Kako ubiti neporecivu istinu

Skupština Srbije usvojila je 2010. Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici…

To je neporeciva istina. I ne može se prekrajati bilo kakvim ubogojadnim prebrojavanjima i neljudskobednim rečima-izlučevinama… Te tako ni konstantnim ponavljanjem da nije reč o genocidu već o zločinu.

U februaru ove godine Milorad Dodik rekao je da se se na slučaju podizanja optužnice za zločine u Srebrenici protiv generala Milomira Savčića vidi da je Sud BiH „nametnut da bi isključivo presuđivao Srbima za ratne zločine… Srebrenica je ozbiljna podvala Bošnjaka i dela međunarodne zajednice… Tu nema istine. Za Srebrenicu treba jedan valjan istorijski, veoma neprikosnoven i nesporan krug ljudi, komisija koja bi mogla da utvrdi stradanja svih u to vreme – i Bošnjaka i Srba u tom regionu“, rekao je on.

Uz to, da „slučaj Srebrenice treba ostaviti pokoljenjima kao raščišćenu stvar, a ne da se na bazi iluzija o Srebrenici prave nove iluzije“.

Aleksandar Vučić 2017. je rekao „da niko ne dovodi u pitanje težinu zločina u Srebrenici“, ali da mu nije jasno „zašto se insistira na pravnoj kvalifikaciji da je to bio genocid… Pravna kvalifikacija nema veze s tim šta neko oseća povodom zločina u Srebrenici i razumevanjem šta se tamo dogodilo“.

Uz to, reče „da se sve vreme govori o nečemu što treba da ima pravnu posledicu. Niko nikad ne umanjuje težinu zločina, težinu užasnih stvari koji su se dogodile u Srebrenici, što je mnogo važnije.

Ovde se postavlja pitanje Srbima, a s druge strane, šta je to zbog čega neko želi pravnu kvalifikaciju“, reče pravnik bez dana radnog staža.

Uvek valja ponoviti i ove njegove reči izgovorene 1995: „Pa vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, pa da vidimo sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje, može li se tako ponašati sa srpskim narodom“.

Mnogo godina kasnije objasnio je da je to izvučeno iz konteksta, te da sada misli drugačije: „Ali sam svakako govorio i druge, brojne stvari, za koje sam u tom trenutku mislio da su dobre, a koje sasvim sigurno ne bih danas ponovio“.

Četiri godine nakon odlaska u Potočare i napada na njega, izjavio je „da mu nije potrebno objašnjenje Bošnjaka za incident u Potočarima, da su od objašnjenja važniji mir i dobri odnosi sa BiH, te poručio da ni tada nije spustio glavu jer je spušta samo kad on to hoće i gde hoće“. Uz to, da je pognuo glavu „samo kad je položio cveće“. Izgovori, ne mogavši da odoli samom sebi.

Izgovori i da, opet njemu, „nije potrebno objašnjenje za to što se dogodilo u Potočarima, jer je mnogo važnije od toga da sačuvamo mir i dobre odnose sa BiH“.

I kad smo već god dobrih odnosa sa BiH, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, tu pre neki dan, odbilo je pomoć BiH Novom Pazaru, žestoko napadnutom koronom: „Mi svakog dana šaljemo po milion evra. A ovi u Bosni kažu – ne, mi ćemo 50.000 evra, odmah se to pošalje, mi ćemo da pomognemo. Ajde bre, moram da slušama svakojake uvrede na račun naše zemlje. Golema grbina, mogu da izdržim sve lične napade ali neću da pustim da nam državu uništavaju i urušavanju spolja i iznutra zato što misle da imaju pravo“.

I „da se svi dogovaraju oko toga zato što im smeta snažna Srbija. Zato što im smeta Srbija u kojoj je mir i stabilnost. Nikome neću dozvoliti da uruši mir i stabilnost, u Pazaru, niti bilo gde u našoj zemlji“, reče predsednik države. Kako je korona, „verovali ili ne“, jača i od njega, biće da se, ipak, poklonu neće gledati u zube.

Bila sam sa Ženama u crnom nekoliku puta u Memorijalnom centru. Odurni zadah smrti mogao se osetiti i posle mnogo godina. Granična policija Republike srpske, 2002, nije dozvolila, gotovo rigidno, ni da uđemo u RS.

Žene u crnom tužile su Dragana Vučićevića za tekst Žene u crnom najveći strani plaćenici, objavljen 2016. Odbijeno na sudu, završiće u Strazburu. Evo šta je na sudu izgovorio Vučićević: „Žene u crnom su antisrpska organizacija – to je opšte mesto, kao što je danas 8. mart… One optužuju Srbiju za genocid, zalažu se za to da se Srbija osudi za genocid u Srebrenici… One su za to dobile ogromne donacije od stranaca i to nije uvreda, nego konstatacija činjenica… One su od svih stranih plaćenika dobile najviše, iako je dobijanje donacija u skladu sa zakonom… Njihov glavni i jedini posao je da optužuju Srbiju za navodni genocid u Srebrenici… Njihova osnovna delatnost, i gotovo jedini posao jeste da izmisle genocide…“

Postavite sebi pitanje da li biste se na sudu, optuženi da ste ubili čoveka, branili rekavši da ste pucali u njega, da se žrtva ne bi mučila? A to bi se zasigurno dogodilo da ste je bezumno ubadali nožem. Fakat je – ne bi to bio vaš izbor, sem ukoliko vaša odbrana i poslednji dani počivaju u vašem poremećenom stanju. Sve sa advokatom, ili više njih i saslužiteljima u istom stanju, koji su iz nedokučivih razloga procenili da tu nema ništa upitno.