Kako su logoraši u Aušvicu koristili talenat da bi popravili svoj status

Posle pet nedelja provedenih u logorskoj bolnici konačno je mogla da pređe u muževljev novi stan u doktorskoj zgradi. Nakon dve nedelje bilo joj je dovoljno dobro da može da otputuje sa mužem u Frajburg, gde je Mengele upoznao svog osmomesečnog sina Rolfa.

Mengeleovo odsustvo je donelo Ovicovim kratak predah od beskonačnih testiranja, ali im je takođe izazivalo ozbiljnu strepnju. „Bili smo navikli da viđamo doktora Mengelea skoro svaki dan. I ma koliko nas je plašio, dvaput više smo se plašili kad njega nije bilo.

Srca nam za to vreme nisu kucala. Kako smo u potpunosti zavisili od njega, bili smo svesni da nas svako može ubiti dok se naš spasilac ne vrati“. Nedelju dana kasnije, on se vratio u Aušvic. „Pogodite gde sam bio“, zadirkivao je Dinu Gotlibovu kad je pocrneo i nasmejan prešao iz svoje kancelarije u njenu radionicu.

Nije čekao odgovor. „U Argentini“, kazao je. „Nemam pojma zašto je odabrao baš Argentinu“, primetila je Dina Gotlibova. „Uručio mi je kesu keksa i dve paklice engleskih cigareta. Kazao je: ‘Odocnelo čašćavanje za rođenje mog sina'“.

U Birkenau su postojala dva orkestra, jedan u muškom, drugi u ženskom logoru. Dvaput dnevno se mogla čuti njihova muzika, koja je davala tempo i držala logoraše u stroju dok su u zoru marširali na posao i popodne se vraćali sa posla.

Muzika je takođe obezbeđivala umetnički intermeco za vreme govora komandanata logora; bila je deo zvaničnih ceremonija – i druženja na otvorenom. Letom su se nedeljom održavali napolju koncerti klasične muzike, ali uobraženi Mengele, iako ljubitelj klasike, nije dolazio na njih.

Melodije su stizale u obližnje barake; logoraši bi skupili hrabrost da priđu najbližoj bodljikavoj žici pod naponom kako bi načuli zvuke iz drugog sveta.

Kapoi su voleli melanholične melodije

Barake u kojima su živeli članovi orkestra bile su centar događanja, i esesovci i logoraši sa funkcijom su se tamo po čitavu noć zabavljali. Muzičari naravno nisu imali drugog izbora nego da se pokore hirovima i željama svoje publike. Manje ansamble su često pozivali da sviraju na privatnim proslavama i rođendanima članova osoblja.

U knjizi LJudi i pepeo, profesor Izrael Gutman, ugledni istoričar i čovek koji je preživeo Aušvic, seća se: „Proslave i orgije priređivali su kapoi i starešine bloga u svojim barakama. Umetnički program svodio se na prostakluke i bezobrazne šale. Ponekad bi logoraši, dobri pevači, pevali predratne hitove na različitim jezicima. Kapoi su posebno voleli melanholične melodije.

Pevači su uglavnom bili Jevreji, koji su za ovu dužnost dobijali dodatno sledovanje hleba. Poznate zvezde su bile izuzetno popularne među kapoima i imale su posebne prihode, zahvaljujući svojoj umetnosti“.

Logoraši u Birkenau su koristili svaki talenat da bi popravili svoj status. Berberin se nadao da će dobiti priliku da obrije kapoa za komad hleba ili dve cigarete; švalja da će moći da okrpi odelo starešini bloka.

Čuvari esesovci su često tražili od Dine Gotlibove da im na osnovu fotografija nacrta uvećane slike supruga, verenica i devojaka, koje su potom kačili kraj kreveta. Jednom je dobila razlgednicu sa nagom crvenokosom nimfom kraj vodopada i naređeno joj je bilo da naslika kopiju u pravoj veličini do sutradan ujutru. Cele noći je radila kao mahnita.

„Dan kasnije joj je esesovac doneo sliku nazad da je popravi – imala je rupe na određenim delovima tela“, seća se ona.

Kad je Mengele saznao da se u logoru nalazi šahista svetskog glasa, zakazao je meč sa njim. Kasno jedne večeri došao je u Schreibstube, kancelariju uprave, gde ga je šahista već čekao. Mengele je skinuo kapu i spustio je na stolicu. Prst po prst skinuo je bele rukavice i stavio ih u kapu. Potom je položio štap preko nje. Prva partija je trajala nekoliko sati, ali turnir se nastavio i narednih nedelja. Logoraš je dobio ime Zec – pravo ime za Mengeleovog ljubimca. Očito je bilo da ga drže u životu samo zato što zabavlja doktora nacistu. Zec se našao u stupici: ako igra dobro i porazi Mengelea, mogao bi pobedu platiti glavom.

S druge strane, ako igra loše i dopušta Mengeleu da ga pobeđuje, mogao bi stradati zbog varanja. Zec je igrao u neprekidnom strahu.

Osamnaestogodišnji Abraham Kajkert je bio jedan od retkih kojima je dopušteno bilo da gledaju meč. Pošto je pomalo imao status vunderkinda u svom rodnom gradu Lođu, primili su ga u lokalno Udruženje pisaca na jidišu kad je imao četrnaest godina, pošto je objavio samo tri pesme. U getu je prodavao svoju poeziju rukovodstvu geta kako bi izdržavao roditelje i sedmoro braće i sestara.

Jednom pesmom mogao je da kupi nekoliko krompira, par cipela ili košulju.

„Pisanje pesama u Aušvicu bilo je drugačije“, seća se Kajkert. „Nisam ih pisao samo zato da bih nabavio još jedno parče hleba, već da osiguram goli opstanak. Dokle god sam radio nešto što mi je bilo suštinski važno, mogao sam da sačuvam zdrav razum i svoj identitet. Proširio sam vest da pišem pesme na jidišu – što nije preterano praktična profesija u logoru smrti. Ali u Birkenau je sve bilo moguće“.

Stajao je jednog dana ispred Schreibstube i zaskočio je jednog činovnika: „Ja sam pesnik, možete li da mi pozajmite olovku i parče papira?“ Zbunjen mladićevom nedužnom odvažnošću, službenik je neočekivano, krišom izašao u susret.

Te noći su se reči iz Kajkertove glave prelile na papir i ujutru je potražio svog dobrotvora. Službenik je pročitao pesmu sa zaleđenim licem; Kajkert nije mogao da odredi da li je išta razumeo. „Umeš li da pišeš bezobraznu poeziju?“, pitao ga je službenik, a mladić nije razumeo pitanje. Potom je izvadio komad papira pun žvrljotina i kukica, i dao ga Kajkertu. Mladi pesnik je pocrveneo dok je čitao sramotne, prostačke i nevaljale rime. „Probaj“, rekao je činovnik.

Sutradan mu je Kajkert pokazao svoje najnovije dostignuće. Službenik je bio toliko zadovoljan da je tinejdžeru platio činijom tople supe. „Možeš li da recituješ tako dobro kao što pišeš?“, pitao ga je. Kajkert je klimnuo glavom.

„Sutra veče me je odveo na nedeljno lumpovanje svih onih koji su imali VIP tretman u logoru: starih logoraša koji su pomagali esesovcima da vode logor. Sedeli su za stolom prepunim delikatesa: sira, sardina, kobasica i voća.

Alkohol se slobodno točio. Pored mene su nastupali i drugi logoraši: pevači, glumci, muzičari.

Mi smo nastupali u dnu prostorije dok su oni ždrali hranu. Nismo smeli ništa da taknemo, ali kad se zabava završila mogli smo da podelimo ostatke.

Čitao sam pornografske stihove a oni su padali sa stolice od smeha. Posle toga su me prihvatili kao stalnog zabavljača. Svake nedelje je svako od nas morao da dođe sa novim materijalom – i dan-danas se stidim tih pesama koje sam morao da pišem. Decenije su prošle pre nego što sam ponovo počeo da pišem poeziju.“

Čuveni cirkus patuljaka iz Mađarske

Perla Ovic uporno tvrdi da ona i njena porodica nikad nisu učestvovali u „noćnom životu“ logora smrti: nikad nisu nastupali na pijanim terevenkama; nikad nisu pevali u javnosti; nikad nisu zabavljali kapoe i esesovce na njihovim privatnim okupljanjima.

Pa ipak, svi svedoci – bivši obožavaoci, poznanici, susedi iz Rozavlje koji su bili u logoru sa njima, pa i logoraši koji su sa njima delili baraku – jasno se sećaju da su patuljci zabavljali esesovce.

Jedan od svedoka je Eta Tesler: „Ovicove sam znala iz Marmaroša, pošto sam ja živela u Višeu, susednom selu. U Aušvicu sam bila deo Scheisskommando. Mi smo sakupljale dnevni izmet 32.000 žena iz klozeta, prebacivale ga u burad i iznosile iz logora. Čitavog dana bismo špartale gore-dole po logoru, prljave i smrdljive, gurajući teška kolica puna buradi sa govnima. Jednog dana sam naišla na dve liliputanke. Bilo je strašno hladno, i zavidela sam im što nose kapute i imaju tople džepove. Pitala sam ih kuda su pošle, a one su odgovorile ‘da pevamo’. Naletela sam na njih još nekoliko puta, pošto smo išle u istom pravcu, ali nisam sigurna da li je uvek bio u pitanju isti duet ili su se smenjivale“.

U nedelju 30. jula Jevreji su obeležavali Tiša beav, dan kad je uništen Sveti hram u Jerusalimu. Oni su na taj dan prekidali sav posao i okupljali se u sinagogama da ožale katastrofu koja ih je naterala u gorak egzil. Pošto je znao za taj jevrejske praznike, Mengele je perverzno naredio da ženski orkestar pripremi specijalni koncert.

Lično je odabrao repertoar: vojne marševe, cirkusku muziku, valcere, fokstrot. Predstojeći koncert je izazvao veliko uzbuđenja. Orkestar je imao dodatne probe, ne samo da bi savladao izuzetan program već da bi dostigao briljantnost izvedbe dostojne neobično uglednog počasnog gosta. Redovi drvenih klupa protezali su se do bolničkog dvorišta.

Nasuprot bini za orkestar podignuta je posebna platforma za esesovce i druge pomoćnike logoraše, doktore, sestre i logorske funkcionere. Na sredini, u specijalnoj loži sedeo je lično Mengele, imperator.

Čim je orkestar odsvirao prvu notu, Fanija Fenelon, jedna od muzičarki primetila je da grupa patuljaka prelazi pozornicu u koloni. „To je čuveni cirkus patuljaka iz Mađarske“, prošaptao je jedan kolega.

Fenelon je opisala događaj u svojoj knjizi: „Počeli smo sa fokstrotom, Mengele je mahao rukom, patuljci su punili pozornicu, nekoliko parova je plesalo, drugi učesnici su samo izvodili neku vrstu grotesknih, depresivnih okreta. Muškarci su se klanjali sa dozom poniznosti; žene su ih pratile. NJihovi dragulji, svila, ukrasi, sjaktali su na suncu, plamteli hiljadama iskrica, poskakivali, vrteli se, mešali.

Ova bića su ispuštala vesele zvuke, pokušavajući da prate Klaru, Loti i mene. Imali su visoke, piskutave glasove. Orkestar je svirao marš, a oni su tapšali i topotali nogama u istom ritmu. Bilo je nečeg nestvarnog i jezivog u vezi sa pedeset sićušnih ruku prekrivenih prstenjem i narukvicama koje su zveckale na njihovim malenim udovima dok su trupkali stopalcima…

Cirkus se nalazio u podnožju naše pozornice, gde su deformisana stvorenja plesala, tapšala rukama, neki od njih i pedesetogodišnjaci. Esesovci su se cepali od smeha. Mlade devojke koje su se nalazile na pozornici počele su da drhte od straha zbog treštanja muzike, vriske patuljaka, maskarade.

Mada Fenelon greši sa brojem – bilo ih je sedam, a ne dvadeset pet – i uprkos njenom prezrivom tonu, čini se da je njen prikaz prilično realističan. S druge strane, Perla Ovic se seća sasvim drugačijeg muzičkog programa: romantične, melanholične nemačke pesme koje su nju i njene sestre dovodile do suza. Odlučno je tvrdila da se ona i njena porodica nikad nisu pojavili na sceni, ni tog dana niti bilo kog drugog, i insistirala je na tome da su nastup gledali iz svojih malih stolica u publici.

I pored mračnih kulisa Aušvic-Birekenaua, veče je bilo tako živopisno da su ga mnogi logoraši upamtili. Isak Taub je takođe bio prisutan te večeri. Bio je jedan od blizanaca koji su bili zaduženi da nose stolice i klupe i da ih raspoređuju u redove.

Deca su smela da stoje u pozadini za vreme predstave; posle su razmestili klupe i odneli ih nazad u skladište.

Bilo je dvestotinak gledalaca, i to je bila prava, profesionalna predstava, sa pozorišnim svetlima i muzikom. Sećam se žena i muškaraca patuljaka kako stoje na sceni. Ako ne grešim, ovaj koncert su ponovili još jednom.

Svi smo znali da su patuljci nastupali pred nacistima, ali to stvarno nije nešto čega se treba stideti.

Brisanje iskustva iz pamćenja

Posle dva sata, Mengele je podigao ruku i objavio da je koncert završen. Fanija Fenelon se seća da je „Mengele stajao okružen fino odevenim patuljcima, u njihovim grotesknim kostimima i nakitom. Okrenuo se prema nama i rekao, na ironičan način: ‘Sie haben ein gutes Publikum’ (‘Imate dobru publiku’).“

Čitavim putem do Aušvic-Bireknaua, liliputanci su čuvali svoje muzičke instrumente. LJudima u getu su obećali da će tamo gde ih deportuju početi novi život, i zato su zanatlije i profesionalci nosili svoje alate sa sobom.

Ali u pometnji na rampi svima su naredili da ostave svoje stvari u vozovima. Ni Ovicovi nisu bili izuzetak. „Uzećete ih kasnije“, obećali su im. „Uvek su gunđali zbog svojih malih muzičkih instrumenata koje su im oduzeli“, seća se Dina Gotlibova.

„Pitali su me da li mogu da im pomognem da ih vrate, jer su oni zabavljači i potrebni su im njihovi instrumenti“.

Mnogi preživeli se sećaju nadrealne scene kada je patuljak svirao violinu u dvorištu između baraka. Gita Dretler, koja je živela u kući pored Ovicovih, u glavnoj ulici Rozavlje, seća se: „Obradovala sam se što ih ponovo vidim u logoru. Nacisti su ih prinudili da sviraju u barakama esesovaca i spolja sam čula muziku. Imali su svoje sićušne instrumente, i kad sam ih posle rata srela u Rumuniji i otišla da ih čujem kako sviraju, rekli su: ‘Ovo su instrumenti koje smo imali u Aušvicu'“.

Slično tome, Marija Halina Zombirt, koja je radila u ambulanti kao službenica, svedočila je pred frankfurtskim javnim tužiocem da je slušala porodicu od deset mađarskih patuljaka kako „sviraju na muzičkim instrumentima vrlo specifičan komad“.

Kalman Bar-On, koji je živeo u istoj baraci sa Avramom i Mikijem Ovicom, seća se: „Zvao sam ih ‘dva Tuluz-Lotreka’. Uvek su se hvalili: ‘Mi smo umetnička trupa’! Rekli su nam da su stigli sa svom svojom opremom, naglašavajući da im je bilo važno da ponesu svoje muzičke instrumente, pa čak i po cenu da ostave odeću i kućne predmete, jer im je čitava budućnost zavisila od sviranja.“

A Regina Tereza Kžižanovska, koja je radila kao medicinska sestra u Aušvicu, svedočila je da su: „Liliputanci pokušali da odobrovolje Mengelea“ tako što su „izveli nekoliko predstava“ – što bi normalno bilo nemoguće da nisu imali svoje muzičke instrumente.

Budući da je toliko mnogo preživelih logoraša spomenulo male, glamurozne scenske kostime liliputanki, čini se da je barem deo njihovog prtljaga bio lociran i vraćen. Nije jasno da li su im na kraju vratili i instrumente; lako bi bilo zameniti njihove sprave violinama i gitarama za decu. U skladištu Kanada držali su stvari zaplenjene od stotine hiljada ubijene dece, od kojih su mnoga bila muzički darovita.

Od trenutka kad je trupa Liliput u maju izašla iz voza i Miki Ovic počeo da deli reklamne karte svima koji su hteli da ih uzmu, patuljci nisu prestajali da promovišu svoj umetnički talenat. Vesti su sa entuzijazmom dočekali nemački kriminalci koje su prebacivali iz nemačkih zatvora da služe kaznu u Aušvicu kao zapovednici baraka ili nadzornici radnih grupa. Pošto su godinama bili zatvoreni i željni zabave, koristili su svaku priliku da iskoriste logoraše, talentovane zabavljače. Liliputanci nisu smeli da odbiju kad bi im naredili da sviraju i pevaju.

Pa ipak, Parla Ovic je čitavog života nastavila da tvrdi kako ni ona, ni njene braća i sestre nikad nisu nastupili u Aušvicu.

„Pevali smo samo za sebe u sobi, da se podsetimo starih dobrih dana, da se isplačemo, i da pokušamo da na trenutak zaboravimo gde se nalazimo. Svi u logoru su znali da smo mi umetnici i od toga nismo mogli potpuno da se distanciramo. I zato je bilo prilika kad je neko od nas, u strahu da ne bude ubijen ili zato što nije imao drugog izbora, morao da posluša naredbu nadzornika kuhinje ili esesovca i otpeva nešto za slatkiš ili komadić margarina. Ali nikad nismo napravili predstavu, i u svakom slučaju, nismo imali više svoje instrumente“.

Otkud ta potreba da i pored toliko tvrdnji svedoka da su nastupali, tvrdoglavo i uporno to poriču? Ovicovi su oduvek izuzetno držali do svog umetničkog nivoa. Pre rata pažljivo su razmatrali svaki poziv za nastup i prihvatali su samo one koje su smatrali dostojnim svog talenta.

Kao pobožni Jevreji koji se plaše Boga, smatrali bi javni nastup u Aušvicu skrnavljenjem, u rangu priređivanja zabave na groblju.

To što nastupaju pod pretnjom smrću ne bi smanjilo njihov stid – ne ako postoji bolna svest o tome da su se dimnjaci sve vreme pušili dok su oni zabavljali naciste na ozloglašenim esesovskim zabavama u logorima.

Kad se sve to uzme u obzir, nije ni čudo što su Ovicovi možda pokušali da izbrišu ovo iskustvo iz dokumentacije.

I iz svog pamćenja.