nećete izdržati ni mesec-dva…“ Nas i dalje ima, a mnogih medija što su nam seirili nema. Kada danas okrenem taj prvi broj, verovatno sam zbog nostalgije manje kritična.

Nije nam taj prvi broj bio toliko nekvalitetan koliko je tehnički bio loš. Imali smo i ekskluzivnih stvari. Adam Mihnjik, čuveni poljski intelektualac, osnivač i glavni i odgovorni urednik poljskog dnevnika Gazeta vibroča, pisao o, verovali ili ne, i danas aktuelnom svetskom političaru – predsedniku Belorusije Aleksandru Lukašenku.

U tekstu „Kad primitivni demagog proziva neprijatelja“, Mihnjik piše da je Lukašenko bio autsajder, poslanik daleko od vrha postkomunističke nomenklature, ali postao je predsednik jer je narodu obećao da će uništiti korumpirani aparat i doneti blagostanje. „Sloboda budi najpre velike nade, a zatim donosi razočaranje. Kada postane jasno da demokratija ne samo što ne donosi lek za sve boljke sveta već dovodi do potresa, nezaposlenosti, siromaštva i straha od sutrašnjice, onda se pojavljuje nostalgija za „starim, dobrim vremenima“, primećuje Mihnjik, dodajući da se onda pojavljuju autokrate i populisti.

„Samo on zna da je ovom narodu, pokornom prema sudbini i poslušnom svakoj vlasti, potreban Vođa, Otac i Učitelj, koji će izgraditi državu dobrobiti i reda…“ Zvuči poznato? U tom prvom broju nam je Jugoslav Ćosić iz Australije napisao dopisnicu iz Sidneja „Srba nema ni u vicevima“. Imali smo intervju sa rediteljem Srđanom Dragojevićem, pozorišnu kritiku Željka Hubača… S ove distance posmatrano, nismo bili loši, već mnogo ružni, skoro kao „Službeni glasnik“.

Popravljali smo se, menjali dizajn, način pisanja tekstova, pokušavali da budemo moderniji i čitkiji. Svašta se promenilo. „Danasovci“ otišli na sve strane, mnogi, nažalost i na onaj svet. Nakon što su nam prošle jeseni, u nedelju dana, preminuli direktor Dušan Mitrović i prvi glodur Grujica Spasović, ostali osnivači otišli u više nego zasluženu penziju, dobili smo novog vlasnika, Junajted medija grup.

Nastavljamo kako znamo i umemo, uz nove optužbe. Ranije smo bili: izdajnici, agenti CIA, strani plaćenici, soroševci… Danas „Šolakovi“, „Đilasovi“, opozicioni tabloid… Kao što nisu oni ranije u pravu, nisu ni ovi danas. Opet nas prozivaju, a mi, kako je govorio Grujica, samo želimo „da ne pevamo u horu, da se, kao slobodni ljudi, bavimo svojim poslom, da se odupremo primamljivom zovu senzacionalizma i primitivizma, šovinizma i militarizma, fašizacije i klerikalizacije. Pa makar i ne bili uvek u pravu.“ Nastavljamo mi i već pomenuti Lukašenko. Da vidimo ko će duže da izdrži.

„Danasić“

Godinama smo, na svoj rođendan, štampali i šaljivo izdanje „Danasić“. U čini mi se poslednjem broju iz 2015. u rubrici „Okruglo na ćoše“ autori su se pozabavili i hroničnim problemom naše redakcije – kašnjenjem urednika na kolegijum. Glavni junaci, tadašnji glavni i odgovorni urednik Zoran Panović i urednik Bane Božić. Panović: „Bane, moraš početi da dolaziš na kolegijum na vreme…“ Bane: „Šta da radim kad prevoz ne funkcioniše…“ Panović: „Bane, kreni pola sata ranije!“ Bane: „Krećem pola sata ranije i ne vredi…“ Panović: „Kreni sat vremena ranije!“ Bane: „To ništa ne bi promenilo…“ Panović: „Bane, uzmi taksi ako treba, refundiraće ti…“ Bane: „Tamo gde ja živim ne ide ni taksi…“ U međuvremenu je Draža pomerio kolegijum, deo članova se modernizovao i biciklima dolazi na posao. Kašnjenje je i dalje problem.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari