Kako su nastale prve domaće gas maske „Nebojša”

Jedna od brojnih briga sa kojima su se susretali građani za vreme ratova, ali i vojnici, bila je upravo opasnost od bojnih otrova, te su svakodnevno promišljali o načinu da se zaštite od istih. Tako smo došli do gas maski. O fabrici koja se bavila proizvodnjom maski, te njenim, ni malo naivnim, testiranjem na našim prostorima, pisao je dnevni list „Vreme”.

O samom razmišljanju da se ovakva fabrika pusti u pogon došlo je pred sam rat, preciznije, oko godinu dana ranije. Nakon što je zavladala neizvesnost za svaki naredni dan i šta bi moglo da se dogodi, krenulo se u pripreme za rat koji je svakog dana delovao sve bliže. Cilj priprema nije bio ulazak u sam rat, već da se predupredi svako iznenađenje.

„Već pri prvim razmišljanjima došlo se do jedne nemile konstatacije: u našoj zemlji, koja se inače u industrijskom pogledu prilično razvila za poslednjih 20 godina, nije postojala industrija zaštitnih sredstava od bojnih otrova, prvenstveno gasmaski.”

Iako se u ranijim sukobima koje je ova planeta doživela nije koristio bojni otrov, bilo je sve izvesnije da će se to promeniti. Iz želje da se što brže stvori fabrika gas maski, krenulo se u potragu za čovekom koji bi u najkraćem roku mogao da osposobi pogone i krene u izradu ovih dobara. Čovek koji je stao na čelo proizvodnje zvao se Toma Maksimović, a tako je nastalo čuveno odeljenje „Nebojša” u Borovu pod okriljem već postojeće fabrike „Bata”.

„Vratio se u Borovo. Bilo je to pre 18 meseci. I bacio se sa svojim saradnicima na posao. Izrađeni su predračuni, stvoreni planovi, tvornica gasmaski bila je već svršena stvar. Već posle nekoliko meseci u Borovu je proradilo novo odeljenje: ‘Nebojša’ za proizvodnju gasmaski. I počelo je odmah da radi: događaji su tekli filmskom brzinom, odeljenje je moralo da premaši u brzini čak i sistem ‘Bata’, najracionalniji u Evropi.”

Nije samo vojsci laknulo što je konačno oformljen stroj za izradu ovih zaštitnih sredstava. Osim vlasti i samog vlasnika postrojenja koji su bili zadovoljni rezultatima, građani su mogli biti za nijansu mirniji.

„Rat je u svetu danas već zaigrao svoju ‘Igru smrti’. ‘Nebojša’ i danas radi u Borovu svojim punim kapacitetom. Baš zbog sadašnjih prilika, bilo je interesantno videti taj rad na stvaranju gasmaski, sredstva koja mogu da spasu čitavu jednu generaciju.”

Sam proces izrade, od grumena gumene smese, pa do gotovog proizvoda,  je uključivao veliki broj radnika, a na dnevnom nivou proizvodilo se i po hiljadu komada „Nebojša” maski.

„Ni jedan delić ne proizvodi se iz inostranstva: sve se proizvodi u zemlji, sve prerađuje u Borovu. A to je vrlo važno. Čak, možda, i najvažnije. ”

Do same isporuke dolazilo je tek nakon što bi se prošla provera kvaliteta u vidu 11 različitih vrsta kontrole, a nakon koje sledi i 12. kontrola od strane Ministarstva trgovine i industrije. Najopasnija je, međutim, ona kontrola na kojoj se testira na samim inženjerima u gasnim komorama koje su nosile zloslutan nadimak – ‘ćelije smrti’.

„To je jedno odeljenje u ‘Nebojši’, u kojoj se otporna moć gasmaski i filtera ispituje stvarnim otrovima, fosgenom, arsinima i benzilbromidom, i to u malo većoj jačini, koja, ako je maska rđava, za sekund ubija čoveka. Ovo ispitivanje u gasnoj komori vrši jedan inženjer, ispitujući, u određeno vreme, filter i gasnumasku na samom sebi.”

Može se reći da je razlog više za oprezno i pažljivo izrađivanje ovih maski ležao upravo u činjenici da su stavljali svoje živote u opasnost. Kao dokaz uspešnosti ove proizvodnje govori i činjenica da ni jedan inženjer nije izgubio svoj život tokom ovakvih testiranja. 

U svim postrojenjima fabrike „Bata” stajale su različite parole, no u postrojenju „Nebojša” bila je nešto ozbiljnija situacija.

„U radionicama ‘Nebojše’ ove parole imaju nečeg izvanredno sugestivnog i snažnog u sebi: jake su kao dogme. U jednoj radionici, na primer, visi tabla na kojoj krupnim slovima piše ‘Od naše savesnosti zavise mnogi životi’. Na drugoj: ‘Ovde je zakon savesnosti i sabranosti’. Na trećoj: ‘Misli uvek na to da gasmaska spasava živote’.”

Radnici fabrike bili su svesni odgovornosti koja lebdi iznad njihovih glava, pre svega znajući da zbog njihove greške može stradati i neko njima blizak. Maske su bile teško dostupne u vremenima kada su najpotrebnije i to po visokoj ceni. No, ovakva fabrika je obezbeđivala građanima svojevrstan mir po daleko nižoj ceni od standardne.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

Dnevni list „Pravda” preneo je kratku priču o dvanaestogodišnjakinji Virdžiniji Vajdler koja se uveliko proslavila u Holivudu kao jedna od najboljih filmskih glumica. Prva veća uloga u kojoj se mlada Virdžinija oprobala bila je u filmu „Andi Hardi na Divljem Zapadu”.

„Na opšte iznenađenje Holivuda, u svim kritikama ovog filma Virdžinija Vajdler pominjana je gotovo isto toliko koliko i sam Miki Runi. Ona je tako sjajno odigrala svoju ulogu da je zapanjila ne samo publiku, već i filmske stručnjake.”

Na taj način upisala se, već na samom početku, u redove velikih filmskih zvezda u Holivudu. Bila je pravo dete, živahno i radosno, te su joj uloge gde je morala da glumi dobro vaspitanu i razmaženu bogatašku devojčicu pridavale mnogo muke.

„Najviše se ljuti kada diraju njenu frizuru. Skoro u sviim svojim filmovima ona ima prirodnu frizuru sa razdeljkom i malim pletenicama koje vise s obe strane glave niz grudi.”

Poticala je iz obične, građanske porodice i nije bila sklona ni pevanju ni igranju. Nije bila ni ljupko dete, te joj je teško išlo da je zapaze.

Čuveni filmski režiser, Norman Torog se nije libio da podeli svoj stav o maloj Virdžiniji, koji nije bio u potpunosti pozitivan.

„Virdžinija je prosto beznadežan slučaj. Ona ne zna ništa osim glume.”

Majka joj je bila operska pevačica, dok je otac bio arhitekta. Kao jako mala, igrala je i u dečijim filmovima. Tokom svoje karijere, koja je završena 1943. filmom „Najbolja stopala napred”, zaigrala je u nešto više od četrdeset filmova.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1940. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.