Kako su nastali Rusi i Ukrajinci

Vodeću ulogu u njoj imali su kneževi, pa otuda i naziv ovog perioda – „kneževsko doba“. Ono je trajalo skoro pet vekova. Ukrajinska istoriografija razmatra ovaj period kao sastavni deo istorije Ukrajine.

U XII veku Kijevska država se raspala na nekoliko posebnih samostalnih kneževina: Kijevsku, Černjigovsku, Perejaslavsku, Tmutorokanjsku, Turovo-pinsku, Volinjsku i Galicijsku. Počev od kraja XII veka uporedo s nazivom „Rus“, za označavanje južnih pograničnih zemalja Kijevske države koristi se i naziv „Ukrajina“. Prvi put je upotrebljen u Kijevskom letopisu 1187. kao naziv Perejaslavske kneževine, dve godine kasnije kao naziv nizije iznad Dnjestra. Vremenom je taj naziv dobio značenje etnonima koji je podrazumevao sve zemlje koje je naseljavao ukrajinski narod.

U Kijevskoj kneževini se od 1139. vodila borba za kijevski presto između suparnika Olgoviča i Monomaha. Kneževi su se često menjali: za sto godina (1146-1246) na kijevskom prestolu je bilo 47 kneževa, a titula kijevskog kneza je bilo čisto nominalna. Nešto duže na vlasti se održao Izjaslav II Mstislavič (1146-1154). On je doprineo da za kijevskog mitropolita bude izabran Klim Smoljatič – istaknuti ukrajinski pisac i naučnik.

Zbog međusobnih sukoba kneževa, Kumani opet počinju da napadaju ukrajinske zemlje. Kijev je ipak zadržao centralno mesto u trgovini, kulturi, umetnosti i crkvenom životu.

Od kraja XI veka od Kijeva se odvaja Černjigovska kneževina koja je obuhvatala zemlje sliva reke Desne i graničila se na jugu s Perejaslavskom kneževinom, na zapadu s Kijevskom.

Formiranjem na severu Vladimiro-suzdaljske kneževine završava se, pored prethodne etničke i kulturne, i politička diferencijacija dva naroda – ukrajinskog i ruskog. Ove dve formacije ići će različitim putevima i između njih će dolaziti, osim susedskih konfrontacija, i do žestokih borbi.

Prva velika konfrontacija između Kijeva i Severa dogodila se 1169. Kao odgovor na nastojanje kijevskog kneza Mstislava Izjaslaviča da svog sina postavi na presto u Novgorodu, knez Andrej Bogoljupski (1155-1175), sin Jurija Dolgorukog (1154-1157), napao je Kijev sa suzdaljskom vojskom. Kako svedoči hronika, Suzdaljci su, ne štedeći, posekli stanovništvo, opljačkali i spalili hramove, a žene uzeli u zarobljeništvo. To je izazvalo dugogodišnje nazadovanje Kijeva. Ali, napad Suzdaljaca omogućio je savez tri istočne grane Rjurikoviča: Rostislaviča u Galiciji, Olgoviča u Černjigovu i Mstislaviča u Kijevu. Zajedničkim nastojanjem oni su oslobodili Kijev i postavili su za kneza Svjatoslava III (1176-1194).

Černjigovska kneževina bila je izložena napadima Kumana i černjigovski kneževi vodili su s njima neprekidnu borbu. Velika bitka protiv Kumana 1185, u kojoj je ruske snage predvodio Igor, knez novgorodo-severski, postala je siže poznatog epa „Slovo o pohodu Igorovom“. Krajem XII veka černjigovska kneževina je podeljena na manje: Černjigovsku, Novgorod-seversku, Putiveljsku i druge. Između njih je otpočela borba u koju su sve više uvlačeni i Kumani.

Černjigovska kneževina je često imala aspiracije na zemlje Kijevske i Perejaslavske kneževine, na severne zemlje, a Černjigov je u kulturnom pogledu bio suparnik Kijevu. Sačuvani su istaknuti umetničko-arhitekturni spomenici Černjigova: Spaski hram (1036), Uspenski hram Jeleckog manastira (sredina XII veka, Hram Borisa i Gljeba (1120-1123).

Krajem XI i početkom XII veka od Kijeva su se otcepile i druge ukrajinske kneževine: Perejaslavska, kojoj su stalno pretili stepski narodi, prvo Pečenjezi a posle Kumani; Tmutorokanjska kneževina, u kojoj su često bili na vlasti kneževi-izgoji i koja već u XII veku nije ulazila u sastav ukrajinskih kneževina; Turovo-pinska kneževina se samo na kratko osamostalila sredinom XII veka, posle je bila povezana s Kijevom ili Galicijsko-volinjskom kneževinom.

Volinj je stekao veći značaj u XII veku na čelu s Monomahovičima. Posle poluvekovne podeljenosti, knez Roman Mstislavič je u drugoj polovini XII veka ujedinio Vladimirsku i Lucku kneževinu i prisajedinio Podljašje, a 1199. ujedinio Galiciju i Volinj stvorivši Galicijsko-volinjsku državu. Roman je vodio rat protiv Litvanaca i priključio je deo zemalja Jatvjaga.

Vodeću ulogu među ukrajinskim kneževinama odigrala je Galicija koja se od kraja XI veka otcepila od Kijeva. Ovde su kneževi Rostislaviči vladali u tri kneževine: u Peremiškoj – Rjurik (umro 1092), Zvenigorodskoj – Volodar (umro 1124) i Tereboveljskoj – Vasiljko (oko 1067-1124). NJihova vlast dosezala je do nizije između Karpata i Dnjestra. Knez Vladimirko (1124-1153), sin Volodara, ujedinio je 1141. sve tri kneževine u jednu – Galicijsku, s centrom u Zvenigorodu, koju je branio od agresije Poljske, Ugarske, pa čak i od Kijeva. Vladimirko je 1144. preneo svoj presto u grad Galič koji se nalazio na raskrsnici trgovačkih puteva. Po prestonici Galiču država dobija ime Galicija.

Sin Vladimirka Jaroslav Osmomisl (1153-1187) ojačao je Galicijsku kneževinu proširivši je do ušća Dunava („podupro je planine Ugarske svojim gvozdenim pukovima… Dunavu je zatvorio kapiju“ – kako piše u „Slovu o pohodu Igorovom“). Jaroslav je uspešno ratovao protiv Kumana, bio je u dobrim odnosima s Jurijem Dolgorukim, Ugarskom, Vizantijom, carem Fridrihom I Barbarosom. Međutim, imao je zategnute odnose s galicijskim bojarima koji su se vrlo obogatili, pretvorivši se u rodovsku aristokratiju. Bojari su se mešali u državne, pa i u porodične stvari kneza. Još gori su bili odnosi između Jaroslavljevog sina Vladimira (1187-1199) i bojara i ovo suparništvo izazvalo je mešanje Ugarske u odnose u Galiciji i njenu kratkotrajnu okupaciju. Protiv „inoplemene“ okupacije ukrajinskih zemalja ustala je cela Rus, naročito crkva. Smrću Vladimira (1199) završava se vladavina dinastije Rostislaviča, osnivača političko-državnog života u Galiciji.

***

Kneževsko doba, koje je trajalo skoro pet vekova, s kijevskom (860-1240) i galicijsko-volinjskom etapom (do 1349) veoma je značajan period u istoriji Ukrajine. Prema ukrajinskoj istoriografiji, kneževsko doba pripada ukrajinskom narodu. Ovu tezu formulisao je i teorijski utemeljio Mihajlo Gruševski u svom radu „Uobičajena šema ‘ruske’ istorije i pitanje racionalnog uređenja istorije Istočnog Slovenstva“, gde je dokazivao da su „Kijevska država, pravo i kultura bili tvorevina jedne narodnosti, ukrajinsko-ruske, a vladimirsko-moskovska – druge, velikoruske (…) Kijevski period je prešao ne u vladimirsko-moskovski, nego u galicijsko-volinjski – u XIII veku, a zatim u litvansko-poljski – u XIV-XVI vek. Vladimirsko-moskovska država nije bila ni naslednica ni nastavljač Kijevske, ona je izrasla na svom korenu…“. Sovjetska istoriografija se pridržavala teorije o „trojedinoj Rusiji“ – teze o zajedničkom korenu tri istočnoslovenska naroda koji vode poreklo iz jednog korena – staroruske narodnosti koja je stvorila starorusku državu – Kijevsku Rus. Ovu tezu precizira Mihajlo Brajčevski: „Savremena nauka smatra da je Kijevska Rus zajednički koren državnosti tri istočnoslovenska naroda. Ali, ne treba zaboraviti da je kao osnovna teritorija njenog formiranja bilo Srednje Naddnjeprovlje; beloruske i velikoruske zemlje bile su kasnije uvučene u taj proces. Formiranje beloruskog regiona (Polocka kneževina) pada u prvu polovinu XI veka, a Velikoruske (Suzdaljske kneževine) – u sredinu XII veka. Tako je ‘starijim bratom’ nazvan najmlađi po godinama…“ (Literaturna Ukrajina, 1989, N� 41, 12 okt., 6).

Prema ukrajinskoj istoriografiji, do tatarske najezde centar Kijevske Rusi bio je Kijev, kasnije se centar prenosi na zapad, gde se formira Galicijsko-Volinjska država, naslednica one Rusi čiji je centar bio u Kijevu.

Saglasno duhu vremena, vlast u vreme kneževskog doba bila je monarhističkog tipa, ali je u ukrajinskim zemljama ta vlast bila bez autokratizma: imala je klice narodne vlasti – bojarski savet i veće. Posle početne etape dolazi završavanje formiranja države (za vreme Vladimira Velikog i Jaroslava Mudrog), a kasnije – period podele jedinstvene države na nasledne (udeone) kneževine. U određenom periodu je Kijevska Rus bila najveća država tadašnje Evrope. Do opadanja Rusi dovelo je nekoliko faktora. Nije bilo lako upravljati ogromnom državom iz kijevskog centra i zbog toga je ona podeljena na udeone kneževine prema principu seniorata do 1097, a posle – prema nasleđivanju od oca na sina. Centrifugalne lokalne tendencije i kasnija podela države doprineli su opadanju autoriteta velikog kijevskog kneza i same prestonice Kijeva.

Kijevskoj državi su velike štete nanosili nomadski narodi, Pečenjezi i Kumani, koji su neprekidno napadali ukrajinske zemlje, slabili ih, uništavali ekonomski život, presecali trgovačke puteve. Ovo postepeno opadanje konačno je završila tatarsko-mongolska najezda. Posle uništenja Kijeva 1240. kao političkog, ekonomskog, kulturnog i crkvenog centra, Galicijsko-Volinjska država je za jedan vek produžila postojanje stare ukrajinske države. Na zapadnoukrajinskim zemljama koje su se nalazile dalje od nomada, s boljim prirodnim uslovima, povećala se gustina stanovništva, država je postajala bogatija zahvaljujući svom položaju na raskrsnici trgovačkih puteva. Tu su bile drugačije političko-socijalne okolnosti, postojalo je snažno bojarstvo, što je približavalo društveno uređenje zapadnom feudalizmu, doprinosilo razvoju gradskog elementa, uvođenju po gradovima u Ukrajini magdeburškog prava. U zapadnim zemljama se osećao značajan kulturni uticaj Zapadne Evrope.

Kratka istorija Ukrajine Arkadija Žukovskog i Oresta Subteljnog (izdavač Dangraf – Danas, Beograd 2018) govori o ukrajinskoj istoriji s tačke gledišta koja je danas opšteprihvaćena u Ukrajini. Autori polaze od stava da ne postoji jedna „opšteruska“ istorija i kultura, već da postoje istorije i kulture pojedinih istočnoevropskih naroda, te da se ne može govoriti o novoj, mladoj ukrajinskoj naciji i novoj državi. NJihovo delo zasniva se na stanovištu da su Kijevska država, pravo i kultura bile tvorevina jedne narodnosti, ukrajinsko-rusinske, a vladimirsko-moskovska – druge, velikoruske.

Dangraf je ovu studiju izdao u saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova Ukrajine. Ugovorom nije predviđeno da se knjiga prodaje na tržištu. Zainteresovani čitaoci mogu je dobiti besplatno u Redakciji lista Danas, Beograd, Alekse Nenadovića 19-23.