To se moglo i očekivati. Buka koja se podigla u svetskim i domaćim medijima povodom zajedničkih komandno-štapskih manevara Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) „Mirna misija – 2007“ bila je i unapred predvidiva.
Pre dve godine, kada su Rusija i Kina zajednički izvodili vežbe „Mirna misija – 2005“, mada ne analogne, na obali i u akvatorijumu Žutog mora, pored grada Cindaoa, dogodilo se isto.

To se moglo i očekivati. Buka koja se podigla u svetskim i domaćim medijima povodom zajedničkih komandno-štapskih manevara Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) „Mirna misija – 2007“ bila je i unapred predvidiva.
Pre dve godine, kada su Rusija i Kina zajednički izvodili vežbe „Mirna misija – 2005“, mada ne analogne, na obali i u akvatorijumu Žutog mora, pored grada Cindaoa, dogodilo se isto. Izuzev što je ruska štampa – ne ona specijalna izdanja, već obična, o njima pisala veoma šturo. Ovog puta informacije su pokuljale kao bujica. „Ratne igre ŠOS“, „Putin razbio teroriste kod sela Karasi“, „Šangajska kontrateroristička kooperacija“, „Kako su predsednici pobedili teroriste“,“ŠOS objavio rat prostitutkama“, „ŠOS odigrao rat kako bi stavio NATO na mesto“, „Popuštanje šangajske napetosti“, „Manevri bez SAD“, „Zajednička mučenja“ i drugi naslovi. A najsmešnije ili najtužnije – neka tumači kako ko hoće – bilo je u tome što su najbriljantniji bili materijali onih kolega koji nisu bili ni blizu mesta gde su se održavali manevri.
Naslovi iz stranih medija nisu bili ništa slabiji od domaćih po veštački naduvanoj senzacionalnosti.“SAD imaju razloga za zabrinutost“, upozoravali su neki. „Novo oružje protiv NATO“, „ŠOS – novi blok na Istoku“, „Rusija mašta o vojnoj moći“, „Za SAD se nije našlo mesto u klubu ŠOS“, „Kremlj baca izazov Americi i Centralnoj Aziji“, „ŠOS – forum za kritiku SAD“, „Putin oduševljen vojnom moći „Varšavskog pakta-2“, „Za prava na despotiju“, tvrdili su drugi.
Međutim, sve njih je nadvisio autor Vol strit džurnala, izvesni Ričard D. Fišer mlađi, potpredsednik Međunarodnog strateškog centra u Aleksandriji, u državi Virdžinija, kako je on potpisan u ruskom prevodu njegovog članka „Mirna misija“. Ta publikacija je nešto poput kvintesencije svih tih mitova i izmišljotina koje su zapadni izdavači plasirali u vezi sa saradnjom zemalja ŠOS na planu borbe protiv teorizma.
Gospodin Fišer mlađi, na primer, piše da su manevri „Mirna misija-2007“ uključivali „najsvestranije uvežbavanje ofanzivnih operacija, uz učešće konvencionalnih kopnenih snaga i VVS, a takođe koordiniranje vazdušnih napada snagama frontovskih aviona i helikoptera“. Ne shvatamo odakle mu taj termin „ofanzivne operacije“. Jer nikakvih ofanzivnih operacija kao ukupnosti „usaglašenih i uzajamno povezanih po cilju, zadacima, mestu i vremenu operacija, borbi, udara, manevara koje se izvode prema jedinstvenoj zamisli i planu u cilju razbijanja suprotstavljenih grupacija protivnika i ovladavanja njegovom teritorijom na strateški operativnim pravcima kontinentalnog poprista ratnih dejstava“ (citiramo iz „Vojne enciklopedije“) Čebarkuljskom poligonu nije bilo.
O kakvoj ofanzivnoj operaciji može biti reč na poligonu veličine 34.000 hektara koji se ceo, s kraja na kraj, viidi sa brda Pašina (naziv brda po selu Pašina) gde se nalazila tribina sa koje su gosti pratili manevre? Šta tu ima zajedničkog za „strateškim operativnim pravcima kontinentalnog ratnog poprišta?“ To su retorička pitanja, naravno. I zašto onda gospodin Fišer muti celu priču? Da bi isprepadao obične ljude na Zapadu? Možda.
A sada o nekim oprečnostima u njegovom članku. On tvrdi da je na manevrima „Mirna misija“ u Rusiji učestvovalo oko četiri hiljade vojnika i 100 aviona i helikoptera iz Kine, Rusije, Kazahstana, Kirgizije, Tadžikistana i Uzbekistana – a to je tri puta više od broja angažovanih u „Misiji mira-2005″. godine, koja je izvođena u Kini“. Ništa od toga nije tačno. Vojnika, zajedno sa snagama za održavanje reda i opsluživanje na poligonu u Čebarkulju nije bilo četiri, već sedam i po hiljada.
Još više čudi naivna zaprepašćenost gospodina Fišera – mlađeg, zbog čega predstavnici SAD nisu pozvani na te manevre u svojstvu posmatrača. Postavlja se pitanje: a i zašto bi bili pozvani? Kakve veze imaju SAD sa ŠOS? Nikakve. Na vežbama nije bilo čak ni zvaničnih posmatrača pri Šangajskoj organizaciji za saradnju – predstavnika rukovodstva Irana, Pakistana, Indije, Mongolije. Zasto bi SAD bile izuzetak? Da se „dobri ujka Sem“ uveri da antiterorističke vežbe nisu uperene protiv njega lično i protiv organizacije Severnoatlantske alijanse? Pa to su mogli videti kako vojni ataše SAD, tako i vojni atašei drugih zemalja NATO, koji su u brojnoj delegaciji vojnih diplomasta, akreditovanih u Moskvi, došli na Čebarkuljsk.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari