Foto: N. KovačevićSvih pet učenika osmog razreda Osnovne škole „Dušan Jerković“ u Užicu, koji su učestvovali na republičkom takmičenju iz istorije, održanom nedavno u Leskovcu, osvojili su neko od prva tri mesta i time postigli istorijski uspeh jer se, prema dostupnim informacijama, tako nešto nije desilo u toj školi, Užicu i celoj Srbiji.
Osim sjajnog uspeha, kuriozitet je i u tome što su od njih petorice, četvorica iz istog odeljenja.
Vladislav Lav Marjanović i Vojin Bojković su osvojili prva mesta, Veljko Marinković drugo, a Nemanja Matijević i Dušan Nikolić treća mesta. Deo tog uspeha, svakako pripada i njihovoj nastavnici istorije Vesni Lijeskić.
Duhoviti su, pomalo nestašni. Šetaju se dok razgovaramo u učionici broj 17, čiji zidovi su oblepljeni geografskim kartama i plakatima od hamer papira, na kojima su poznate istorijske ličnosti i podsetnici o istorijskim događajima.
Elokventni su i pronicljivi. Međusobno se začikavaju, hvale i grle nastavnicu istrorije, zahvaljujući kojoj su, kažu, zavoleli tu nauku. Uglas prsnu u smeh, kada pogrešim njihova imena. Srećni su, jer su svesni svog nesvakidašnjeg i velikog uspeha.
Odlični su učenici. Uspešni su i na takmičenjima iz drugih predmeta, drštvenih i prirodnih nauka. Dobri su drugari i zajedno će nastaviti obrazovanje i druženje u Užičkoj gimnaziji.
„Naš uspeh ne bi bio moguć, bez naše nastavnice i našeg velikog rada i discipline“, objašnjava Vladislav Lav, čija porodica potiče iz Rusije i koja se, iz Beograda, doselila u Užice 2019. godine.
Prošle godine, on i njegova „istorijska ekipa“, nisu dobro prošli na republičkom takmičenju jer, iskren je, nisu dovoljno učili.
„Ove godine, cilj nam je bio“, svedoči Vladislav Lav, „da neko od nas osvoji makar neko mesto na takmičenju, a kako je prolazilo vreme ciljevi su postali viši i hteli smo da svako od nas osvoji neko od prva tri mesta“.
Nastavnica Vesna Lijeskić, kaže, svakodnevno im je pomagala, gradila njihovo samopouzdanje, podsticala ih da napreduju.
„Pripreme su mi oduzimale mnogo vremena, ali znao sam da je to što radim vredno. Bio sam uporan i, što ja najvažnije, verovao sam u sebe i verovao sam nastavnici“, ubedljiv je Lav, za koga drugari kažu da je već dobio nadimak Filozof.
Nasmejani Vojin dodaje da se za istoriju zainteresovao u petom razredu, zahvaljujući nastavnici Vesni, čije časove opisuje kao „zanimljve“, a predavanja kao „pripovedanja sa mnoštvom istorijskih detalja“.
„Jesmo, mnogo smo radili, ali vredelo je. I ostali učenici su očekivali da uspemo, jer su videli videli koliko smo se trudili i pripemali za takmičneje. Čak su nam govorili da je to opsesija, ali nije bilo tako“, kaže Vojin i navodi da su se svi đaci i nastavnici u školi, obradovali njihovom uspehu.
Veljko je đak generacije i prvo mesto mu je iz izmaklo za jedan bod jer, zamera sebi, nije dobro pročitao pitanje.
Pripreme za takmičenje nije doživeo kao obavezu, već kao zadovoljstvo.
„Pripreme su oduzimale dosta slobodnog vremena, ali to je bilo zadovoljstvo, jer mi sve to sutra može biti od korisiti. Nije to bilo učenje kao za kontrolni, već zato što želim da znam mnogo više“, kaže Veljko.
Osim redovnih udžbenika iz istorije, objašnjava Dušan, u pripremi za takmičenje koristili su udžbenike drugih izdavača, razne knjige i materijale.
„Nije bilo teško sve to savladati, ali bilo je potrebno izdvojiti dosta vremena“.
Na pitanje kako je usklađivao redovne obaveze pred kraj školske godine i pripreme za upis u srednju školu sa pripremama za takmičenje, Dušan, koji je tih, ozbiljan i ne baš sklon priči, kaže da mu je takmičenje bilo prioritet.
„Malčice sam“, dodaje „zapostavio ostale predmete, ali na kraju sam sve to uspešno nadoknadio“.
Nemanja, pravi šaljivdžija, kaže da će „jednog dana biti predsednik, a neko od njegovih drugara premijer“, a potom objašnjava da njegove vršnjake „generalno, mrzi da uče za redovnu nastavu i da im je bilo fascinantno to što se prihvatio dodatnog učenja za takmičenje“.
Nemanja Matijević/Foto: N. K.
„Znate kako, da sam se obazirao na sve što drugi pričaju, ne bih stigao dovde. Imam vremena za izlaske sa društvom, šetnje i živim potpuno normalan život, ali nisam baš za sport“, kaže Nemanja i navodi da „istoriju smatra opštom kulturom“.
„Sigurno će mi to koristiti kasnije u životu, kroz obrazovanje, a možda se prijavim i za kviz“, sve nas je nasmejao Nemanja.
Nastavnica Vesna Lijeskić ističe da ta škola nikada nije postigla takav uspeh, a ni u Srbiji se nije dogodilo to da jedan nastavnik povede na republičko takmičenje pet učenika i da svi oni osvoje neko od prvog do trećeg mesta.
„Nisu oni samo dobri učenici. Oni su zanimljiva i dobra deca. Tokom priprema za takmičenje, Nemanja nas zasmeje, onda se pridruži Veljko i ostali i nastane dobra atmosfera. Nije to samo učenje, već i druženje, razgovori i smejanje. Imali su vere u sebe, pa su i mene motivisali da verujem u njih“, skromna je nastavnica i dodaje da su učenici sami odlučili da se takmiče.
Dok pokušavam da je fotografišem, mladi istoričari dobaciju:„Nastavnice, osmeheeeh! Što ste tako ozbiljni?“. Ona im uzvraća blagim osmehom i pogledom punim razumevanja za njihove nestašluke.
Nije bilo lako pripremiti učenike za takmičenje, ali zajedno su se dogovarali o svemu. Dešavalo se, da su, nakon poslepodnevne nastave, učenici dolazili kod nje, u njenu kuću, da bi se pripremali.
„Najbolja nastavnica. Nije stroga, ali čas mora da se poštuje. Njena predavanja su odlična. Pitajte bilo koga u školi. Ona ne predaje, ona pripoveda i uči nas da povezujemo staro i novo znanje“, ponovo se oglašavaju mladi „istoričari“.
„Ona nam je kao drugar“, nastavljaju uglas, „s njom pričamo osvemu, o ozbiljnim i neozbiljnim temama, od politike do ljubavnih problema“.
„Kada su mi saopštili rezultate“, uspeva da dođe do reči nastavnica, „bila sam ushićena. Bilo mi je zadovoljstvo i čast da radim sa njima. Nisam samo ja učila njih, već sam mnogo toga naučila od njih“. Na to su đaci reagaovali aplauzom.
„Kada bi bilo više takve dece“, dodaje nastavnica, „sve bi bilo drugačije. Koliko god da se mi trudimo, to ne vredi ako deca ne pokazuju interesovanje za bilo šta u školi“.
O odnosu današnje dece prema školi, kaže da ima utisak o tome kao da su pod nekom vrstom prisile da je pohađaju, a potom opisuje odnos svojih kolega.
„Koliko god da se trudimo i želimo da deci pomognemo i da ih nečemu naučimo, ako nas sistem degradira – ne vredi nam to što se toliko trudimo“.
„Ali, kada ima ovakve dece, to daje nadu. Dovoljno je da postoji jedno dete u generaciji da nas motivše da radimo svoj posao onako kako treba da ga radimo“, optimistična je nastavnica, čiji učenici su najbolji istoričari među njihovim vršnjacima u Srbiji.
Uticaj porodice
„Želja za znanjem i obrazovanjem potiče iz porodice. Ako se u porodici to ne podstiče, kako će onda deca da uče u školi? Kako će da poštuju nastavnike? Može da nam se oduzme sve, ali ne i znanje“, opravdava svoj nadimak Filozif Vosilav Lav Marjanović.
Kad će priznanja?
Na pitanje da li ih je za uspeh nagradila škola, Ministarstvo prosvete ili lokalna samouprava, učenici su bili zatečeni, a onda rekli da će „dobiti dilome koje se štampaju, zahvaljujući Veljkovoj tetki“, a da drugih nagrada i priznanja još uvek nema. „ Ja sam od škole dobila ručni sat“, dodaje nastavnica Lijeksić.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
