Kako veštačka inteligencija oblikuje onlajn svet za osobe sa invaliditetom

Ovaj tekst je dostupan i u audio formi koju možete aktivirati klikom na audio sadržaj ispod:

Zamislite da ste se udobno smestili ispred svog laptopa, spremni da pristupite internet pretraživaču u potrazi za potrebnom informacijom – možda tražite neki recept, stanje na berzi, ideju za seminarski rad ili najnovije vesti. Upisujete ključne reči u pretraživač i pred vama se pojavljuju rezultati – tekstovi, fotografije i video sadržaji. Ali, zamislite da umesto živopisnih fotografija i jasnog teksta, vidite samo crn ekran – sadržaj postoji, ali za vas ostaje nevidljiv. Frustrirajuće, zar ne?

Taj osećaj isključenosti svakodnevica je za mnoge osobe sa oštećenjem vida koje, kao i svi, žele slobodan pristup internetu, informacijama i digitalnom svetu, a u Srbiji je upravo 116.047 onih kojima problemi sa vidom otežavaju ili potpuno onemogućavaju obavljanje aktivnosti koje se za većinu podrazumevaju.

Danas, kada su nam vesti, poslovne platforme ili društvene mreže udaljene samo jedan klik, teško je zamisliti život bez tih mogućnosti. Ali za mnoge osobe sa invaliditetom to je realnost. Tačnije, za preko 350 hiljada građana i građanki Srbije koji se, prema popisu iz 2022. godine, identifikuju kao osobe sa invaliditetom.

Mnogi veb sajtovi, aplikacije i onlajn sadržaji nisu prilagođeni njihovim potrebama, što im otežava svakodnevno funkcionisanje i izoluje ih od brojnih informacija koje su većini dostupne. Međutim, napredak u veštačkoj inteligenciji (VI) obećava da bi ovaj svet mogao postati pristupačniji.

Inovativnim tehnologijama do inkluzije

Alati veštačke inteligencije imaju značajan potencijal u tome da onlajn sadržaj učine dostupnim osobama sa invaliditetom nudeći uglavnom pristupačna i rešenja jednostavna za rukovanje. U kojim oblastima se alati VI mogu koristiti u cilju obezbeđivanja pristupačnosti? Postoje li izazovi u njihovom korišćenju? Kako ovo izgleda u praksi?

Generisanje tekstova, titlova i prepoznavanje govora neki su od načina na koje ukazuje dr Jiliz Jišilada, profesorka računarskog inženjerstva na Bliskoistočnom tehničkom Univerzitetu Severnog Kipra i počasna istraživačica na Fakultetu računarskih nauka Univerziteta u Mančesteru.

„Korisnici sa oštećenim vidom obično pristupaju veb stranicama koristeći asistivne tehnologije koje se nazivaju čitači ekrana, a koji uglavnom obezbeđuju „audio izlaz”. Međutim, ako je sadržaj vizuelan, kao što su fotografije, čitači ekrana se oslanjaju na alternativni tekst obezbeđen za iste da bi njihov sadržaj prikazali na odgovarajući način. Zbog toga je taj alternativni tekst ključan za korisnike sa oštećenim vidom da bi razumeli sam sadržaj. Aplikacije društvenih mreža poput Fejsbuka, automatski generišu alternativni tekst za fotografije i omogućavaju korisnicima da ga uređuju. Ovo je odličan primer kako VI može da pomogne i samim kreatorima sadržaja da doprinesu pristupačnosti”, ističe Jišilada.

Jedan od primera primene VI za osobe sa oštećenim vidom je i besplatna Majkrosoftova aplikacija Seeing AI. Pomoću tehnologije prepoznavanja fotografija, alat pomaže slepim i slabovidim osobama da kroz „čitanje” tih fotografija pristupe informacijama koje su im ranije bile nedostupne. Ovaj virtuelni asistent pruža mogućnosti poput čitanja teksta, opisivanja okruženja, prepoznavanja ljudi čija su lica sačuvana na uređaju, prepoznavanja boja ili novčanica, kao i mogućnost da pomoću skeniranja barkoda (aplikacija navodi korisnika pomoću zvučnih signala) prepozna ime ili sadržaj nekog proizvoda.

Za osobe sa oštećenjem sluha VI takođe donosi inovativna rešenja. Profesorka Jišilada savetuje da se u tim slučajevima koriste alati koji omogućavaju automatsko generisanje prevoda. „Kreatori sadržaja, recimo, moraju sami da obezbede titlove za svoje video snimke kako bi bili dostupni gluvim i nagluvim korisnicima. Međutim, Jutjub pomoću VI može automatski da generiše titlove i takođe prevodi na jezike. Iako ovi automatski generisani titlovi nisu toliko tačni kao oni koje pružaju kreatori sadržaja, ove usluge nude osnovni pristup ako ne postoje alternative za titlove”, kaže ona.

Dodaje i da su alati za prepoznavanje govora koji se mogu koristiti za izvršavanje određenih komandi ili unos teksta, sjajan primer primene VI za potrebe ljudi koji imaju neki fizički invaliditet.

Međutim, Kris Danijelsen, direktor odnosa sa javnošću Nacionalne federacije slepih SAD-a, ukazuje na to da, iako VI poboljšava živote slepih osoba, posebno u pogledu pružanja verbalnih opisa okruženja, ponekad njene koristi mogu biti zanemarljive, pa čak i štetne. „Čak i ako rešavaju određene probleme pristupačnosti, čitači ekrana trenutno ne mogu zameniti ljudsko znanje. Na primer, sa napretkom u mašinskom učenju, VI može opisati muškarca sa štapom ispred velike zgrade. Međutim, još uvek nije u stanju da prepozna da je taj muškarac Kris Danijelsen, a zgrada sedište Nacionalne federacije slepih”, ističe on.

Ukazuje i na slučajeve kada čitači ekrana neki deo teksta, zbog podebljanih slova ili većeg fonta, prepoznaju kao glavni naslov.

„Mašine nailaze na problem pri određivanju strukture dokumenta. Na primer, ako je dokument izveštaj, glavni deo može biti ispod prvog nivoa naslova (nadnaslova), a pojedinačne teme svakog dela na trećem nivou (naslovi poglavlja). Tu mašine imaju poteškoće. Imati naslove na više nivoa (nadnaslov, naslov, naslovi poglavlja) za čitač ekrana je bolje nego ništa, ali lišava korisnika čitača ekrana važnih informacija o strukturi koja bi mu olakšala navigaciju i čitanje dokumenta. Sve ovo govori da, ako veb stranica ili dokument nisu unapred napisani i strukturirani da budu pristupačni, treba ih smatrati nepotpunim i zbog toga neprikladnim za objavljivanje. Svaki dobar kreator sadržaja proverava pravopisne i gramatičke greške. Greške u pristupačnosti takođe bi trebalo proveravati i smatrati jednako štetnim”, kaže Danijelsen i zaključuje da je dobra pristupačnost na kraju obaveza ljudi, a ne mašina.

Premda alati VI mogu biti izuzetno korisni, postoji prostor za dalji razvoj kako bi postali još precizniji i fukncionalniji za svakodnevne potrebe korisnika.

Pristupačnost kao pravo, ali i odgovornost

Pravo na pristup internetu regulisano je međunarodnim konvencijama i odredbama koje zahtevaju od država da osiguraju digitalnu inkluziju. Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom u članu 9, tački 2, stavu g navodi: „Države strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće mere da podstiču pristup osoba sa invaliditetom novim informacionim i komunikacionim tehnologijama i sistemima, uključujući internet”. Zakon o potvrđivanju Konvencije objavljen je u Službenom glasniku 2009. godine. Uprkos ovim odredbama, čak i nakon 15 godina mnoge internet stranice, aplikacije i digitalni alati ostaju nepristupačni za osobe sa invaliditetom.

Osim zakona, uredbi i propisa koji garantuju pravo na pristup informacijama kao osnov ka inkluziji, važni su i standardi i smernice koji obezbeđuju suštinsko razumevanje te pristupačnosti, ali i kreiranje i upotrebu alata VI na odgovoran način.

Njihov značaj ističe i profesorka Jišilada. „Međunarodni standardi su od suštinskog značaja za dobro razumevanje pristupačnosti. Smernice za pristup veb sadržaju (WCAG) igraju vitalnu ulogu u podizanju svesti i pružanju dobrog razumevanja potreba i zahteva korisnika sa invaliditetom. Što se tiče standarda i propisa VI, ključan korak je evropski Zakon o veštačkoj inteligenciji (AI Act), prva regulative VI. Takvi propisi su izuzetno značajni i za rešavanje rizika koje VI sa sobom nosi”, kaže ona.

Naime, Smernice za pristup veb sadržaju (WCAG) delo su Inicijative za pristup vebu pri organizaciji WWW Konzorcijum (W3C), jedne od vodećih organizacija za standarde na internetu. Prva verzija objavljena je 1999. godine i više puta je korigovana i proširena novim smernicama.

Sa druge strane, pomenuti Zakon o veštačkoj inteligenciji (AI Act) je nešto novijeg datuma – Evropski parlament ga je zvanično usvojio u maju ove godine i predstavlja okvir zasnovan na „neprihvatljivim rizicima” koje sa sobom nosi upotreba VI, a koji će se sankcionisati.

Ipak, profesorka Jišilada primećuje poteškoće u primeni pomenutih standarda. „Moramo ohrabriti kompanije, medije, vladine institucije i druge organizacije da usvoje politike pristupačnosti, a zatim ih ohrabriti da koriste alate VI. Evropski akt o pristupačnosti (EAA) je ključna prekretnica. Kada ljudi shvate zahteve EAA, verujem da će istražiti načine da koriste alate VI za podršku pristupačnosti. Međutim, ovde moramo biti oprezni, jer ako se alati koriste bez razumevanja stvarnih potreba korisnika sa invaliditetom, oni takođe mogu učiniti više štete nego koristi”, zaključuje ona ukazujući na to da u njihovom ispunjavanju ključnu ulogu igraju obuke i obrazovanje.

Ograničenja u pristupačnosti – kroz izazove do inkluzije

Pre nego što se programeri i dizajneri obuče da koriste VI za bolju pristupačnost, ključno je obučiti ih o samoj pristupačnosti i potrebama korisnika sa invaliditetom, a one variraju upravo u zavisnosti od invaliditeta i zahteva korisnika i načina funkcionisanja asistivnih tehnologija koje koriste.

Pored prethodno pomenutih problema sa tačnošću i pouzdanošću, postoje i značajni etički izazovi, kao što su društvene predrasude. Kako objašnjava profesorka Jišilada, do njih dolazi jer su modelima VI potrebni podaci dobrog kvaliteta da bi bili obučeni, a takvi podaci možda ne uključuju prikaze osoba sa invaliditetom. Stoga, generisani modeli mogu biti pristrasni jer često primenjuju ono što nauče iz datih podataka. Takve društvene predrasude ne smeju se implementirati u razvijene modele VI.

Potrebno je obuhvatiti potrebe osoba sa različitim invaliditetima, a relevantne alate VI treba obučiti za sve korisnike, a ne samo za određene grupe. Da bi se ovo postiglo, naša sagovornica predlaže nekoliko koraka.

„Pre svega, u obezbeđivanju pristupačnosti za sve ključna je svest. Ljudi treba da razumeju šta je pristupačnost veba, kako osobe sa invaliditetom pristupaju sadržaju i zašto im je potrebna pristupačnost. Zato bi prvi korak bio podizanje svesti o važnosti pristupačnosti, posebno o EAA. Drugi bi bio obuka ljudi o tehničkom razvoju i podršci pristupačnosti. To bi značilo obuku o WCAG , koje EAA nalaže. Posle njih, poslednji korak bi bio uvođenje i obuka o dostupnim alatima VI koji se mogu koristiti za podršku u kreiranju pristupačnog sadržaja”, objašnjava ona uz napomenu da bi ova tri nivoa obezbedila da sadržaj bude dostupan svima i da VI podržava kreiranje pristupačnog sadržaja i inkluzivnost, ali da u svom trenutnom obliku, ona ipak nije spremna da zameni ljude ili ljudsko rasuđivanje ili tumačenje.

Kris Danijelsen ukazuje na to da je, iz ugla Nacionalne federacije slepih, jedan od najvećih izazova to što se proces kreiranja alata VI sprovodi bez konsultovanja, doprinosa ili testiranja od strane osoba sa ovom vrstom invaliditeta.

„Dodatna zabrinutost je to što veliki jezički modeli upijaju podatke sa celog interneta. To znači da bez posebne intervencije nasleđuju uobičajene zablude o slepilu. Znamo da slepilo nije karakteristika koja definiše nas ili našu budućnost, ali za VI je previše lako da na slepe ljude gleda kao na bespomoćne i nesposobne da doprinesu društvu. Nekoliko slepih osoba prijavilo je usluge alata VI za ćaskanje koji su izražavali žaljenje zbog toga što je osoba slepa kada je bilo relevantno da se ti alati obaveste o slepilu”, kaže Danijelsen, apelujući da slepi ljudi imaju svoje mesto za stolom i budu uključeni u faze kreiranja nove tehnologije VI, kako bismo izbegli da se mitovi i zablude održavaju.

Pristup internetu i digitalnim sadržajima predstavlja osnovno pravo u modernom društvu, a VI pruža alate koji mogu olakšati pristup informacijama za osobe sa invaliditetom. Za održiv i dugoročan napredak, potrebno je da se tehnološke inovacije podrže odgovarajućim zakonodavnim i društvenim inicijativama i odgovornom primenom. Samo tako će osobe sa invaliditetom moći da učestvuju u digitalnom svetu na ravnopravnoj osnovi, što je krajnji cilj inkluzivnog društva.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Veštačka inteligencija u službi osoba sa invaliditetom: Novim tehnologijama do efikasnije inkluzije osoba sa invaliditetom” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.