Kako su advokati odbrane svu svoju snagu usmerili ka izuzimanju dokaza iz procesa Ćuruvija?

I to im je uspelo dva puta na prvostepenom pretresu, dok je isto toliko puta Apelaciono veće vraćalo ove dokaze i na osnovu istih je kasnije doneta presuda, i to dva puta, od istog sudskog veća na ukupno 100 godina zatvora, kaže Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara.

Dok se iščekuje konačna odluka Apelacionog suda, a koju je petočlano veće sudija donelo pre više od sedam meseci, u javnosti se čuju spekulacije da je presuda oslobađajuća.

Istraga duga 15 godina i suđenje za zločin učinjen pre skoro četvrt veka, od samog početka opterećeni su opstrukcijama i problemima, izuzimanjem bitnih svedočenja iz sudskih spisa, odbacivanjem dokaza, pretnjama svedocima.

Policijski inspektor Dragan Kecman, zaslužan za rasvetljavanje ubistva i formiranje optužnice, bar dva puta je dobio pretnje smrću, a da one nisu ni istražene. Kako je, sada penzionisani policijski pukovnik, kazao u martu ove godine u svedočenju za Cenzolovku, imao je poverenje u svega par ljudi, a ključne dokaze koji su povezali optužene sa mestom i vremenom ubistva Ćuruvije, morao je da krije i od samih nadređenih, jer u suprotnom, „do suđenja ne bi ni došlo“.

– Podacima baznih stanica obuhvaćene su sve pozicije i kretanja skoro trideset agenata Resora državne bezbednosti koji su, za vreme bombardovanja, na Uskrs, pratili kretanje Slavka Ćuruvije 24 sata. U saslušanjima su naveli gde su se nalazili tih dana, ne znajući da postoji zabeleženo njihovo kretanje, a ono dokazuje i praćenje, naglo povlačenje pratnje i egzekuciju Slavka Ćuruvije.

Kecman je u navedenom intervjuu objasnio i da je nemoguće da je postojalo treće, N. N. lice, koje je prvostepeno sudsko veće Posebnog odeljenja Višeg suda za organizovani kriminal samo kreiralo i ubacilo u presudu, a zbog čega je presuda i oborena. Kako je kazao, tačno je rasvetlio ko je ubio Ćuruviju, a da trećem licu tu nema ni traga, ni u navedenim dokazima sa baznih stanica.

Matić kaže da je „iskonska pravda“ da Služba, koja se bavila nadgledanjem i praćenjem građana definisanih kao unutrašnji neprijatelji, bude osuđena upravo na isti način, kroz dokaze koji dokumentuju scenario likvidacije Ćuruvije.

– Ne sme se zaboraviti da su članovi Komisije za istraživanje ubistava novinara bili i pripadnici BIA i da je sve što je dokumentovano sa ovim ključnim dokazima, potvrđeno i od strane službe koja je nastala na temeljima RDB-a. Žao mi je što većina svedoka koji su bili pripadnici RDB je radila na opstrukciji optužnice i dokaza. Nekoliko časnih aktera, od kojih su neki preživeli kidnapovanja i nasilje, dali su vrlo upečatljiva svedočenja bez obzira ne sve pretnje. Oni su optuživani od odbrane i optuženih isto kao i Dragan Kecman, sa istih pozicija kontinuiteta zločinačke vlasti Slobodana Miloševića, sa pozicija opravdavanja brojnih političkih ubistava i atentata, koji su nažalost nerešeni i danas, navodi Matić.

Kecman je za Cenzolovku kazao da je gotovo 10 godina držao u tajnosti podatke sa baznih stanica mobilne telefonije, koji su ključni dokazi protiv četvorice pripadnika bivšeg Resora državne bezbednosti, optuženih za ovaj zločin.

„Na osnovu projekta koji smo radili sa Bezbednosno-informativnom agencijom (BIA) i analizom baznih stanica mobilne telefonije, možemo svakog izvršioca da ‘fiksiramo’, da odredimo tačno mesto na kom se nalazio u vreme ubistva. Sva ubistva koja su se desila 1999. godine. Mogu to da potpišem“, rekao je Kecman u martu.

Kada je došao do podataka sa baznih stanica 2005. godine, Kecman je te informacije podelio samo sa tužiocem i dvojicom najbližih saradnika. Na osnovu tih podataka, on je optužene povezao sa mestom i vremenom Ćuruvijinog ubistva, i utvrdio njihovu međusobnu komunikaciju. međutim, kako je kazao, Služba je krila brojeve telefona svojih saradnika, pa je broj Ratka Romića dobio tek 2005. godine.

Romić je tokom istrage rekao da je 11. april proveo na rođendanu ćerke u Borči, da bi kasnije, na suđenju, menjao priču i rekao da je išao do posla, ali dosta čudnim, zaobilaznim putem, piše Cenzolovka. Dokazi o njegovom kretanju koje je Kecman obezbedio pokazali su drugačije.

„Suština jedne ozbiljne istrage je, kako mi to u žargonu kažemo, ‘srušiti alibi’ osobi koja se dovodi u vezu sa izvršenjem ubistva. U ovom slučaju upravo to što je on tvrdio da je bio na rođendanu sa porodicom, u svojoj kući u Borči. Romić se držao te priče sve vreme, do trenutka kada su oni u tužilaštvu prvi put zvanično saslušani i kada su shvatili da je vrag odneo šalu. Tako da ta njegova priča, koju je ponavljao pri raznim saslušanjima – ne stoji, jer je bio u Ulici Ive Lole Ribara (današnja Svetogorska). Bazna stanica nam pokazuje da je on u vreme ubistva bio u blizini i na mestu ubistva Slavka Ćuruvije. Interesantna je i njegova komunikacija, dan pre i na sam dan ubistva – u ta dva dana (10. i 11. aprila) je identična. Sa osobama koje su se našle u krivičnoj prijavi. To je bio isti krug telefonskih brojeva, sa istim licima je razgovarao“, ispričao je Kecman.

Apelacioni sud je dva puta ključne dokaze o baznim stanicama vraćao nazad u proces, posle žalbi tužioca. Odbacivano je i Kecmanovo svedočenje i svođeno na formalnosti.

„Za te dokaze znao je veoma mali broj ljudi. Znao je tužilac i samo par ljudi iz ekipe koja radi sa mnom. Rekao sam im: ‘Nema od koga da se za ovo sazna, ili sam ja ili ste vi. Ovo ne sme da izađe. Krio sam od svih. Nije mi padalo na pamet da sa bilo kojim političarem o tome razgovaram. Samo sa tom dvojicom ljudi koji su radili sa mnom. Da sam to nadležnima rekao, danas ne bismo imali podnetu krivičnu prijavu. Ne zato što su oni nešto odavali. Nego, zna se kako to ide – moji nadležni referišu svojim šefovima, ovi referišu dalje, to dođe do ministara i – gotovo. Sve bi otišlo u sasvim drugom pravcu i ne bismo imali suđenje“, posvedočio je Kecman za Cenzolovku.
Zbog svog rada inspektor Kecman bio je više puta žrtva pretnji smrću, na koje nije bilo reakcije nadležnih, a sada u penziji još uvek čeka dozvolu za nošenje oružja.

Raskid sa mračnim devedesetim

– Umesto da ovo suđenje bude katarzično pročišćavanje naših službi, DB-BIA i MUP-a, pretvoreno je u ponavljanje optužbi o izdaji Ćuruvije i svih koji su bili u demokratskom pokretu protiv te vlasti i opstrukcije koja je trebalo da opravda ovakvo nezakonito delovanje državnih institucija. Veće Apelacionog suda odlučuje upravo o tome, o odnosu prema našoj lošoj prošlosti iz devedesetih. Da li ćemo kroz pravične presude nastojati da napravimo diskontinuitet i da na osnovu tog suočavanja gradimo društvo toleracije, bezbedno ne samo za novinare već i za sve građane koji drugačije misle, ili ćemo ostati u tom mraku interesnih grupa.

Presude na ukupno 100 godina zatvora

Nakon prvostepenog suđenja koje je trajalo pet godina, četvorica bivših pripadnika Državne bezbednosti osuđena su 2019. na ukupno 100 godina zatvora. Radomir Marković, nekadašnji načelnik Službe državne bezbednosti, osuđen je na 30 godina zatvora kao podstrekivač na teško ubistvo, a ista kazna izrečena je Milanu Radonjiću, bivšem šefu beogradskog Centra državne bezbednosti, kome se na teret stavlja saizvršilaštvo. Za isto delo Ratko Romić, bivši operativac Resora DB, i Miroslav Kurak, pripadnik Službe koji je u bekstvu, osuđeni su na po 20 godina zatvora. Apelacioni sud je od tada u dva navrata ukidao gotovo istovetnu presudu i vraćao je na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud prekoračio optužbu uvođenjem N. N. lica u taj slučaj.